Sardinija me podseća na ručno rađen nakit od dragog kamenja, koji vešto izrađuju majstori zanata vekovima unazad. Ovo ostrvo jedinstveno je po svom specifičnom lokalnom načinu života koji je sačuvan od spoljašnjih uticaja. Sa dušom i ponosom.
Foto: privatna arhiva
Zašto Sardinija?
Ako želite da živite dug život, treba da odete u planine, nedaleko od mora i da pijete dosta crvenog vina, kažu najdugovečniji ljudi na svetu. Možete ih videti kako se šetaju prirodom ili sede u restoranu, ćaskaju sa prijateljima uz ulov dana i flašu cabernet sauvignona.
Pre odlaska na Sardiniju, nabavila sam nekoliko knjiga i zaronila, duboko:
Foto: privatna arhiva
Grazia Deledda, italijanska književnica sa Sardinije, dobila je Nobelovu nagradu za roman inspirisan legendom iz sela Lollove, gde je živelo ukupno 20 stanovnika. Pričalo se da su monahinje bile u tajnim vezama sa pastirima iz tog kraja i da su, nakon što su kažnjene i prognane, bacile kletvu koja se obistinila: selo je ostalo “zapečaćeno” i nikad se više nije oporavilo.
Nakon legendi i misterija iz planinskih sela, idemo u tavernu. Tamo se uvek saznaju pikantni detalji iz kraja. Umesto priča o ljudima i običajima, dobila sam gusto protkan materijal na temu hrane i porodice. To su dva ozbiljna stuba njihovog društva. I oni se drže zajedno, prelivaju jedan u drugi.
Foto: privatna arhiva
Divlje smokve i komorač
Velika inspiracija mi je bila Letitia Clarks, Engleskinja koja već šest godina živi na Sardiniji. Ona je ozbiljno zaljubljena u otkrivanje Sardinije, piše knjige i kuva. Svaka stranica njene knjige “Wild figs and fennel” (Divlje smokve i komorač) je kao blurovan kadar u pastelnim bojama iz nekog filma, kao poezija i kao ženski glas koji pevuši iz starog radija.
Letitia poznaje tajne umetnosti življenja i hvata svaki momenat iz prirode kao inspiraciju u svojoj kuhinji. A onda se rađaju recepti. Slatko-slana pršuta, pasta koja sija kao sunce iz lokalno proizvedenog brašna ili lazanja koja je tek izašla iz rerne i korica joj pucketa kao mehurići iz proseka.
Grazia Deledda, italijanska književnica sa Sardinije, dobila je Nobelovu nagradu za roman inspirisan legendom iz sela Lollove, gde je živelo ukupno 20 stanovnika
Radoznali psi i snažne žene
Sardinija je nešto posebno. Ona je neka vrsta koncentrovane Italije, gde su tradicionalne vrednosti zaista uspele da budu sačuvane. One žive sa strašću.
Krećemo u planine da upoznamo dizajnerku i vlasnicu porodičnog agroturizma Il Muto di Gallura. Ona se zove Catalina Serra (Sardinija je dugo bila pod španskom krunom pa mnoge porodice imaju špansko poreklo, ime i prezime).
Dočekali su nas lokalni psi, pospani ali radoznali. I meni se malo vrti u glavi, kao da sam u oblaku, visoko u brdima okružena stenama i predimenzioniranim kamenjem koje leži vekovima u šumi među četinarima.
Foto: privatna arhiva
Catalina je mlada devojka prepuna talenata. Ona voli svoje nasleđe i sve je naučila od bake i tetke. Da pravi tepihe i torbe na starom razboju, paste, njoke, raviole, kolače, hleb. Ona vodi porodični posao, agroturizam sa apartmanima i restoranom u kom se spremaju organske namirnice iz njihove farme, na tradicionalan način.
Uvela me je u veliku prostoriju u kojoj je dugački sto već bio postavljen za ručak. Miris me je podsetio na naša okupljanja kod bake na selu, velike slave i jela koja se samo tada pripremaju.
Spontano se nametnula tema o ulozi žene nekad i sada. U Catalininoj porodici žena je bila (i ostala) sve. Muškarci su ih poštovali i govorili da bez njih ne bi bilo ničega. Danas, muškarci čudno reaguju kad čuju da je ona direktorka. Ona je samostalna, kreativna i ponosno čuva priče o svojoj porodici.
Treba doći i ostati, iskusiti život ovih ljudi. Izolovani i samodovoljni.
Catalina preko zime putuje u daleke zemlje gde se živi neki drugi život.
U njoj je i mir i snaga. I ponos i sloboda. Ona bira scenario svog života koji voli.
U Catalininoj porodici žena je bila (i ostala) sve. Muškarci su ih poštovali i govorili da bez njih ne bi bilo ničega
…
Komad pekorina, mladog i starog, slatkog i blago slanog sira, tek proizvedene rikote uz čašu vina i miris mirte iz dvorišta u kom se sporo hoda i stvara mnogo, svaki dan, već vekovima.
Piše: Nataša Nikodijević Savin (www.myjourney.rs)
Fotografije: @myjourney.rs; letitiaclark.co.uk