Poznati pisac, novinar, kolumnista i urednik, Branko Rosić, u tekstu za prvo BURO. štampano izdanje priseća se kako se u SFRJ proslavljao Dan republike, 29. novembra.
Anksioznost je bila nepoznat termin u doba mog detinjstva u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Nije bilo ni knjiga o samopomoći, psiholozi nisu imali posla kao danas… Ali sada, kada vrtim film baš u daleki rikverc, shvatam da je prvi signal moje anksioznosti bio kraj državnog praznika, raspusta, vikenda…
Moj pogled na tadašnji svet dosezao je na igralište, kotlarnicu i žutu zgradu naselja “Stevan Filipović” preko puta Kuće cveća. Na žutoj zgradi se vijorila jugoslovenska zastava u doba praznika, pa i za vreme ta dva slobodna dana tokom 29. novembra. A dana kada je skidana za kraj praznika, u meni se pojavljivalo stanje kakvo pamtim svih kasnijih godina nebitno da li se radilo o finalu školskog raspusta, kraju odsustva u vojsci ili dolasku na gejtove sa odlaznim letovima na kojima sam čekao avion za Beograd vraćajući se sa godišnjih odmora. Moj nikada izgovoreni odgovor na pitanje doktora za
dušu “Od čega bolujete?” – kao iz topa bi oduvek bio “Od kraja raspusta”.
Gotova jela iz pozlaćene folije ‘29. novembra’ iz Subotice bila su stimulans za dobar brak i porodičan život
Okej, pa gde je tu ideologija 29. novembra, tog Dana republike, praznika koji je najduže preživeo od svih
praznika SFRJ i ugašen je 2002. godine? Moram da kažem da je ideologija već bila u krizi tih godina mog odrastanja s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Pank, novi talas, svirao sam uveliko tih osamdesetih godina i 29. novembar je bio praznik kad je prestajala važnost ideologije, bili su to slobodni dani bez škole u kojima smo mogli turirati naša gitarska i bas pojačala. Mada smo to radili i van praznika.
GOTOVA JELA „29. NOVEMBRA“ IZ SUBOTICE
Osećam neverovatnu empatiju prema životinjama i posebnu odvratnost prema predigri ovog praznika, dakle, nedeljama pre 29. novembra odvijalo se tovljenje prasića i njihova egzekucija. Jeziva masovna pogubljenja tek došlih na svet životinja povodom praznika koji je bio sve manje podsećanje na Drugo zasedanje AVNOJ-a 29. novembra 1943. godine u Jajcu, a sve više oblaporno orgijanje uz pogubljenje. Kada sam kasnije saznao da se prase u Hrvatskoj naziva odojak, ta ubistva životinja uoči
praznika bila su mi još morbidnija.
Sećanje na vreme slavlja 29. novembra u doba Jugoslavije vraća me na prodajna mesta ovih nesrećnih već mrtvih životinja koje su se spremale za praznik. Osim oficijelnih mesara, postojalo je nešto što je i oksimoron – legalno crno tržište. Tezge su bili gepeci automobila seljaka koji su dolazili u Beograd i nudili prasiće. Cene su bile jeftinije, ali vrebala je opasnost od trovanja jer meso koje stoji u nerashlađenom gepeku sklonije je da prilepi ko zna šta.
Kada smo kod mesa i Dana republike, postojao je brend koji su obožavale sve zaposlene majke. Gotova jela “29. novembra” iz Subotice. Zašto su ga volele zaposlene majke u socijalističkoj Jugoslaviji? Zato što je svako dete koje je išlo po podne u školu moglo biti sam svoj kuvar. Lonac sa uzavrelom vodom i potapanje kutije od folije boje zlata. Sličan princip kao u današnjem korejskom supermarketu gde se sjajna gotova jela spravljaju uz pomoć vrele vode dok na plazmi šibaju K-pop hitovi.
Osećam neverovatnu empatiju premaživotinjama i posebnu odvratnost prema predigri ovogpraznika, dakle, nedeljama pre 29. novembra odvijalo setovljenje prasića i njihova egzekucija
Bio je to zlata vredan pronalazak fabrike iz Subotice. Ručak je bio gotov za nekoliko minuta. Sekelji gulaš, pasulj, rižoto, škembići… Današnji savetnici za zdravu ishranu verovatno bi stavili rampu na ovaj način ishrane tinejdžera iz samoupravnog socijalizma, ali gotova jela iz pozlaćene folije bila su stimulans za dobar brak i porodičan život. Nisu samo tinejdžeri mljackali nad ovom prehranom, već i čitave porodice, supruge nisu morale posle posla da u pogon stavljaju ringle i rerne. Ručak je bio gotov za tili čas, pa se žena mogla posvetiti porodičnom, ljubavnom, svakakvom životu. Gotova jela proizvedena u Subotici proizvodila su višak vremena, a u socijalizmu je dan bio formatizovan na 3 x 8. Osam sati za rad, toliko sati za odmor i isto toliko za kulturno uzdizanje. Gotova jela “29. novembar” bila su saveznik tog “rasporeda časova” prosečnog Jugoslovena jer su otvarala prostor za pomoć u rešavanju domaćih
zadataka, ljubavi sa mužem, seksu… ma divota. I reklama za gotova jela “29. novembra” bila je “Mi svakog dana kuvamo za vas”.
Pre nekoliko godina radio sam intervju sa Goranom Bregovićem i u jednom momentu sam ga pitao o
najvećem zadovoljstvu. Odgovorio je da je to ručak iz te konzerve sa podgrejanim gotovim jelom. Mislim da je spomenuo gulaš iz konzerve. Kako to da čovek koji je prvi vozio “jaguara”, obišao svet, preplovio Atlantik, svirao sa Igijem Popom, punio stadione duž cele bivše Jugoslavije, kao vrhunac hedonizma u iznenadnom pitanju vidi u jelu iz konzerve. Ali to je konzervirana nostalgija i kada se nepca jednom nabaždare na taj obrok okupan konzervansima, teško je zameniti osećaj slasti bilo kojim drugim derivatom sušija ili nekim sličnim poželjnim obrokom iz arsenala doktora za pravu ishranu. Sećam se i kako je moj drug koji je s početkom rata i raspada Jugoslavije otišao u Amsterdam u svom prvom dolasku u Beograd, nakon nekoliko godina, istakao kao prvu želju da jede škembiće iz tog arsenala gotovih jela fabrike “29. novembar”.
I sad naknadno osećam empatiju prema životinjama vraćajući film na advertajzing ovih proizvoda. Bio je tu u jednoj kampanji crtež svinje sa kuvarskom kapom. Dakle, žrtva prerušena u svog dželata. Oduvek mi je muka od tog komičnog uvođenja životinja u prehrambene konclogore i leksiku ili scenografiju. Kao na primer ime fast fuda “Gica i jaga”. Tepanje žrtvama. Užas.
Danas je Dan republike i stari je popio malo
“Na televiziji Lepa Brena i stari se sjeća ratnih vremena.” To je deo pesme “Dan republike” Zabranjenog pušenja. Dan republike je naravno 29. novembar. U daljim stihovima, starog, ćaleta tekstopisca, već je uhvatilo od tog cirkanja (pomalo) pa je umislio da vidi logorske vatre. Otvorio je prozor, izazvavši reakciju žene: “Ne radi grijanje.” Zabranjeno pušenje izdaje album sa ovom pesmom 1987. godine. Već je kriza, pola godine kasnije odigraće se Osma sednica Saveza komunista Srbije gde će se ustoličiti Slobodan Milošević. Ne radi grejanje i hladno je, pa ne može zagrejati stan ni Lepa Brena. Dolaze restrikcije struje, vožnja par-nepar. Ali 29. novembar iliti Dan republike ne spominje se samo kao posveta Zasedanju AVNOJ-a već i datumu kada se ždralo i veselilo i kada je na horizontu samoupravnog socijalističkog života nož nešto što će skinuti kožicu pečene prasetine ili probušiti pozlaćenu aluminijsku foliju gotovog ručka koji proizvodi “29. novembar”. Nož je za to i niko ne sluti da će se za koju godinu noževi isukati u bratoubilačkom ratu tokom raspada Jugoslavije.
Ovaj praznik ukinut je 2002, ne zove se više tako ni dugačka ulica u Beogradu u koju sutra idem na parti jedne produkcijske kuće, ulica za koju je bratanac moje drugarice, kada mu je rekla da se zvala “29. novembra”, upitao: “Zašto 29. novembra? U čemu je bila fora?“
Fotografije: Goranka Matić
BURO. magazin je potpuno besplatan i svoj primerak možete preuzeti na nekoj od sledećih lokacija u Beogradu: Poslastičarnica Fini, Smokvica, Valentina i Karanfili, Fliter, Bistro Grad, Zaokret, Kafeterija d59b, Saša Bar, Tisa New Balkan Cuisine, Iva New Balkan Cuisine, Pizzeria Pietra & Cocktail Bar, Kafeterija 7AM, Boulangerie, Mehurić, MIG, GIG, June, Sloj, Pinot, Puter, JAVA Coffe, Distante, Monoloque Belgrade, X Vitamin, Koncept 45, Fratelli e amici, Nicolas concept store, Lalošević centar, Haos, Hotel Square Nine, Hotel Saint Ten.