Povezano
Ako pratite domaću muzičku scenu onda sigurno u poslednje vreme sve češće čujete ime muzičkog producenta, trubača, DJ-a i kompozitora Andrije Gavrilovića, tačnije njegovo scensko ime A.N.D.R, ali i naziv pop sastava Retrospektiva, sa kojim ovaj stipendista prestižnog Barklee College of Music nastupa. Bend koji, uz Andriju, čine Aleksandar Stevanović (vokal), Dušan Paunković (bas gitara) i Luka Samardzija (gitara) do sada je sarađivao sa brojnim domaćim i regionalnim izvođačima od kojih će njih nekoliko – Ana Protulipac, Kendi i Sajsi MC, gostovati na njihovom predstojećem koncertu u Bitefartkafeu, 23. januara. Sem pesama sa debi albuma „Priče sa hard disc-a“, bend će izvoditi pesme sa drugog studijskog albuma „Samo ja“, objavljenog krajem prošle godine, sa kojeg se već izdvojio singl „Što mi lažeš babu“.
U susret koncertu, razgovaramo sa A.N.D.R-om.
Šta spremate za publiku na predstojećem koncertu u Bitefartkafeu, kako ste ga zamislili?
– Bitef je mesto na koje mi često izlazimo da slušamo omiljene izvođače. Ovog puta će Bitef nas ugostiti po prvi put. Za našu publiku, kao i uvek, spremamo ludu energiju. Ovog puta dolazimo sa pojačanjem u ritam sekciji. Pridružio nam se Mihajlo Anđelković na bubnju.
Andrija, kako ste se spojili sa ostalim članovima benda Retrospektiva?
– Momci iz Retrospektive i ja smo se upoznali pre 10 godina. Kliknuli smo odmah. I na prijateljskom i na umetničkom nivou. Svirali smo u raznim bendovima i radili razne projekte dosta pre nastanka Retrospektive i A.N.D.R.-a. Luka, Kića i Dule su zaslužni za moj ulazak u producentske vode.
Kako je nastala pesma „Što mi lažeš babu“?
– Pesma „Što mi lažeš babu“ je nastala za jedno veče. Motivisani pitanjem da li da izađemo na PZE, seli smo da komponujemo i izašla je pesma koja nam je dala odgovor. Nastala je kao naš odgovor na trenutnu situaciju i njome smo želeli da pošaljemo podršku studentima i da poručimo da ćemo uvek ono što imamo da kažemo da to poručimo kroz našu muziku.
Kakav je proces stvaranja pesama u bendu – kako sarađujete kao tim?
– Proces stvaranja pesme je uvek drugačiji. Nekada ja dođem sa trakom, nekada Kića sa tekstom, nekada Dule sa bass linijom, a nekada nastane sve na licu mesta kroz džemovanje na probi ili u studiju.
Kako biste opisali evoluciju vašeg zvuka od debi albuma „Priče sa hard disca“ do novog albuma „Samo ja“?
– Zvuk se menja uporedo kako se mi menjamo kroz godine. To istraživanje je nešto što je specifično za nas i mislim da su slušaoci vec navikli i čekaju da čuju šta smo novo smislili. Od nekog pop/organskog zvuka do mračnog klubskog, od jazz/neo-soula do elektro/pank zvuka. Stvarno volimo da istražimo svako rešenje za svaku ideju koja nam dođe. Pored svih tih žanrovskih izleta, opet sve ima zajednički zvuk, koji postoji jer stvaramo zajedno.
Koji su to glavni izazovi sa kojima se suočavate danas kao producent, kao muzičar – perfomer i kao kompozitor?
– Dva zajednička i najveća izazova meni kao producentu, aranžeru, muzičaru i kompozitoru su vreme i nepoverenje saradnika. Kada je stvaranje muzike u pitanju vreme ume da bude opasno. Ako predugo ostavite pesmu da ne izađe želećete da menjate i to se često završi tako da nikada niste zadovoljni a ako previše žurite ne dajete muzici prostora da kaže šta još treba da se desi i cela ideja nikada neće izaći iz vas. Tu dolazi poverenje u svog producenta tj. mene. Moj saradnik mora da voli ono što ja radim i da mi veruje kada kažem „to je to gotova je pesma“ ili „prvi tejk je najbolji“.
Najizazovnija saradnja do sada?
– Najizazovniiji projekat bi možda bio album Luke Rajića. Njegov senzibilitet je toliko specifičan i toliko unikatan, imao sam strah da to ne maskiram svojim zvukom. Veliki adut na tom projektu bio je Igor Rajić (njegov brat) koji Luku oseća najbolje na svetu. Kada sam pronašao svoje mesto stvaranju te muzike, taj strah se pretvorio u nove ideje.
Čije koncerte ne propuštate?
– Koncerte Bojane Vunturišević ne propuštam. Od kada sam ih uživo čuo u Domu Omladine na svaki beogradski nastup sam išao. Njena energija na bini, dobre pesme, luda publika plus Đape na bubnju. Nema dalje.
Kako vam izgleda muzička scena u Beogradu, Srbiji, regionu, i gde sebe vidite u tom kontekstu?
– Domaća muzička scena se brzo menja i raste od kada je ja pratim i od kada sam deo nje. Od Ex-Yu scene do pre par godina nije bilo previše artista koji su se upuštali u originalnu muziku i stvaranje nekog novog zvuka. Verovatno je bilo zastrašujuće boriti se sa morem turbo/jednostavne muzike koja je svuda, od koje niko ne može da dođe do reči i koja se ponavlja i vrti u krug i na sve to ima finansijsku i medijsku podršku. Poslednjih par godina ljudi su se ohrabrili i sve je više novih umetnika koji žele da se njihove ideje čuju i drže se zajedno, imaju šta da kažu a još je to što žele da kažu i kvalitetno, novo i originalno. Ja sebe vidim kao deo tog talasa.
Da li radite na nekim novim projektima?
– Kod mene uvek ima nešto novo što se kuva. Dal za mene ili za nekog drugog. Trenutno sam najposvećeniji bendu. Želeo bih da ovu godinu zapamtim po binama, putovanjim i ludim nastupim. Iz mog studija je u 2024. godinu izašlo oko 100 pesama, ove godine se nadam da će biti duplo i radujem se što ću raditi sa nekim artistima sa kojima nisam do sada. Nije na meni da otkrivam njihovu muziku. Ali od mene definitivno očekujte novu muziku možda i novi album.
Fotografije: Zoran Rašić, Milovan Ilić, Strahinja Filipović