DŽEJ i sve naše „Nedelje“ – autorski tekst Borisa Jakića o neponovljivom DORĆOL(C)U

Ne pripadam grupi pažljivih pratilaca Džejovog životopisa, mnoga poglavlja sam preskočio, priznajem. Neću da se foliram, za mene, formiranom na Disciplini, Katarini i Orgazmu, bio je jedan od najreprezentativnijih amblema folkerskog armagedona devedesetih. Uprkos tome, oduvek mi je bio simpatičan. Bez želje da se predstavi boljim nego što jeste, odskakao je od muzičke ekipe kojoj je pripadao, a u kojoj je uvek bilo važnije koga znaš nego šta znaš.

Sve do upoznavanja početkom dvehiljaditih, nisam imao pojma šta i kome peva. Pripremajući se za intervju u Hajatu, zadao sam sebi zadatak da preslušam nekoliko njegovih pesama. Odabrao sam tri-četiri pesme s kompilacije “The Best of Džej Vol 2”. Dve su mi bile manje-više poznate sa SRS veselja (svadbe, rođenja, slave), dok mi je treću preporučio stariji drugar Džoni, poznat kao poslednji romantik s Bulbuldera. “Ne znaš za ‘Nedelju’? Gde ti živiš, čoveče”, prekorio me je prijatelj.

Na prvo slušanje mi je bila ok, na drugo sam lupkao rukom po pisaćem stolu svoje šestokvadratne momačke sobe, dok sam treće ispratio stojeći s rukama podignutim uvis. Kad bih je iznova i iznova preslušavao, uvek bih se naježio razmišljajući o svom poslednjem danu. Takvo utapanje u patetici nisu proizvodili ni Stranglersi sa “No More Heroes”. Ispovedio sam mu to jednom prilikom. Nasmejao se.

– Otići ćeš kao gospodin, znam to. Samo je to važno. I da se ortaci smeju, a ribe plaču.

“Nedelja” je bila moja ulaznica u Džejov svet. Iako smo se družili svega pet-šest puta, imao sam utisak da me gotivi. Potvrda je stigla kada je došao na žurku Glorije u Hiltonu 2018. Okačio mi se kao dete oko vrata dok smo se grlili.

– Brate, svakog vikenda idem preko, Nemačka, Švica, Austrija. Nekad i Francuska. Misliš li da sam video nešto od gradova u kojima sam pevao? Jok, brate. A nije da nisam mogao da odvojim koji sat da obiđem ono što me zanima. Uvek sam mislio da imam vremena, da ću obići ono što želim. A onda mi se desi ovo sa srčkom i shvatim da vremena nema – rekao mi je tom prilikom, nekoliko meseci posle operacije srca.

Bio je svestan svega. Kao klikeraš i dobar matematičar, kako ga je hvalila učiteljica iz “Baruha”, nije želeo da izigra ili na neku foru eskivira statistiku koja kaže da je prosečni životni vek Roma u Srbiji 50 godina, što je 24 manje u odnosu na neromsko stanovništvo. I otišao je u nedelju, kako je najavio u svojoj istoimenoj pesmi uz koju emotivnu katarzu jednako efikasno dostižu akademici i kriminalci.

„BEZ ŽELJE DA SE PREDSTAVI BOLJIM NEGO ŠTO JESTE, ODSKAKAO JE OD MUZIČKE EKIPE KOJOJ JE PRIPADAO“

Iako ga mnogi doživljavaju kao srpsku verziju Džejmsa Brauna, mene, zbog načina na koji je pevao balade, pre podseća da Leonarda Koena. Poput slavnog kanadskog kantautora u pesmama je mešao ljubav, strast i nadu sa ogromnom količinom tuge, beznađa i očaja. Rezultat takvog pristupa muzici bio je jedinstven: zadužio je poštovanje kako urbanih likova vaspitanih na rokenrol standardima, tako i džibera koji su nedeljom hitali na Zvezdine košarkaške terene kako bi se veselili uz svoje turbo-folk junake.

Ne znam tačno da li se Džej prepoznaje po Dorćolu ili Dorćol po njemu. Verovatno su tokom poslednjih decenija srasli, postali jedno.

– Važno mi je šta misle o meni ljudi oko mene, oni koji me poznaju. Za one druge… I nikada nisam mislio da sam najbolji pevač. Ljudi me gotive što se ne foliram, što svaku pesmu proživim dok je pevam. Ko sam ja, mali, ćelavi Ganci sa Dorčola. I prvo sam Srbin, pa onda Ganci. Slavim Svetu Petku – rekao mi je jednom prilikom baš na Dorćolu.

Starodorćolci su posebna sorta. Ima ih još, možda i više nego što se može pretpostaviti. Oni, naravno, nemaju veze s novodorćolcima, ekipom koja je u poslednje dve-tri dekade naselila elitno parče beogradskog asfalta. Osim što imaju nepogrešivu sposobnost da u pet sekundi provale da li imaju posla s barabom ili gospodinom, nasuprot svežepristiglim žiteljima prestonice koji će se u proceni čoveka pre osloniti na višednevnu psihoanalizu i Roršahov test ličnosti, starodorćolci gaje komšijsku solidarnost. Jednostavno – ne daju na svoje. Formirajući se na desetak kvadratnih kilometara oivičenih Uzun Mirkovom, Kalemegdanom, Dunavom i Francuskom, vekovima su navikli na različitost. Cincari, Jevreji, Turci, Srbi, Romi skladno su se prožimali mnogo pre nego što su u njihov kraj stigli fensi noćni klubovi i kafići, pretvorivši ga u hipsterski raj.

„A ONDA SE DESI OVO SA SRČKOM I SHVATIM DA VREMENA NEMA“

Za sve njih Džej je bio prvo Dorćolac pa onda sve ostalo. A zbog njegovog velikog srca u malom telu, ispratili su ga sa upaljenim bakljama i pesmom “Nedelja”.

Negujući do besmisla kulturu zaborava, danas se Džeja sećamo najčešće prilikom poseta kafanama ili kolektivnim slavljima na kućnim adresama. Da je rođen u Britaniji ili Americi, pored toga što bi od tantijema komotno moglo da živi njegovo treće koleno potomaka, imao bi ulicu sa svojim imenom i najmanje jedan spomenik.

Kako na Dorćolu, osim murala, nema još njegove biste u bronzi, možemo se “pohvaliti” što je postao prvi Rom sahranjen u Aleji zaslužnih građana.    

Fotografije: Pinterest

Još gotivnog sadržaja iz sekcije BURO.MEN pogledajte OVDE.