Muzika nas povezuje na neočekivane načine. Zvuk – a ni streaming platforme – ne poznaje granice, ni teritorijalne ni jezičke. Boiler Room, osnovan pre više od deceniju, postao je sinonim za noćni život koji se ne bazira na luksuzu i ekstravaganciji, već na autentičnom povezivanju sa muzikom. I dok Charli XCX nije prva pop zvezda koja je stala iza miksete ovog brenda, njen set je ponovo pokrenuo globalnu strast prema konceptu koji neguje sirovost noćne scene. Ipak, ostaje pitanje – koliko je od one autentične sirovosti zaista ostalo?
Boiler Room je najbliže stvarnoj definiciji underground-a koju savremena kultura može da podnese. Strimovanjem DJ setova iz klubova i improvizovanih prostora, Boiler Room se od projekta pretvorio u fenomen voljen zbog toga što beleži suštinu noćnog života – ne glomazne, pozlaćene klubove, već one gde se ljudi spajaju sa muzikom. Neosporan deo šarma je i način na koji se kamera kreće kroz prostor, neretko hvatajući lica znojavih plesača sa neprijatne blizine. Takav postupak, međutim, stvara osećaj da ste baš tamo, među nepoznatim rukama i ritmičnim pokretima.
Kako je sve počelo?
Boiler Room se pojavio u trenutku kada je gotovo svaki aspekt našeg života počeo da dobija svoju digitalnu ili digitalizovanu formu. Pokrenut 2010. godine u Londonu, originalna ideja bila je jednostavna: okupiti DJ-eve u malim, zabačenim prostorima i strimovati njihove setove uživo.
Boiler Room je iznikao iz ideje da se muzika deli u malim prostorima, sa minimalnom scenografijom, gde publika stoji tik uz izvođače. Taj pristup je godinama stvorio kultni status, pogotovo uz legendarne nastupe savremenih muzičkih ikona kao što su Disclosure, Skepta, Jamie xx, pa i Fred Again.
Da li je uspeh Boiler Room-a zapravo uspeh underground kulture, ili je to još jedan primer kako kapitalizam neumorno grabi sve što je u jednom trenutku bilo autentično? Jer, koliko god želeli da verujemo u njegovu neiskvarenost, Boiler Room danas često pleše sa komercijalnim. Brendovi se žustro nadmeću za vidljivost na tim događajima, a lokacije više nisu tajne podrumske sobe već festivalske bine sa hiljadama ljudi. Underground više zvuči kao ironija kada nastupi postaju reklamirani mesecima unapred, a lista gostiju pažljivo kurirana. VIP zona je možda nevidljiva, ali je itekako prisutna.
Iskustvo ili samo blesak?
Pitanje koje se nameće, na osnovu reklama i utisaka koji drugi dele, jeste da li je iskustvo zaista onoliko oslobađajuće koliko ga predstavljaju. Šetnja kroz ove događaje, kažu, sve više stvara osećaj pomodnog praćenja trendova nego stvarne ljubavi prema muzici. Ipak, Boiler Room i dalje uspeva da privuče baš one ljude koji su u stalnoj potrazi za nečim autentičnim – ili je tako barem bilo dok Charli XCX nije pustila svoj set.
Možda je i u tome čar – u prihvatanju nesavršenosti scene koja je nekada bila samo za odabrane. I upravo to, taj haos tela i zvuka, omogućava nam da zaboravimo na svakodnevnicu i izgubimo se u ritmu koji prelazi žanrovske granice – pa zar je važno što je mainstream. U tom trenutku, prestaje da bude važno da li ste došli da biste se slikali za Instagram ili zbog istinske ljubavi prema elektronici – jer svi, bar na kratko, plešu u istom ritmu.
Foto: Boiler Room, Instagram
