Možete li da zamislite pozlaćeni Schiaparelli oklop ili Dior majicu sa sloganom „We Should All Be Feminists“ na ženi iz 15. veka? Verovatno ne, ali Jessica Worrall može. I ne samo da može vež to da prikaže na kolažu na kojem savremenu visoku modu stavlja preko portreta stvarnih žena iz renesanse, stvarajući digitalnu umetnost koja protivreči social – media konzumerističkom modelu. U njenom svetu pačvorka, dama iz elizabetanskog perioda nagoveštava svoje aristokratsko poreklo noseći beli nabor oko vrata i jednodelni kupaći kostim iz Chanel kolekcije za proleće – leto 1994. Odeća koju nose njene dame služi kao pokazatelj njihovog bogatstva (one bi se samo nasmejale na trend tihog luksuza) i Birkin torbom, koja je. u ovom slučaju simbol moći i društvene hijerarhije koja postoji vekovima, u različitim oblicima.
– Ako ste nosili čvrste nabore na odeći, očigledno ste bili neko ko nije mogao da obavlja fizičke poslove poput čišćenja već ste imali ljude koji su to radili za vas, drugo, vaša reakcija na sliku žene sa čipkanim naborom iz renesanse verovatno izaziva isti osećaj kao kad vidite nekog ko se šepuri u Louboutin cipelama danas. Obe stvari simblizuju novac i moć kako za onog ko ih nosi, tako i za onog ko ih posmatra, istakla je Jessica u intervjuu za magazin Elle.
Jessica upoređuje renesansu s današnjicom
U očima umetnice, manifestacije bogatstva danas nisu toliko različite od onih iz vremena renesanse, kada su zakoni određivali ko šta sme nositi. Zakoni su uvođeni da bi se očuvale društvene klase i hijerarhijske strukture društva – od osiguravanja da samo kraljevske porodice i plemstvo mogu nositi tkanine poput crnog somota ili zlatnog brokata, najskupljih tkanina u to vreme, dok su ljudi nižeg statusa mogli biti kažnjeni za oblačenje koje nije uobičajeno za njihovu klasu. Cene dizajnerske odeće danas osiguravaju isti efekat – razdvaja one koji sebi mogu da kupe odeću koja košta na desetine pa i stotine hiljada evra, od onih koji sebi nikako ne mogu da je priušte – u osnovi je rada umetnice.
Koristeći stvarne ličnosti poput vojvotkinja i dama iz visokog društva, Worrall sprovodi opsežno istraživanje o njihovim životima i oslanja se na njihove izraze lica i govor tela kako bi osavremenila njihovu garderobu. Gornji slojevi društva oslobođeni su lepršavih haljina, steznika i skromnih korseta, a umesto toga obučeni su u Gucci kompletiće sa logoom, luksuzna plava Tom Ford somotska odela i Yves Saint Laurent bunde sa naglašenim ramenima.
Muze umetnice nisu samo vrhunske ličnosti renesansnog društva koje su imale privilegiju da budu naslikane. Ona pronalazi retke portrete nedovoljno zastupljenih žena i daje im preobražaj 21. veka, oblačeći ih u konusne grudnjake Jean Paul Gaultiera ili voluminozne haljine brenda Viktor & Rolf. Na taj način njena umetnost postavlja ogledalo modnoj industriji, posebno luksuznim konglomeratima koji dizajniraju odeću za žene, ali su, po njenim rečima, pod vođstvom muškaraca, i upravo to možr biti odgovorno za ideale i standarde lepote koji su prisutni danas. Iako žene više ne moraju da nose korset, ta obaveza se i dalje manifestuje kroz rigorozne dijete, estetske operacije i nerealne filtere lepote na društvenim mrežama. Želja da se bude poželjna stvara nemoguće standarde, a svojim radovima Jessica Worrall to želi da promeni.
– Ideja da je žena muza, a kreator muškarac je zapravo konstrukcija viktorijanskog doba, ističe umetnica i pita se – zašto muškarci i dalje diktiraju ženama kako da se oblače.
Fotografije: Jessica Worrall
