Povezano
OČEVI I OCI
Krv nije voda ali predrasude su otrov koji je može zatrovati. „Sve nesrećne porodice su nesrećne na svoj način” ali uvodi u nesreću neretko jako liče.
Brzo je odustao od mene. Pre svih. Kad kažem „odustao” mislim – oslobodio me je očekivanja koja je ,verujem, kao većina balkanskih očeva tog vremena, imao. Vrlo brzo je shvatio da ga neću naslediti na terenu za rukomet. Ni na jednom drugom terenu gde je fizička veština ono što se računa. Bio sam smotano dete u svom svetu kome je bilo interesantnije da posmatra šumu oko sportskog centra, ljude u bašti restorana u centru, ljude na klupama oko terena, samo ne samu utakmicu. Mislim da sam vrlo brzo razvio opsesivno kompusivni poremećaj jer sam već tada, kao predškolac, imao svoje magijske mantre koje su trebale da spreče ono najgore što je, iz mog ugla, moglo da se desi na jednoj utakmici – produžeci. Nastavak terora monotonije u kojem su ljudi oko mene srčano uživali, ustajali, puštali krike, psovali i radovali se.
Brzo je odustao od mene. Pre svih. Kad kažem „odustao” mislim – oslobodio me je očekivanja koja je kao većina balkanskih očeva tog vremena imao.
Bile su to rane osamdesete godine. Život u socijalizmu podrazumevao je određene vrednosti koje nisu bile mrtvo slovo na papiru niti nekakvo društveno licemerje, deklerativna laž. Ljudi su ih zaista živeli. Nedelja je, recimo, bila dan za sport i omladinu. Čitave porodice su, već oko deset sati kretale u sportski centar da gledaju rukomet. Utakmice su se održavale pre ručka. Klasne razlike su postojale, bile su nenametljivo, rekao bih stidljivo prisutne. Neke porodice su ostajale da ručaju u restoranu u čija sam stakla blenuo tokom poluvremena, da jedu roštilj i salatu. Drugi su odlazili na nedeljni ručak kući. Popodne, posle kolektivne dremke, igrao se fudbal. Moj otac je bio rukometaš, kasnije rukometni trener pa su naša prepodneva bila sportska. U restoranu smo ostajali kada se njemu družilo sa pet, istih takvih deset muškaraca. Majka na utakmuce nije išla, a da li nas je čekala nije mu bilo bitno.
Reč je o čoveku koga je život voleo. Tako to danas vidim. Rodiš se u malom gradu. Ne samo da ne odudaraš nego se savršeno uklapaš. Jači si i bolji. Nastavljaš stazom koju su utabali muškarci prethodnih generacija. Ne preispituješ ništa, samo voziš tim putem. Muško si. Bučan, duhovit, hrabar. Osrednji u školi jer nije u redu da si štreber ili picopevac. Najglasniji na ulici, bašti kafane, bioskopu ili korzou jer se u to vreme na ta mesta izlazilo. Vole te svi. Šmeker si. Devojke su vaspitane da baš o takvom muškarcu maštaju. Drugi muškarci su naučeni da se na takve ugledaju. Sve možeš i sve je tvoje. Savršen sklad čoveka, vremena u kom živi i mesta gde živi. Naravno da je čitav grad čekao njegovog sina. Naslednika koji će biti još jači, bučniji, duhovitiji, osrednjiji u školi i samouvereniji na ulici, izmireniji sa pravilima koje su očevima ostavili oci, spreman da dalje gura putem muške slave. Cvrc. Život je imao druge planove. Rodio sam se ja.
Reč je o čoveku koga je život voleo. Tako to danas vidim. Rodiš se u malom gradu. Ne samo da ne odudaraš nego se savršeno uklapaš.
I dan danas se ponekad probudim sa sećanjem na to da sam život otkrivao, da sam života postajao svesniji razumevajući razočarenje drugih u susretu sa mnom. Bio sam tih, nekako previše nežan, nevičan sportu, nezainteresovan za klikere, uvek odsutan, nevoljen u društvu, nevoljen u školi, nevoljen u kafićima koji su u međuvremenu zamenili kafane, na kraju sasvim prezren od grada koji me je tako željno očekivao. Na klupama oko terena sam nešto škrabao, kada sam ovladao slovima, na tom mestu sam napisao prvu priču, klonio sam se ruganja druge dece i osuđujućih pogleda starijih. Dan za sport i omladinu nije bio moj dan. Pravila, kako se do skoro glasno govorilo – „jačeg pola” nisam mogao da ispunim. Pokušavao sam, trudio se da se prilagodim, glumio da baš to volim i da mi baš to prija i na kraju skapavao od umora, neuspelih pokušaja i tereta odudaranja. Dovoljno da, u pubertetskim godinama, zaključim da nisam kao otac. Mene život nije voleo. U tim godinama veruješ da postoji samo jedna forma življenja, nezreo si za pobunu, razumevanje individualnosti, sumnjičav prema bilo čijem razumevanju.
I dan danas se ponekad probudim sa sećanjem na to da sam život otkrivao, da sam života postajao svesniji razumevajući razočarenje drugih u susretu sa mnom.
Ostalo je istorija. Ali uvek smo tu negde ni na nebu ni na zemlji ostali on i ja. Jedan preko puta drugog ošamućeni od same pomisli da moramo nekad i da razgovaramo. Godinama smo se davili u plitkom lavirintu engleskih razgovora o tome da je „leto poranilo”, da je „na poslu dobro, može i bolje”, da je on „dobro sa zdravljem”, da „imam para”. Da se razumemo, ništa bliži nije bio on sa svojim ocem. To je tvrd zakon nesentimentalnosti i distance koji ne poriče ljubav. Ali moj otac i njegov otac su bili iz istog sveta i na taj svet su gledali istim očima. Nije postojala ta hladna struja kada se nađu oči u oči, taj strah za temu razgovora, okean neprijatne tišine. Zašto tvrdim da je bio najmanje razočaran mnome? Zato što ljudi koji žive život onako kako zaista žele imaju najmanje očekivanja od drugih. Mogao je mirno da ostane zadovoljan sobom i bez mogućnosti da se ponosi sinom. Dopustio mi je da budem to što jesam. Nije mi lupao šamare i gurao mi loptu u ruke. Nije me prisiljavao da nastavim da idem na utakmice. Nije ga mrzelo da smara nastavnika fizičkog da mi ne pokvari prosek. Moj izlazak na put u drugom pravcu, sudaranje sa svim barijerama koje su se na njemu ukazale, sva skretanja i stranputice, dovele su me do zrelosti, do tačke na kojoj mogu da shvatim ko smo mi – on i ja u jednom ne tako srećnom društvu u kojem bližnji i za manje gube jedni druge. I sačuvao sam ga. A koliko smo napredovali u razgovorima? Mislili biste da lažem.