LUIGI MANGIONE: ANTIHEROJ KOJI JE GOTAMU OČAJNIČKI POTREBAN
U susret suđenju koje će, verujemo, biti jedan od događaja koji će obeležiti tekuću godinu, razmatramo posledice ubistva Brajana Tompsona i kako je glorifikovanjem optuženi za taj čin Luiđi Manđione, bogati seksi štreber, postao pop zvezda i mučenik.
U susret suđenju koje će, verujemo, biti jedan od događaja koji će obeležiti tekuću godinu, razmatramo posledice ubistva Brajana Tompsona i kako je glorifikovanjem optuženi za taj čin Luiđi Manđione, bogati seksi štreber, postao pop zvezda i mučenik.
Naslovna ilustracija: Eleni-Maria Papachristodoulou
Četvrtog decembra prošle godine u jutarnjim časovima, nekoliko ulica južno od Central parka, momak sa maskom, kapuljačom i 3D odštampanim pištoljem u rukama stao je na pločnik ispred ulaza u hotel Hilton i ispalio tri metka u muškarca koji mu je bio okrenut leđima. Onda je mirno prišao žrtvi, prešao ulicu, seo na električni bicikl i odvezao se prvo sa Menhetna a kasnije iz grada i države Njujork. Petnaestak minuta posle pucnjave policija je napravila uviđaj i pronašla tri čaure na kojima je ispisano „DELAY”, „DENY” i „DEPOSE” (odloži, odbij, odstrani), parola protivnika poslovnih praksi američkih zdravstvenih osiguravajućih kuća koje zarad profita, a na račun zdravlja, odbijaju zahteve svojih osiguranika. Policija je ubrzo shvatila da je žrtva ovog zločina Brajan Tompson, CEO kompanije UnitedHealthcare, najveće američke kuće za zdravstveno osiguranje, i dala se u potragu za počiniteljem. Pregledom stotina hiljada časova video-materijala sa CCTV kamera, pronađeno je više snimaka osumnjičenog i jedan, na kom se smeši flertujući sa recepcionarkom hotela, iskorišćen je za poternicu.
Pet dana kasnije u gradiću u Pensilvaniji, lokalac srednjih godina primećuje momka koji usamljen u uglu Mekdonaldsa drži komad pohovanog sira po potrebi skidajući madicinsku masku da ga zagrize. Diskretno prenosi svoje zapažanje kasirki i policija ubrzo hapsi Luiđija Manđionea sa sve rancem u kom se nalaze 3D pištolj, falsifikovana legitimacija i nevešto napisan manifest. Kao da je od zločina prošlo pet minuta, a ne pet dana.
Od trenutka kada je javnost saznala da je ubijen idealan predstavnik omražene zdravstveno-osiguravajuće industrije (bezlični sredovečni zdepasti beli direktor), a onda i da je osumnjičeni neuobičajeno simpatičan mladić sa kojim nije samo lako već je i poželjno poistovetiti se (diplomac univerziteta Ajvi lige, zgodan, bogat, saosećajan), zauzimaju se strane i uspostavlja dinamika po kojoj će se ovaj izgred tumačiti u američkoj i svetskoj javnosti. Sa jedne strane su stali tradicionalni mediji i deo starije konzervativne generacije koji brane žrtvu kao istaknutog predstavnika poretka, ali najpre kao žrtvu zločina, a sa druge otvoreno pristrasna strana koja opravdava postupak Manđionea što zbog ličnih loših iskustava sa američkim zdravstvenim sistemom, što iz uverenja da je poruka koju je Luiđi poslao, u vidu metka u leđa Brajana Tompsona, preko potrebna američkom društvu.
Na površinskom nivou ove dve suprotstavljene strane i njihovo podbadanje možemo videti i kao banalno rivalstvo starosti i mladosti, poretka i buntovnika, konformizma i nepokornosti. Jedna Amerika vidi nevinog i izuzetno uspešnog porodičnog čoveka kao žrtvu labilnog adolescenta, dok druga Amerika vidi idealnog humanističkog buntovnika u naporu da svoje društvo oslobodi nemorala i korupcije oličene u proračunatom sredovečnom uticajnom čoveku na vrhu kapitalističke lestvice. Ono što je specifično za ovaj slučaj jeste što je na strani prve grupe praktično „samo” zakon (uverenje da se poredak mora sačuvati a zakon poštovati), dok su na stranu Luiđija stali skoro svi drugi (onih 99%) pretvarajući ga u pop zvezdu i mučenika istog trenutka kada je njegov identitet otkriven. Džemper u kom se pojavio pred sudom je rasprodat, kao i jakna koju nosi na jednom od CCTV snimaka, a prodaju se i molitvene sveće sa njegovim likom. Uz to, fond za njegovu odbranu skuplja stotine hiljada dolara praktično na nedeljnom nivou. Ljudi koji se osećaju iznevereno i eksploatisano od strane zdravstvenog sistema po inerciji će podržati osumnjičenog čak i da ne dele njegova ubeđenja, a ogroman deo internet zajednice, otupljen prostorom inherentno i hronično zasićenim nasiljem, u podršci nasilnom činu sa višim ciljem vidi priliku da izađe iz svoje pasivnosti i anonimnosti makar i samo likovao nad ovim zločinom iz čiste zlobe.
Jedna Amerika vidi nevinog i izuzetno uspešnog porodičnog čoveka kao žrtvu labilnog adolescenta, dok druga Amerika vidi idealnog humanističkog buntovnika u naporu da svoje društvo oslobodi nemorala i korupcije oličene u proračunatom sredovečnom uticajnom čoveku na vrhu kapitalističke lestvice
Kada na ovako polarizovano javno mnjenje dodamo pokušaj jedne osiguravajuće kuće da oroči naknadu za anesteziju, te podatak da je zahteve za medicinsku pomoć u Tompsonovoj kompaniji obrađivao program veštačke inteligencije, kao i da osiguranici u Americi odlaze u bolnicu Uberom jer se boje troška Hitne pomoći i da su zbog cena lekova pribegli ribljim antibioticima, zaista je jako teško naći simpatiju za žrtvu čak i da nam sam Luiđi nije preterano simpatičan. A većini jeste! Manđionea je podržao i Majkl Mur, kačeći besplatno na YouTube svoj film „SiCKO” neposredno po njegovom hapšenju. Iako predstavlja oštru kritiku američkog zdravstva, ovaj film je u suštini banalna levičarska propaganda, ali ovo jeste trenutak za one sa jeftinijim ulaznicama i žurku u koment sekciji. Nešto nalik klasnoj svesti se registruje prvi put ovako masovno od pokreta „Okupirajte Vol strit”.
Manđionea gone i državno i federalno tužilaštvo. Najgori ishod državne tužbe je doživotna robija bez mogućnosti uslovne, a federalne tužbe smrtna kazna. Ono što mnogi ističu kao Luiđijev adut jeste simpatija javnosti te mogućnost da porota poništi vrlo izvesnu osuđujuću presudu. Kao primer se navodi slučaj O. Dž. Simpsona gde je očigledno kriv optuženi oslobođen da bi se poslala poruka o policijskoj brutalnosti nad Afroamerikancima. Činjenica da je američki zdravstveni sistem u krizi i da optuženi ima ogromnu popularnost i simpatiju u javnosti mogli bi doprineti tome da porota iskoristi proces za podizanje svesti o problemima američkog zdravstva ignorišući potpuno dokaze i argumente koji budu izneti. Manđione i njegov tim će prvi put sa dokazima biti suočeni 17. februara.
Činjenica da je američki zdravstveni sistem u krizi i da optuženi ima ogromnu popularnost i simpatiju u javnosti mogli bi doprineti tome da porota iskoristi proces za podizanje svesti o problemima američkog zdravstva ignorišući potpuno dokaze i argumente koji budu izneti
Što se samog Manđionea tiče, znamo da potiče iz vrlo dobrostojeće porodice, da je završio osnovne i master studije računarske nauke na univerzitetu Ajvi lige, da je seksi surfer koji voli da čita i da niko od njegovih poznanika nema jednu ružnu reč za njega. Naprotiv, izjave pokazuju da je bio voljen, da je uvek pružao podršku ljudima oko sebe i da su ga mnogi uzimali za uzor. Ovako se afirmiše slika da imamo slučaj sa potpuno zdravom i normalnom osobom, čak izuzetnom, kojoj je iz objektivnih razloga pukao film. Poistovećivanje sa njim ili samo podržavanje Manđionea tako postaje još primamljivije jer legitimizovanje njegovog izgreda normalizuje naše skrivene želje i tendencije.
Poslednja detaljnija Luiđijeva društvena interakcija u koju imamo uvid jeste njegova prepiska za britansko-indijskim piscem i teoretičarem digitalnih medija Gurvinderom Bogalom. Kao dugogodišnji pratilac ovog autora, Manđione je pretplatom ostvario pravo na video-poziv i sa njim podelio svoje utiske iz putovanja u Japan. Posetio je tu zemlju radoznao i nadahnut tradicijama samuraja i kodeksima časti, a zatekao je, kako kaže, NPC-grad (naciju non-player karaktera, prim. prev.), izdvajajući policajce koji uredno čekaju crveno svetlo usred intervencije i hikikomorije, otuđene muškarce koji provode svoje dane naručujući hranu, masturbirajući i igrajući igrice.
Ako stavimo na stranu intelektualan i civilizovan karakter prepiske, ono što se nameće, a što je sam Gurvinder izdvojio, jeste utisak da je Luiđi bio usamljen. Pre nego što je leta prošle godine nestao i njegova porodica prijavila nestanak policiji, Manđione je poslednji put kontaktirao sa Gurvinderom. Zamolio ga je da mu (još jednom) pomogne oko uređivanja digitalnog fida (pisac mu je već davao savete kako da korišćenje digitalnih medija učini funkcionalnijim), dok mu je nešto pre toga poklonio šestomesečnu pretplatu na Readwise, aplikaciju koja optimalno organizuje vaše čitalačko onlajn vreme i različite aplikacije koje za to koristite. Đavo je u detaljima, a ovo praktično simultano traženje i pružanje pomoći jesu simptomatični za izvestan nivo duševnog nemira, Manđione je očigledno bio opterećen digitalnim sadržajima.
Kada se na ovo zapažanje doda nemarno napisan manifest u kom Luiđi meša pojmove poput prihoda i tržišne kapitalizacije, i na kraju praktično sam priznaje da nije dovoljno upućen u problem zbog kog je rešen da liši života jednog čoveka, umesto pravedničkog počinjemo da vidimo potez očajnika. Niz praznih fraza napisanih bez stvarne želje da opravda svoj postupak, nedovoljno zrelih za njegove intelektualne kapacitete, više svedoči o Manđioneovom stanju svesti u trenutku činjenja izgreda nego o razlozima zbog kojih je targetirao Tompsona. Dubok osećaj nepravednosti američkog društva, kriza identiteta (quarter-life crisis) i osećaj neautentičnosti stvorili su neprijatnu mešavinu koja ga je odvela u zločin. Koliko god sam po sebi bio društvenopolitički angažovan i simptomatičan, ovaj napad je pre očajnički pokušaj odbrane autonomije sopstvene ličnosti nego svesni katalizator društvene pobune. Brajan Tompson je bio samo slamka za koju se Luiđi Manđione uhvatio, a ko će biti spasen, ostaje da vidimo.