Svi znamo nepisano pravilo i u poslu i u životu koje glasi: šta god nije jasno samo pitaj. I stvarno bi bilo sjajno kad bi stvari funkcionisale po tom jednostavnom “nije ti jasno – pitaj za objašnjenje” principu, jer bi se, ako ništa drugo, nesporazumi znatno smanjili. Međutim, ego i loša iskustva igraju veliku ulogu u ovoj igri i to što nešto ne razumemo, odmah izjednačavamo sa “činjenicom” da smo sigurno gluplji, manje upućeni od ostalih, ili nedovoljno upoznati sa temom. Netačno, netačnije i najnetačnije. Potreba za dodatnim objašnjenjem samo znači da u našem ličnom sistemu neka stvar nije dovoljno logična ili da nas problem i tema zanimaju više ili da prosto nešto nije dobro objašnjeno. Sve maglovito je najbolje odmah raščistiti, i najozbiljnije, sve treba pitati. Zdravo je, čak i kada nam se ne dopadne odgovor. Nažalost, odgovori i jesu jedan od razloga zašto se zazire od pitanja ili davanja predloga budući da ih neretko prati kretenski aftertaste kada ih dobijemo, jednak onom razočaranju kada ti potpuno promaše poklon za rođendan. U oba slučaja to je potpuno nezadovoljavajuće, neentuzijastično, nekreativno i onako generalno posmatrano krajnje opštemestaški. Zato, hajde malo da poraspakujemo poklone odgovore i vidimo šta se nalazi u njihovoj suštini.
“Razmisliću o tome” ili “Hajde da malo da razmislim”
Dosta čest odgovor, i kad malo bolje razmislite (hah!) ne nužno negativan. Ako je iskren (što nije najčešći slučaj, jer #ljudi) znači da smo pred sagovornika postavili izazov. Pitanjem koje je poremetilo poznati sistem i status quo i ponudili nešto što je vredno razmišljanja, i zapravo smo zaslužili bravo. Bravo! Umesto navale autosumnje, i preispitivanja, sledeći put kada čujete ovu rečenicu bilo bi korisnije da se setite toga da je ona vrlo često pokazatelj da niste vi ti koji nešto ne znaju, nego druga strana koja trenutno nema odgovor, i možda mora da se konsultuje, potraži savet, pročeprka po Googlu ili knjigama. Svakako, veoma je ohrabrujuće jer iako oni nisu odgovorom, vi pitanjem svakako da jeste odmakli od opštih mesta. Nažalost, nekada nema nikakvu višu dimenziju i prosto je samo izgovor da se najbrže izađe iz razgovora bez želje da se u njega vrati. Posle “razmisliću” se samo nadaju da ih nećete sresti u liftu i pitati “e, jesi li razmislio?” jer odgovor je da ne, nisu.
“Rado, ali imam previše posla”
Omiljeni odgovor (i izgovor) svih vremena. U principu znači da je neko realno zauzet kao Pam Ann (Caroline Reid) u Cabin service “busy, busy, busy oh I’m so busy, touch trolley and run to the galley”. Ovome stvarno ne treba dodatno objašnjenje, znate valjda i sami kome i kako kažete “jao bih, ali baš sam u haosu”. Na poslu, onima čije priče zaista nemate ni želje ni snage da apsorbujete u svoj mozak i energiju, u životu, onima sa kojima u principu ne želite da se vidite. Za one koje želite je rezervisan i neki nastavak rečenice koji nudi druge opcije. Istina jeste da smo svi sagoreno prezauzeti ali uvek se nađe neki prazan slot u kalendaru za one sa kojima želimo da podelimo vreme. No, ako do tog nastavka ne dođete i ostanete na “busy, so busy” stadijumu sa nekim, pustite. Puno posla ostaje ultimativni oklop koji malo šta može da probije, a treba ga shvatiti kao znatno uljudniji (i efikasniji) odgovor od prostog “ne”.
“Zanimljivo”
Huh. “Jel ovo stvarno bilo zanimljivo ili je najveća glupost koju je svet čuo?” pomislio je svako ko je ikada dobio ovu čak ne ni prosto-proširenu rečenicu, kao odgovor. Dosta je zeznuto sa “zanimljivo” jer spada u red konverzacionih filera gde, u neprijatnim trenucima kada se očekuje odgovor, to “zanimljivo” prosto izleti onda kada ne želimo da budemo iskreni i uvredimo ili povredimo nekoga, a ne bismo ni da se oduševimo lažno nečim što nas nije ni taklo, a kamoli oduševilo. Jeste odgovor, i to kao ohrabrujuć, ali i nije. Doduše, nekad stvarno i jeste iskreno, ali prečesto se koristi da bi mu se ušlo u suštinu, tako da pri susretu sa “zanimljivim” ostaje nam jedino da se oslonimo na mikro-ekspresiju i gestikulaciju. Osim ako vam socijalna inteligencija nije na ispod 10%, stvarno ćete osetiti kad neko veruje u ono što je upravo rekao.
“Pričaćemo o ovome kasnije”
Najčešća na sastanicima, i kada čujete ovu rečenicu trenutak je da se zaustavite. Okej, možda su ovo i traume iz detinjstva, kad se mozak zamrzne na mamino “razgovaraćemo kada dođemo kući” ali jeste signal da se uplovljava u temu kojoj je potreban nastavak i manji broj očiju i ušiju u prostoriji. Može da znači: “To je za razgovor koji treba da vodimo nasamo,” ili “Nije toliko bitno da bismo trošili vreme svih na ovu temu” ili “Treba ti još dodatnih informacija na ovu temu koje ne mogu da podelim sa svima”. Bilo kako bilo, zastavica je za stati ali i pokazatelj da s punim pravom možete dođete kasnije i nastavite gde su vas zaustavili.
