Filip Savković: „Umetnika definiše pažljivo posmatranje sveta i analitički um“

Filip Savković (2001) je mladi umetnik čija je treća samostalna izložba, pod nazivom „Čovek i tačka„, otvorena u galeriji „Kornjača“ do 30. januara 2025. Izloženi radovi su prizori iz pamćenja umetnika koji pažljivo i analitički posmatra svet oko sebe, stvarani na jednostavan, „efikasan“ i pročišćen način.

Osim fuguralnih crteža, na izložbi možemo da vidimo i dva rada koja prikazuju okruženje bez subjekta – zgradu u kojoj je Filipov prijatelj odrastao, kao i topografiju Košutnjaka – što su prizori iz „Filipovog detinjstva provedenog u igri, kao i sadašnjosti koju umetnik provodi u kontemplaciji“, kako je u uvodniku o izložbi naveo Nikola Mandić, apsolvent istorije umetnosti.

Filip Savković je 2023. diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi profesora Dobrice Bisenića, dok je master studije završio 2024. u klasi profesora Zorana Dimovskog. Dobitnik je nekoliko nagrada, učestvovao je na više kolektivnih, a priredio je tri samostalne izložbe. Filip se slikarstvu okrenuo kada mu je industrijalni dizajn postao previše dalek i „tesan“ – kako nam kaže, osetio je „potrebu da nešto stvara rukama, jer je to ono što bi čovek trebalo da radi“.

Filip, koji trenutno priprema izložbu „Čovek i tri tačke“, koja bi trebalo da bude priređena u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja 28. janaura, govorio nam je o svom procesu stvaranja, kulturama koje ga inspirišu, ali i o svom viđenju uloge umetnika u savremenom društvu.

FILIP SAVKOVIĆ – INTERVJU O IZLOŽBI „ČOVEK I TAČKA“

U kom periodu su nastali radovi sa izložbe „Čovek i tačka“ i kojom tehnikom su rađeni?

– Svi radovi koji su sada izloženi su postepeno nastajali od jula prošle godine. Prvi u nizu bio je pejzaž Košutnjaka, odakle je potekla i tema čoveka. Jednostavno, šetajući ujutru Košutljakom, primetio sam ljude koji vežbaju i trče, pa sam pomislio kako bih voleo da ih crtam. Bilo mi je previše kompleksno da nosim materijal za crtanje i pokušam da hvatam poze, pa sam pomislio kako bi bilo da probam da crtam “iz glave”. Meni je to bio vrlo važan korak, jer sam se od početka studija isključivo bavio crtanjem uživo. Pažljivo gledanje je važno ne samo za umetnost, već i za razvijanje analitičkog uma. Zato i mislim da je ova izložba veoma aktuelna, ali na suptilan način. U Kini su slikari išli u šetnju pre nego što bi se vratili u atelje i onda po sećanju radili pejzaže. Što se tehnike tiče, u pitanju je kvalitetan flomaster, koji koristim još od srednje škole. Najvažnije je da je to izdržljiv materijal koji neće bledeti vremenom. Meni je ta tehnika veoma važna, jer sam na početku studija radio tušem, ali mi to ne odgovara,  jer mislim da ne mogu da proizvedem dovoljno dugačke linije – a ovo je efikasno i brzo izvodljivo.

Odakle ste crpeli inspiraciju za svoje crteže?

– Prisetio sam se mog putovanja sa roditeljima u Egipat 2012. godine. Mi smo odatkle doneli papiruse na kojima su bili crteži, a gledajući ih, pomislio sam da bih mogao da probam jedan da kopiram, čisto da bih otkrio kako su oni to radili. Jedna kopija je bila dovoljna da počnem da razvijam svoj pristup – jer mi njihov nije odgovarao, kako je bio suviše geometrijski. Recimo, priprema za njihove crteže se svodila na određene kocke, poput sveske za matematiku. To mi nije odgovaralo, jer volim da crtam slobodnom rukom. Zatim sam se setio da sam taj princip crtanja ljudske figure video još negde – lice u profilu, frontalno oko, frontalni gornji deo tela i noge u profilu. U Indiji se bogovi prikazuju slično kao i egipatskoj umetnosti, ali i u kulturi Mikene sa Krita. Prosto je fascinantno koliko je to jedan univerzalan princip, koji je primenjivan u različitim vremenima. Zatim sam samo rešio da taj princip primenim na savremenog čoveka, na savremene ljude koji vežbaju na Košutnjaku. 

Možete li nam reći nešto više o crtežu zgrade koja je kontrast radovima sa ljudskim figurama – kao i natpisu koji možemo da uočimo na crtežu?

– To je zgrada u Žarkovu u kojoj je moj prijatelj odrastao i mesto gde sam provodio vreme sa njim. On je apsolvent istorije umetnosti. Namerno sam njega pozvao da napiše tekst o izložbi, jer se dugo znamo, pa je to bilo pitanje poverenja. Zaista smo imali jedan profesionalni i efikasni odnos. Prosto, hteo sam da dam jedan omaž mestu gde sam odrastao, ali da ga učinim univerzalnim.

U kom odnosu su čovek i tačka na vašim radovima?

– Prvo bih rekao kako smo došli do naziva – trebalo nam je 24 sata. Meni je najvažnija stvar bila da u naslovu izložbe postoji reč čovek, što je danas, nažalost, jedna gotovo avangardna stvar. “Čovek i tačka” može da se čita na dva načina – čovek, i tačka; ali i tačka kao geometrijski simbol. Opet, možemo se vratiti na antičku Grčku i njihove proporcije ljudskog tela, ali i na određeni proračun prema umetnosti, estetici i svetu – ne iz nekog straha i proračunatosti, nego iz potrebe da nešto funkcioniše.

Kako su vašu prethodnu izložbu „Globalni građani“ činili portreti u boji, zašto ste se sada okrenuli jednostavnosti?

– Vidim veliku povezanost između sve tri izložbe u galeriji “Kornjača”. Prva je bila izložba arhitektonskih crteža, odnosno zgrada u obrnutoj perspektivi, dok se druga zvala “Globalni građani” i tema je ponovo bio čovek. Kroz te portrete, blizu stotinu za godinu dana, primetio sam da mogu na izvestan način da naučim kako bi moglo da se izvede “iz glave” ljudsko telo. To je bila neka vrsta vežbe, ali slike su mi značajne jer su to baš ti ljudi, koji su predamnom sedeli i pozirali. Bila je to neka vrsta prepoznavalja i pronalaženja neke lepote u tome što ja vidim i o čemu razmišljam. Ta dva sveta su povezana zapravo.

Hoće li se vaša umetnost razvijati i u drugim formama, osim crteža?

– Veoma mi je zanimljiv odnos umetnosti i zanata. U tom domenu, ne samo da je važna umetnikova ličnost, već je važna i jedna vrsta samostalnosti, koju donosi taj zanatski deo. Bavim se i molerskim radom, a vidim da postoji toliko toga da se istraži. Velika mi je želja da oslikavam teretane, jer mislim da im to danas fali – da duh i telo ponovo idu zajedno. Malo ulaganje resrusa može mnogo da donese – a to je ponovo matematička, prirodna pojava, da čovek može da bude zadovoljan sa malo ulaganja energije, što nas opet dovodi do kineskih ideja. Čuang Ce i Lao Ce su ljudi koji su živeli toliko davno, da bi neko pomislio da njihove ideje nemaju veze sa savremenim, ali su veoma univerzalne: pažljivo posmatranje sveta, razvijanje analitičkog uma i nedozvoljavanje da bilo ko sa strane, bez argumenata, utiče na taj um. To je definicija umetnika i filozofija u poeziji.

Živimo u društvu koje je u krizi i koje teži promenama. Gde vi vidite ulogu umetnika u takvom okruženju?

– Uloga umetnika je da posmatra. Ja posmatram i ne želim da smetam, jer su to procesi koji idu mimo mene. Umetnik sam i zanatlija, a to mi daje samostalnost jer mogu da pričam slobodno. Umetnik treba da ima slobodu govora i da se ne boji da kaže šta misli.

Fotografije: Privatna arhiva