Mirko Ilić: Polet (ni)je kriv za sve!

Listovi za mlade izlazili su i pre i posle Poleta, ali na celom prostoru stare Jugoslovije, nijedan nije bio toliko čitan. Nastale kao glasilo tadašnjeg Saveza socijalističke omladine Hrvatske, izlazile su jednom nedeljno i bavile su se raznim temama koje zanimaju mlade, sa akcentom na stripu, muzici, fotografiji, filmu i raznim oblicima supkulture. Prodavale su se u ogromnim tiražima, a prvi urednik, Pero Kvesić, postavio je načela koja su se zadržala do samog kraja: otvoreni, provokativni jezik ulice i lični pristup, što je jasno već kad se pogleda prva naslovna strana, izašla u oktobru 1976. godine, 16 dana nakon nultog broja. Na naslovnici se nalazi sam Kvesić sa bradom, ali kao novoođenče: „u nastojanju da se vizuelno ukaže na porođajne muke oko nastanka Poleta, neposrednost i autorsku osobnost“, kao i život izvan sivila koja je bila karakteristična za ostale medije u tom trenutku.

Sa kreativne tačke gledišta mladi koji su radili u Poletu bili su iznad proseka svojih vršnjaka u svetu – kroz redakciju je, u periodu između 1976. do 1990. (kad su novine ugašene) prošlo preko 2000 imena, od kojih su mnogi danas među najboljim grafičkim dizajnerima, novinarima, urednicima, strip crtačima, fotografima na planeti. Romantičnu priču o svemu tome danas iz prve ruke može da ispriča Mirko Ilić, najpriznatiji grafički dizajner sa ovdašnjih prostora u svetu, a urednik stripa i ilustracija u Poletu, u kojem je radio od nultog broja.

– U nultom broju radio se koncept novina i on je trebalo da pokaže kako će one da izgledaju. U Polet sam došao došao kao etablirani autor, pošto sam radove počeo da objavljujem već sa 17 godina. U 19. godini radio sam ilusracije za časopis Pitanja, koji je izdavala ista organizacija, pa se deo tih ljudi kasnije pretočio u Polet.

Kako je izgledalo raditi u Poletu? Jeste li svi zajedno birali teme?

Nisam se mešao u biranje tema, za mene je to bilo relativno nebitno, a i teme je trebalo usaglašavati sa Centrom društvene delatnosti savezne socijalističke omladine Hrvatske, to je komlikovana procedura koja mene nije mnogo zanimala. Bunio sam se jedino kad mi se tema nije dopadala i uglavnom sam se držao užih redakcijskih sastanka.

Sa kakvim emocijama se sećate Poleta? 

Nemam nikakvih emocija, nisam emotivna osoba u tom smeru, nisam nostalgičar. Bilo je lepo družiti se s tim ljudima,  a najveća emocija leži u tome što sam u Poletu upoznao svoju buduću suprugu Slavenku Drakulić, ostalo je nebitno. 

Jeste li sačuvali neke brojeve? 

Tu i tamo kupim neke Polete, a ceo kompletni set prve godine lista donirao sam Muzeju moderne umetnosti u Njujorku i to je sad, ne u njihovoj kolekciji, već u arhivi. Mislim da je važno da to imaju. Tu i tamo mi neko da neki stari Polet, pošalje, pokloni… Upravo mi je sad kad sam bio u Zagrebu prijatelj poklonio 3 komada. Ja to tako malo prelistam i – vidim sve greške koje sam napravio. 

Sećate li se ko je smislio slogan Polet je kriv za sve? 

Nemam pojma. U to vreme se sve dešavalo vrlo fluidno, tako da je to mogao da smisli neko ko pere prozore ili glavni i odgovorni urednik Poleta, ali uopšte nije važno ko ga je smislio, važno da je sve ostale uveseljavao. Slogan je verovatno nastao kao reakcija na to što su nas počeli napadati i kriviti za sve ljudi iz Centralnog komiteta Hrvatske – bili smo u nekakvim konceptulanim svađama sa njima, pisali su nam pisma, govorili da ne smemo ovo, da ne smemo ono… Jednom je naš urednik u to vreme odgovorio na neku njihovu prozivku – u samim novinama. Pošto se tad komitet nalazio u čuvenoj Kockici, zgradi na Savi, urednik je napisao u Poletu da smo dobili pismo i dodao: Plovi patka preko Save, nosi pismo na vr’ glave, a u pismu piše – ne volimo vas više. To je bio naš odgovor Centralnom komitetu. Naravno da nas nisu voleli i pošto su nas za sve krivili, ideja je bila da je Polet kriv za sve. 

Jesu li vršili neke pritiske na vas, što se tiče sadržaja? 

– Vršili su konstantne pritiske i tadašnji urednik, Zoran Franičević, gotovo je preko noći pokupljen i poslat u vojsku.

Za Polet je važna 1978. godina kada je promenio štampariju, pa napravio veliku žurku tim povodom. Na partiju su svirali danas mnogi slavni muzičari, tada još uvek neafirmisani…

– Tu žurku sam verovatno propustio, ali sam radio plakat za nju. Iz daleka mi izgleda kao da sam išao tamo da slušam Parafe. Ali sećam se da je na mojoj prvoj samostalnoj izložbi, u jesen 1977, sviralo mnogo različitih bendova, između ostalog i Pankrti, za šta kažu da je jedan od prvih pank nastupa. Nastupala je tada i grupa koja se, mislim, zvala Azra – Rock’n’roll iz šume Striborove, od koje su kasnije nastale dve grupe – Film i Azra. Ti kultni muzički nastupi o kojima pričate, počeli su mnogo ranije. Polet je u to vreme imao ogroman uticaj na muziku i zaslužan za promovisanje mnogih grupa Novog vala, panka i slično. Bile su to retke novine koje su promovisale muziku i bilo je logično da ako Polet želi da napravi neki koncert, izložbu ili događaj, te grupe dođu da sviraju, jer je Polet o njima stalno pisao i glorifikovao ih.

Da li je u to vreme bilo posebno važno raditi u Poletu? 

Mislim da je u životu sve važno. Ja nisam bio na tim koncertima o kojima vi pričate, jer sam verovatno sedeo kod kuće i radio, meni je to bilo važnije od šminkanja okolo. Da, bilo je to važno mesto zato što je imalo takoreći instantnu reakciju – ako bih nešto nacrtao noćas, predao sutra ujutru u štampu. prekosutra ili dan posle bi već bilo u prodaji, a Polet je u to vreme čitalo na desetine hiljada ljudi. Reakcija bi dolazila odmah, a onda za sedam dana opet ispočetka. 

Recite nam nešto više o Poletovoj školi novinarstva koja se održavala u Fažani. 

Ta škola bila je malo igranje sa sistemom i bilo je slatko s buntovničke strane gledanja. Tamo su dolazili kojekavi budući novinari iz cele SFRJ, a naravno da je, kad organizujete događaj u Fažani, to mnogo zanimljivije nego negde drugde, tu ste na moru i tako dalje… Bilo je tamo mnogo lepih, veselih događaja. Svirala se muzika na sav glas – upravo je grupa Buldožer izbacila pesmu „Svi anarhisti na moju stranu“, tako nešto, koja se orila na sav glas, s tim da se levo od nas nalazilo odmaralište SUP-a, desno od CK, a preko puta vode – Titovi otoci. Onda bi došla policija, koja je morala da bude nežna prema nama, i pitala bi da li znamo da je u odmaralište SUP-a pored nas kad se tako deremo, a naš odgovor je glasio: „Znamo, al’ sad i oni znaju da smo mi tu“.

Momci i devojke su se noću kupali goli – moglo se maltene preplivati do Briona, pa bi ih zaustavljao brod, a policija tražila specijalnu dozvolu za boravak na toj teritoriju, koju ste morali da posedujete. Sećam se da je neko, mislim da je bio lektor Poleta, kad ga je zaustavila policija i pitala ima li specijalnu dozvolu rekao: „Imam, ali ne misliš valjda da je imam na sebi? I, šta misliš gde bih je mogao staviti?“ To su bile neke reakcije na koje oni nisu naučili, tako da je to bila zadnja Poletova škola za novinare koji su se u Fažani obrazovali, očito, o nekim pogrešnim stvarima.

Šta vam je prva asocijacija na Polet?

Moja prva žena.

A neki događaj možda?

Znate šta, kad čovek dođe u neke godine i pojavi se strah od smrti i starosti, onda namerno ili nenamerno počne ulepšavati prošlost – kad hoćete očitati lekciju klincima, namerno veličate svoju prošlost i što je najgore, veličate svoje zadatke u njoj. Ima tu mnogo dodatih priča oko Poleta, kojekakvih, i ne mislim da su sve neminovno tačne, ali ljude uvesaljavaju. S moje tačke gledišta, vreme u Poletu bilo je veselo i lepo dok smo bili mladi i mislili da je sve moguće, a zapravo je to dosta, onako relativno gledano, tužna priča. Sve što smo mi hteli u Poletu, za sve što smo se trudili, zapravo se nije desilo. Generaciji posle nas, nije bilo bolje nego nama. Prema tome, gledajući na sve što se desilo tadašnjoj Jugoslaviji, bojim se da Polet nije uspeo u svojoj nameri.  

Naslovnice Poleta ustupio Dejan Kršić