Tamo gde ostavljamo otisak prsta….
U garažama tržnih centara, kao i na ulici, postoji zebra za pešake. Neko je svojim automobilom stao na nju i tu se parkirao. Nije predstavljao smetnju; druga vozila su mogla da ga mimoiđu, kao i pešaci bez kolica sa robom. Oni sa kolicima verovatno malo teže.
Tehnički, nije nikoga ugrožavao. Ipak, stojeći negde gde ne bi trebalo stajati, štrčao je kao neobuzdana grana dobro podšišanog žbuna. Ostaje dalajlamsko uverenje da ga je neka preka muka na to naterala i da otisak prsta koji je ostavio ne oslikava njegov DNK.
U tržnom centru šeta se popriličan broj porodica. Neke su baš višečlane. Uredni su i opeglani, kao da su pre ovoga zajedno bili na nekom ručku, ili će to uraditi posle. Možda će ručati u tržnom centru.
Posmatraju i biraju proizvode za kuću i kućne aparate. Neki su se posvađali zbog boje usisivača.
Usisivači izgledaju kao transformersi i pokušao sam da zamislim za koji bih se odlučio. Svaki mi je delovao zanimljivo i moćno. Sumnjam da bih ušao u raspravu u vezi sa bojom jer je to i dalje nekako usisivač.
Za fiksnu protezu sam u poslednje vreme birao gumicu mint boje, nešto između zelene i plave. Uskoro je skidam pa hoću trijumfalno i atraktivno, čitaj tirkizno, da uđem u samu završnicu.
Usisivač bi trebalo da kupim, sada znam da ih ima atraktivnih. Položaj tela za sudoperom nije prijatan. Pranje sudova mi je najmanje simpatična kućna radinost. A usisavanje je kao hokej. Hokejaši su brzi na ledu i otporni u klinču.
Ako želite nekako da me kaznite, stavite me ispred kase, da čekam svoj red na plaćanje. Pa plaćanje. I plaćanje nekako traje i čeka se. Opet bi trebalo da se naoružam dalajlamskim poimanjem situacije. Upisujte decu na sport od malena, da steknu osećaj za prostor. Koordinacija. #samokažem
Umem da budem isključiv. U poslednje vreme učim da ne budem. Shvatam da stvari ne treba apriori odbiti, nego ih uraditi na svoj način. Otisak prsta. Fingerprint.
Pukle su mi pantalone od prvog odela koje sam u životu kupio. Burazer mi je nešto sredio pre deset godina, kod Milete na Slaviji. Teget. Konac im se natopio slava, proslava, ručkova, sastanaka, plesa, sedenja i padanja. Hemijsko čišćenje je spiralo samo sloj, uspomene su bile neočistive.
Izašao sam iz taksija i seo na zidić da napišem poruku. „Što sediš u tim pantalonama na betonu?“. Glupo bi bilo da biram gde ću sesti po pantalonama koje nosim. Ustao sam i osetio hladnoću na gluteusu koji je izgubio tkaninu što ga je štitila. Zacenio sam se od smeha.
Razgovor sa drugaricom iz gimnazije setio me je na asimetričnu frizuru koju sam nosio po uzoru na jednog disk-džokeja. Na fudbalu su mi se zbog nje posebno smejali. Ipak, poštovali su me zbog tehnike sa loptom, više nego što su mi se smejali zbog frizure. Otisak prsta.
Postoji trenutak kada sve nestane kao usisivačem usisano. Kada se Ljuba popne na krevet, klimne glavom, spusti telo preko vlastitih nogu, savije se; izgleda kao džinovski kroasan; i ispusti vazduh kao da je uspešno završio maraton. Izdah usisa sve nevolje.
Stavim ruku na vrh tog kroasana i potapšem ga nekoliko puta. Otisak prsta.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!