Nije moler, a ukrasio je na hiljade zidova. Nije pevač, a punio je hale širom sveta. Nije sveštenik, a redovno propoveda u beogradskoj tehno katedrali (Dragstor). On je Stefan Unković, a opet nije – većina ga zove Stevie Whisper.
Grafički dizajner, ilustrator, producent i didžej iz Beograda, kombinujući iskustva ulične umetnosti, DIY/punk estetiku i klasično obrazovanje u vizuelnim komunikacijama, definisao je lokalnu andergraund scenu čitave jedne generacije. Pored osnovnih vizuelnih identiteta za brojne klubove i klupske večeri (Drugstore, Apgrade, Yes, Mystic Stylez, Kišobran, SuperSizeShe…) i saradnji sa lokalnim street wear brendovima i izdavačkim kućama, Stevie je od 2006. do danas svoj vizuelni pečat ostavio na preko 700 muzičkih i drugih kulturnih događaja.
Njegovi plakati našli su se na zidovima brojnih klubova širom sveta – od Šangaja i Pekinga preko Moskve, Viljnusa, Beča, Minhena, Berlina, Amsterdama, Pariza, Lisabona do Njujorka i Melbruna. Melkweg, Good Room, Rex Club, Mutabor, Lux Fragil, Blitz, Opium, Dada samo su neki od njih. Sada ih sve možete pogledati u Kuli Cetinjska, od 24. oktobra do 17. novembra, na njegovoj prvoj retrospektivnoj izložbi naziva „You either make money or you make indie flyers“.
U nastavku čitajte intervju sa Stefanom Unkovićem aka Stevie Whisper:
Otkud retrospektvna izložba?
Stevie: Pripremao sam plakate za nešto drugo, što se prolongiralo, i na kraju shvatio da želim da prikažem izložbu svojih radova i zaokružim jednu eru. Da se razumemo, eru koja i dalje traje, ali mislim da je okej nekad napraviti presek. Na izložbi su prikazani moji radove od adolescentskih godina pa sve do zrelijeg doba, a u vezi su sa tom youth kulturom. Imalo mi je smisla da to prikažem baš sad. U pitanju je veliki opseg radova, izložba je mogla da se desi i pre pet godina, bez problema.
Kad pogledaš sve te radove na jednom mestu – čini li ti se da si tokom godina u velikoj meri menjao svoj stil izražavanja? I kako je podeljena izložba – hronološki ili ima neke tematske celine?
Stevie: Menjao sam, ali što bi rekao Slavimir Stojanović – dobar si u onoj meri u kojoj je dobar tvoj poslednji poster. Uvek mi je to bila ideja, da svaki put uradim nešto bolje od prethodnog. Na izložbi će se naći i jedan segment radova koje sam stvarao od neke 2006. godine, kada sam uradio prvi plakat za koncert i sam ga kačio – lepkom za tapete, do, recimo, 2012, kada mi se dogodio neki tvist, preokret u radu – tada se otvorio Dragstor i počeo sam za njih da radim i da vrtim muziku… Namerno sam odabrao da prikažem i te „rane radove“, iako vidno odskaču po kvalitetu, ali mislim da će kroz njih jasno videti šta se u to vreme dešavalo na sceni, šta su bili trendovi.
Šta ćemo još videti?
Stevie: Izložba nije podeljena hronološki, ali jeste tematski – jedan deo izložbe posvećen je samo plakatima koje sam radio za Dragstor, možda je i pola radova rađeno za njih. Jedan deo posvećen je kolektivu Yes. Jedna celina je istorijska i povećena je kolektivu SuperSizeShe, sa kojim sam organizovao i izložbe, radio zinove i slično, a koji više ne postoji – poslednja aktivnost koju smo imali desila se 2017. To su neki veći segmenti, ostalo su mikroceline – radovi za Kišobran, Mystic Stylez, za parti iz Njujorka Weird Science, na čijem sam identitetu radio od početka. Malo je stvari koje tematski plutaju.
Jedna celina posvećena je partijima u Štugartu, jedan je From Another Mind, drugi Mind Shift. Tu su i plakati koje sam davno radio, kao student, za jednu izložbu, eksperimentalni film (Veštičji kazan) i predstavu (to je prvi poster kojim sam bio jako zadovoljan). Jedan deo izložbe je u video formatu – od 2013. do 2017. kada niko ništa nije štampao, a Facebook bio u piku i sve se promovisalo kroz sponzorisane postove…
Pretpostavljam da te je od malih nogu interesovala muzika, a kako si odlučio da se baviš dizajnom?
Stevie: Do sredine srednje škole, uopšte nisam imao ideju čime želim da se bavim u životu. Jako sam se ložio na muziku, ali je sve zapravo počelo od grafita – crtao sam ih kroz celu srednju i na početku faksa.
Gde možemo videti te grafite?
Stevie: Sada retko gde, jer sam ih uglavnom crtao po vozovima. Kasnije sam radio street – art, ali je malo toga ostalo. Neki od starije ekipe, Braća Burazeri na primer, kasnije su počeli da se bave dizajnom i inspirisali i mene, što zaista ima smisla – crtate slova po ceo dan i ložite se na to. Sa tim je savršeno koicidirao i vremenski trenutak – u tadašnjem dizajnerskom svetu dosta trendova proizilazilo iz ulične umetnosti, ali i muzike. Muzika je stub pop-kulture i svi trendovi, u modi, dizajnu, filmu… plasiraju se kroz nju.
Kako bi opisao svoj izraz?
Stevie: Neminovno je da budete inspirisani radovima drugih umetnika, ali od početka sam se trudio da gradim nešto svoje. U izrazu sam oduvek pokušavao da imlementiram i neku foricu, neki obrt, da kažem nešto više.
Šta radiš kad zapadneš u hiperpdoukciju?
Stevie: Imao sam sreće da uglavnom imam potpunu slobodu u radu. Dosta sam radio za sebe i svoje partije, kolektive. Događalo se da dobijam instrukcije koje mi se ne sviđaju, ali u procesu se oprostim od tog rada, ali dešavalo se i da napravim nešto genijalno za sebe, a da posle 6 meeci shvatim da to i nije baš dobro.
Uzori u dizajnu?
Stevie: Ovde Nebojša Cvetković koji je radio Dis-patch, sve do poslednjeg na kojem sam imao sreću da radim pitch i pobedim. On je pomerao granice kod kas i mnogo me je inspirisao. Tu u i Braća Burazeri i sve ono su radili za b92. Neki stariji grafitaši. Opšte, veliki sam zaljubljenik u internacionalni tipografski stil, na mnogim mojim radovima videćete helvetiku, ona se oduvek provlačila i fascinirala me. Kad sam počeo da kapiram grid i kako tekst funkcioniše, počeo sam da se osećam kao dizajner. Do tada sam se smatrao ilustratorom.
Kad si nacrtao poslednji grafit?
Stevie: 2022. Nakon što sam prestao da ih crtam, nisam se dugo time bavio, ali sam bio jako pijan na proslavi 19. godina naše ekipe HUES, uzeo spej i nacrtao grafit dole na Hipodromu.
Objasni nam pripadnost kolektivima, mnogo njih vezuje se uz tvoje ime.
Stevie: Kad smo pokrenuli SuperSizeShe, fotograf Nemanja Kneževiž i ja, inicijalna ideja bila je da radimo koncerte, prvo domaćih bendova, pa da dovodimo strane izvođače kod nas. Bila je to DIY priča – sednemo gajbi, napravimo covere, narežemo diskove, organizujemo koncert, napravimo promociju, prodajemo diskove, ljudi se javljaju za te diskove i slično. Bili su to limited edition komadi, posle smo ih radili sa vrlo arty pristupom – nijedan disk nije imao isti crtež, sve sam ručno radio i jako sam se se ložio na to.
Kako ste došli na ideju da radite to?
Stevie: Mislim da je boravak u Americi dosta uticao na nas. Trebalo je da idem tamo zbog Work and Travel programa, ali sam pet dana pre toga aplicirao za praksu u Pitchforku i dobio je. Tamo sam kao dizajner radio dva meseca i to je izvršilo ekstremni uticaj – te, 2009. godine, Pitchfork je bio Rolling Stone naše generacije. Bilo mi je drago što sam imao priliku da pipnem nešto što mi je do tada izgledalo toliko apstraktno. I Boogie, koji je tada bio u Njujorku, inspirisao nas je da, po povratku u Srbiju, napravimo prvi Nemanjin photobook. Radio dizajnerska rešenja za to i to je bio moj diplomski rad. I on će se naći na izložbi.
Kako ti izgleda današnja clubbing scena u Beogradu?
Stevie: Beograd je, od 2016. godine, pa sve do korone, što se clubbinga tiče bio jedan od top pet gradova u Evropi. Svi su se tukli da dođu ovde. Ne samo kod nas, danas su se i sveopšte okolnosti promenile, sve je malo rrazvodnjenije, ali ljudi i dalje izlaze, techno scena buja, evo, u Hangaru imate žurke svakog vikenda.
Da li ti se čini da ljudi više ne đuskaju kao pre?
Stevie: Kad ja puštam, ljudi uglavnom đukaju.
Sledeća žurka na kojoj puštaš muziku?
Stevie: Na rođendanu kluba Karmakoma, prvog novembra.
Otkrij nam neki budući plan, a da je u vezi sa muzikom i(li) dizajnom?
Stevie: Nemam apsolutno nikakvu ideju ili plan. Ako me to pitaš, ne znam šta ću da radim kad porastem.
Postoji li nešto što neko o tebi ne zna, a trebalo bi?
Stevie: Mnogo je stvari koje bi bilo bolje da se ne znaju. Mislim da mnogi o meni znaju i previše.
Fotografija: Mila Pantović