Imam jedno, što bi se reklo, intimno pitanje. Na skali od jedan do deset, koliko volite sebe? Ali onako, stvarno? Generacijski se čini da volimo dosta. Ako neko brine o tome da se hrani zdravo i jede jaja i avokado tost za doručak, pije 8 čaša vode dnevno i unosi dovoljno vitamina, to smo mi. Znamo šta je digital detox, a znamo i da nam je barem jednom nedeljno preko potreban. Umemo da razlikujemo čia semenke od kinoe, i godži bobice od akai bobica, i sva ulja da razvrstavamo i po mirisu i po teksturi. Nije nam strano da idemo na radionice da naučimo da volimo sebe više i bolje, vodimo “na čemu sam zahvalan” dnevnike, učimo da slavimo trenutak koji živimo i širimo svoje srce i um meditacijom. Rečju, naučeni smo da se do vrhunske sreće dolazi popločavanjem puteva do sebe i obiljem ljubavi prema istom. I sve je to super, u velikoj meri i tačno, osim što uopšte ne pričam o tome. Ne pričam ni o onoj “prihvati svoje telo” mantri, kada nisi najsrećniji svojim izgledom ali je body positivity uradio svoje (i hvala mu, hvala svima na tome) pa smo se kolektivno sabrali i naučili da se osećamo udobno u svojoj koži kakva god da je ona. Ili barem da radimo na tome da se osećamo udobno. Od društvenog imperativa da su “isto” i “idealno” jedino poželjno, do slavljenja tela u svim svojim oblicima, veliki je, i istorijski, korak. Ipak, ja još uvek pričam o nečemu drugom. O posebnom obliku ljubavi, koji nema veze ni sa negom, ni sa telom, ni sa zdravljem, već sa onim ogoljenim, i duboko ličnim trenutkom, u kom se jedan na jedan susretnemo sa samim sobom bez distrakcija i bafera. Šta kažete tada sebi? “Bravo, volim te, ponosna sam na sve što jesi”? Ili “možeš bolje, svi su uspešniji, opet si previše/premalo __________ (dopisati po izboru)”?
Sećam se da sam nekom prilikom na izvoru vrhunskih mudrosti aka zidu klupskog toaleta, pročitala osnovnu životnu zapovest: “Voli sebe!” a onda sitnim slovima dopisano “Ali je i sasvim okej ako ti je to teško” i klimnula sam glavom na oba. Prvi put zato što sam od spiritualne sestre iz wc-a primila k znanju šta treba da radim, a drugi put gorčije i iskrenije zato što jeste teško. I to mnogo, jer retko ko zna da voli sebe iskreno i na pravi način, i da čita svoje posebnosti izražajno i sa razumevanjem. Malo ko je naučen šta znači voleti sebe iznad opšte propisanih kategorija, i da je ne biti sladak, nežan, uspešan, ali i skroman, samopouzdan, srećan, nasmejan, savršen, jednako dobro kao i biti sve to. Niko ti ne kaže da možeš i treba da se pentraš na drvo u suknji iako si devojčica, jer si energična i radoznala što je tvoja priroda koju ne treba sputavati. Ni da možeš da plačeš na sav glas ako želiš, iako si dečak, i da nisi slab već emotivan, a da te sve to u konačnom zbiru čini tobom. Niko ti ne kaže da nema jednog oblika za biti i da je svaka tvoja mana, svaki “nedostatak” baš na mestu. Baš tamo gde treba da bude, i upravo ono što te čini svim što jesi. I da možeš da budeš sve što poželiš i ne moraš aposlutno ništa.
Doduše, kad smo kod moranja, jedno istina, jeste neizbežno. Izbegavam citate, ali Wild je u “Budi ono što jesi. Sve drugo je već zauzeto” upakovao sve što treba da znamo o životu, i našem mestu u njemu. Jer stvarno, svi mogu da budu sve, svako može da se bavi istim poslom, radi na istoj poziciji, bude isti horoskopski znak, i energetski broj, raste u sličnom okruženju, ima ista interesovanja, ali jedino što niko nikada neće moći da bude je ja, jer niko više, u ovom univerzumu nije ja, ma koliko ličio. To ekskluzivno pravo je zapalo samo meni. I tebi. I njoj i njemu. Svakom je zapalo njegovo unikatno “ja” veliko, boldovano, posuto šljokicama, koje tražimo i slavimo, i koje puca od vrlina ali i mana koje su jednako značajne. Svako je alhemija specifičnosti, paket različitosti, nesigurnosti, malih ludila, velikih talenata, posebnosti i sposobnosti koje nema niko drugi, i sve ono što se zove individualnost, staje u ta dva slova. U to što ne kasniš, sjajno pišeš, i pakleno dobro voziš skejt, što si doktor nauka koji partija do jutra i obožava gužve iako ne voli ljude, što piješ samo iz staklenih čaša ili te iritira zvuk otkucavanja sata.
Zato ću pitati još jednom. Koliko stvarno volite sebe na skali 10 od 10, jer je to jedini odgovor koji priznajem? I zašto? Ja recimo volim što sam zlatni retriver tip čoveka koji se raduje svemu, sve voli najviše na svetu i nenormalno ga uzbuđuje. Mrzim što sam neorganizovana, i ne umem da kontrolišem ništa, ali sam ujedno i control freak koji uporno pokušava. Obožavam što imam talenat da privučem sjajne prijatelje i okupim genijalne ljude, i ne podnosim to što ne umem da oteram one koji jedu energiju. Kažem vam, klackalica, ali samo vaša.
I zapravo… ni ne morate meni da kažete, oprostiću. Ali recite sebi iskreno i hrabro. Jer voleti, a pogotovo voleti sebe jeste osnovni pogon na koji sve radi, i najveća revolucija zbog koje je sve moguće. A zna se da svaka uspešna revolucija počinje samo na jedan način. Neustrašivo.
