Čitanje je moć 

Kada se pomene prikaz herojskog dela u umetnosti, na šta prvo pomislite? Da li vam se pred očima ukaže Sloboda koja predvodi narod, David kako ubija Golijata, freske arhanđela Mihaila iz naših manastira, te bezbroj ustanaka, borbi i patnji malih ljudi u borbi za pravdu?

Ukratko, pomislimo na borbu istkanu po patrijarhalnom modelu, istom onom koji danas zvecka oružje širom sveta. Međutim, postoji još jedan čin bunta: ni približno dramatičan, gotovo dosadan i sasvim tih – to je predstava čitanja.

Jer, držati knjigu u ruci, čitati, znači osvajati slobodu za formiranje sopstvenog mišljenja i mogućnost za protivljenje tuđem. A za to se, čak i danas, često gubi glava. 

Stoga je i knjiga u ikonografskim predstavama od najranijeg doba bila simbol autoriteta, produžetak božanske ili institucionalne volje. Apostoli, proroci i crkveni oci nisu prikazivani kako čitaju jer su bili entuzijastični pripadnici book cluba, već zbog toga što su odabrani da pronose istinu i volju božju. Jedna od najčešćih predstava čitača je Sveti Jeronim. Nekad u šumi, katkad u pećini ili u tami skromnog kabineta, svetac čita i prevodi Bibliju. 

U renesansi dolazi do izvesne demokratizacije: knjiga više nije isključivo crkveni predmet, već postaje deo privatnog prostora, radnog stola, lične biblioteke; počinje da menja vlasnika. Nijedna figura ne simbolizuje ovu promenu bolje od Kozima de Medičija. Njegova opsesivna potraga za grčkim i rimskim tekstovima, osnivanje biblioteka i podrška humanistima nisu bili puka intelektualna radoznalost, već promišljena „kulturna politika”. Uveren da se moć ne održava samo vojskom i novcem, već i kontrolom znanja, Kozimo je iz knjiga crpao model sveta iz kog se rađa renesansa, sveta u kojem se autoritet gradi učenjem, a prestiž znanjem. 

Istovremeno, Gutenberg proizvodi prvu štamparsku presu i knjige više ne moraju da se prepisuju. Postaju dostupnije i jeftinije, što dovodi do pojava fabrika za pravljenje papira širom Italije. Sa petnaest puta dostupnijim papirom i riznicama znanja koja više nisu zatočena isključivo po manastirima, dolazi do intelektualne erupcije i preporoda (renesanse) na Apeninskom poluostrvu. 

Ipak, sve do razvoja građanskog društva čitanje na slikama priliči samo jednoj ženi: Bogorodici. U pitanju je scena Blagovesti, trenutak kada arhanđel Gavrilo saopštava Devici Mariji da će roditi Mesiju. Bogorodica u datom momentu čita Stari zavet, pa se predstava anđela može tumačiti ne kao doslovni silazak krilatog izaslanika božjeg na zemlju već i kao prozor u Marijin um. Bilo kako bilo, do pojave građanstva, knjige su mogle biti u rukama odabranih dama, a njihova sadržina je gotovo obavezno bio patrijarhalni doživljaj sveta koji se nije dovodio u pitanje. 

Viktorijansko doba donosi novu kulturu koja se može videti u slikama svakodnevice, pa tako Džejms Tiso na svom platnu Čitanje priče prikazuje mladu mamu kako zavaljena na klupi čita devojčici. Scena je izuzetno dirljiva, pogotovo ako imamo u vidu reči Alberta Mangela da je „strah od onoga što bi čitatelj mogao da učini među stranicama knjige kao svevremeni strah muškaraca od onoga šta žene mogu da učine u tajnim mestima svojih tela ili šta bi veštice i alhemičari mogli da učine u mraku iza zatvorenih vrata”. 

Krajem devetnaestog veka žena sa knjigom, emancipovana i samosvojna, krasi i Maneova platna. Tu pre svega mislim na Stanicu San Lazar Eduara Manea, koja je naišla na silne kritike ondašnjeg društva. Uprkos naslovu, od voza na slici gotovo da nema ni traga ni glasa. Naprotiv, da nije maglenog isparenja pare lokomotive, ne bismo nikada pomislili da se nalazimo u vremenu izbijanja Druge industrijske revolucije. 

Vidimo mladu ženu, sa usnulim kučetom u krilu i knjigom u ruci, i pored nje devojčicu koja nam je okrenula leđa. Žena sa slike je Viktorin Meran, slikarka koja dolazi iz teške sirotinje i suprotno svim očekivanjima i društvenim okvirima postaje umetnica.

Knjiga u njenim rukama, samouvereno držanje i prodoran pogled govore o tome koliko ju je Mane cenio.

Na kraju krajeva, njena slika je prošla na Salon kada je Maneov Doručak na travi (za koji mu je takođe pozirala) odbijen, ali to je neka druga priča. 

Čitanje se potom na platnima „normalizuje”. Mone, Matis, Pikaso, čitava plejada umetnika koristi ovaj motiv i on se, sa osvajanjem ženskih prava, postepeno gubi iz slikarstva. Bolje rečeno, kako čitanje postaje uobičajena stvar, tako i njegova pojava na platnima postaje izlišna. 

Nije, naravno, čin čitanja time prognan iz umetnosti – na velika vrata se vraća 1975. kada Karoli Šniman izvodi performans „unutrašnji svitak”, u kom iz vagine izvlači svitak i čita ispisani tekst: tekst muškog kritičara o tome kako je njen rad previše „mrljav i ženski”. 

Od Svetog Jeronima do Keroli Šniman, predstava čitanja u umetnosti prati duboke društvene promene: od znanja kao privilegije, preko čitanja kao temelja građanskog identiteta, do čitanja kao unutrašnjeg ali oslobađajućeg i emancipatornog procesa.

I zato je čitanje važno, jer knjiga nikad nije samo predmet, več dragoceni saveznik u borbi protiv samovlašća i jednoumlja. 

Zato, čitajte koliko god i kad god možete. „Duže i lepše ćete živeti, a goniči robova koji traže da ustajete rano neka jedu govna”, što reče veliki novinar Miloš Vasić. Eto, čitajte i njega. 

Fotografije: Profimedia