Zajednica često nije ono što želimo, ali je uvek ono što nam treba
Taj koji nam je prvi podvalio priču kako smo svi posebni, jedinstveni i nezamenljivi, e taj nas je gurnuo u provaliju. Da li je to bio neki filozof, prorok, vojskovođa, psiholog ili junak Diznijevog crtaća – svejedno je. Predugo smo svi toliko posebni, jedinstveni i nezamenljivi da smo postali neuračunljivi. Tako to ide: svaki svetlucavi unikat koji sasvim sam hodi neutabanim stazama života uglavnom je i duševno labilan, izolovan i usamljen.
Nosimo slušalice na ušima, puštamo sebi atmosferičnu muziku iz kul filmova dok pešačimo gradom i zamišljamo sebe kao neshvaćene protagoniste neke uzbudljive priče. Problem je u tome što uzbudljive priče pišu samo obični ljudi, a našu stvarnost, bojim se, ne piše niko određen. Stvaraju je Majka Priroda i Otac Društvo. Sada, kada je kompletna civilizacija počela da proždire samu sebe, svi mi individualci osećamo se napušteno i besmisleno. Tužni smo i uplašeni. Beznadežni. Hoće li ikad biti bolje?
Sada, kada je kompletna civilizacija počela da proždire samu sebe, svi mi individualci osećamo se napušteno i besmisleno.
Jedan od većih emocionalnih lomova u životu doživela sam kada sam u petom razredu osnovne morala da promenim školu. Preselila sam se u drugi kraj grada i sve se srušilo. Roditeljima nije padalo na pamet da me odvoze i dovoze iz stare škole i tako gube dragoceno vreme, pa nije bilo druge – čekali su me novo odeljenje i nova drugarstva. Suprotno sladunjavim zapletima romantičnih komedija uz koje smo sve mi devojčice devedesetih odrastale, tamo me nije sačekala nikakva kul ekipica neobičnih i uvrnutih likova. Naletela sam na tvrd front sumnjičave dece koja su me doživljavala kao uljeza i kojima nisam bila potrebna ni za šta. Gotovo ceo peti razred provela sam dokazujući odeljenskom odboru da sam dovoljno vredna i poslušna da budem deo njihovog malog i veoma otrovnog ekosistema. (Nemojte sad da mi se šokirate što ovako opisujem decu, kao da niste znali da su klinci u pubertetu jedna izrazito toksična družina! Zar niste čitali “Gospodara muva”? Pročitajte opet, ako treba!)
Strašno sam se umarala i često je stradalo i moje učenje, i moj san. Roditelji, iako zabrinuti, nisu mogli ništa osim da me zagrle i kažu: “To je sad u početku tako, rešićeš ti to, pametna si ti.”
I ja jesam to rešila. Ali ne tako što sam otkrila da sam izabrana od strane viših sila da spasim kosmos, te da posedujem magične moći koje samo treba da osvestim. Niti sam, avaj, postala genijalna šampionka u rukometu, te tako donela svojoj školi pehar koji niko drugi pre mene nije. Nisam ni naprasno procvetala u najlepšu devojčicu u školi pred kojom svi ostaju nemi dok moje zanosne noge jedva dodiruju beton ispred školske pekare. Nema lakih rešenja, a ni brzih.
Nema lakih rešenja, a ni brzih.
Ipak, postoje slučajna rešenja, i ona su (usudiću se da primetim) najefikasnija. Pošto sam tada, kao i sada, bila “lajavica lajava”, glasna i jasna, nastavnica srpskog jezika me je strpala u školsku priredbu povodom Dana škole. To nije naročito doprinelo mojoj popularnosti, ali me jeste upoznalo sa nekolicinom klinaca koji su se osećali jednako izgubljeno.
Daleko od toga da su ti učenici bili izuzetni ili magični, bila su to normalna, prosečna deca: mršavi dečak svetlih očiju koji se užasavao fudbala i tuče i bio trajno slinav, visoka i jaka devojčica koja je toliko mucala da nije mogla da učestvuje ni u jednom delu nastupa, ali je svesrdno pomagala oko njega, pegavi, riđi dečak kome niko nije mogao da dođe u goste jer je živeo sa roditeljima i sestrom u stanu od 22 kvadrata, i ja koja nosim četiri košulje zavezane oko struka da mi niko ne bi gledao u zadnjicu.
Koliko smo zajedničkih tema pronašli tokom proba priredbe? Ne mnogo, ali su nam te probe omogućile da preskačemo kontrolne i pismene, što je strašno gotivna fora. Tokom odmora smo se osećali opušteno i sigurno, smejali se do suza, a ponekad i do piškenja u gaće. Kratka scena koju smo spremali za nastup bila je prosta, verovatno čak i glupava, ali zahvaljujući njoj naš školski život je postao malo podnošljiviji.
Dan škole je došao i prošao, mi smo našu dramsku brljotinu odigrali pred svim učenicima i nastavnicima, odvažno, smotano i bez pardona. Izmamili smo dosta smehova, što je postalo neka vrsta društvenog kapitala u toj napornoj sredini. To nas je ohrabrilo da nastavimo da provodimo dane zajedno i bez priredbi, pa čak i izvan škole, na ulici, po gradu, po kućama. Iako smo bili veoma različiti, to nas nije sprečilo da otvoreno razgovaramo o svim stvarima koje nas muče. Često smo se svađali, često smo psovali jedni druge, zaljubljivali se, odljubljivali, pa opet zaljubljivali i odljubljivali. Zajedništvo je ipak opstajalo. I onda se dogodilo nešto čudesno, iako ova priča nije bajka: počela su da nam se priključuju i druga deca. Verovatno im je bilo privlačno to što nama nije važno ko je šta obukao, šta sluša, a posebno – šta ko misli o nama. Bilo im je zanimljivo što nije postojao nikakav uslov za bleju sa nama, osim da se ne prenemažeš previše. Smeš samo malkice.
I onda se dogodilo nešto čudesno, iako ova priča nije bajka: počela su da nam se priključuju i druga deca.
Nakon osnovne smo se razišli spontano. U stvari, čak i malo ranije – osmi razred je prekinulo bombardovanje. Izgubili smo zajedničkog neprijatelja, tu našu bezveznu školu, pa je povezanost polako i postepeno isparila. Onda je svako upisao neku drugu srednju, neko se odselio iz grada, neko otišao iz zemlje, neko je nestao netragom i to je bilo to. Ono što je ostalo, makar u mojoj glavi, jeste to snažno zadovoljstvo zbog pripadanja zajednici. I to ne bilo kakvoj, već zajednici koja se organski i autentično stvorila u nevolji. Nismo je nasledili rođenjem ili stekli brakom, nismo morali da je zaslužimo prijemnim ispitima ili preko konkursa, za nju nije bila potrebna veza. To je zajednica koja je uz tebe dokle god boraviš u sredini koja te odbacuje.
Ono što je ostalo, makar u mojoj glavi, jeste to snažno zadovoljstvo zbog pripadanja zajednici.
Kasnije sam kroz život, nebrojeno puta, pokušala da ponovim taj trik kad god bi mi bilo teško ili se nisam snalazila kako valja. Ima li tu negde oko mene neko ko se jednako ne snalazi? Ima li neko ko zna šta radi, ali je usamljen i nesiguran? Ima li neko ko će da mi čuva leđa kad stvari baš zapnu, zato što razume kroz šta prolazim? Tvrdim da uvek ima, ali nam oči moraju biti širom otvorene i uši dobro načuljene.
Vodeći se time, tokom studiranja umetničkog fakulteta gde je bilo izuzetno važno (i veoma naporno) biti intelektualno uzvišen, ja sam izronila ekipu koja je uživala u stvaranju čiste, nimalo uzvišene komedije. Spremni da budemo prokazani od strane struke kao obični klovnovi, delili smo među sobom radost prave, nepretenciozne igre. Da nije bilo njih, brzo bi mi se smučilo i pozorište i sva foliranja koja ga okružuju i čine impotentnim. Dirljivo je i oslobađajuće biti potpuno običan, a voleti to što radiš. Prepustili smo drugima izuzetnost i zadržali stručnost.
Isto tako, kada sam se napokon upustila u izazovnu avanturu roditeljstva, izbunarila sam grupu jednako neiskusnih ali dobrodušnih majki i očeva da zajedno i naglas priznamo kako nemamo pojma šta radimo. Nismo talentovani za odgoj, nismo čarobnjaci gentle parentinga, nismo dobro postavili granice, naša deca nisu neobična i drugačija, i svi plivamo u istom bazenu prljavih pelena. To što smo u očajničkim privatnim porukama po mrežama delili jedni sa drugima sav užas nespavanja, misterioznih temperatura i osipa ne samo da je spaslo naš razum već je i našoj deci omogućilo da rastu u koliko-toliko normalnoj atmosferi. Međusobno smo se podržali i tako preživeli.
Isto tako, kada sam se napokon upustila u izazovnu avanturu roditeljstva, izbunarila sam grupu jednako neiskusnih ali dobrodušnih majki i očeva da zajedno i naglas priznamo kako nemamo pojma šta radimo.
Zbog svega toga, smatram da je jedini lek protiv opšte letargije i besmisla na koje se svi žale nešto vrlo jednostavno. Treba se trajno odreći iluzije glavnih uloga i pronaći sebi društvo. Ne neko izuzetno društvo, ekskluzivno, impresivno, neobično – samo obične, dobre ljude koji će biti spremni da te razumeju, kao što si i ti spreman da razumeš njih. Ako svi zajedno odbacimo teror posebnosti, možda ćemo ipak uspeti da sačuvamo jedni drugima leđa.