Izložba „Transcedent reflections of narrative dreams“ Jelene Rakočević, ujedno i njena druga samostalna izložba slika i crteža, otvara se ovog četvrtka u Parobrodu (ulica – Kapetan Mišina 6a), sa početkom u 19 časova i traje do 7. maja. Verna svom izrazu, koji je kanonizovala kroz ranije izlagačke aktivnosti, umetnica nastavlja da istražuje prostore svojih snova i imaginacije, a vizualizovanjem budnog sanjanja/polja oniričkog, i (neograničavajućom) maštom, kroz svoje radove afirmiše individualnost kao suštinu (svog) bića.
Analizom i promišljanjem izloženih eksponata, dolazi se do odgovora na pitanje ko je njihov glavni protagonista: forma. Formu na umetničinim slikama odlikuje prigušenost kolorita i izrazita voluminoznost na naslikanim i nacrtanim oblicima. Oblici izvedeni hromatski i ahromatski, bojama i nebojama, naizgled i na momente deluju kao da su zaodenuti rudimentarnim ruhom. Međutim, shvaćeni na dubljem nivou, predstavljaju vapaj „žudnje za životom“, snažnog i vitalnog poriva kojeg čovek želi da zadovolji u svom vremenu i prostoru. Magistralna nit slikarskog opusa Jelene Rakočević sastoji se više od apstraktnih nego od realističkih momenata. Bez obzira na to, oba kao suštinski nerazlučivi čine sliku u njenom totalitetu. Kroz nabujale apstraktne oblike, kroz naslage linija, materija i boja „probijaju se“ antropomorfna ili antropomorfizujuća lica kako bi osvojila prvi plan. Lica koja se „probijaju“ javljaju se i kao drvene maske „primitivističke“ ili „plemenske“ skulpture ili kao mehanička lica robota mašinske civilizacije naših dana, o umetnicinom radu piše Luka Vukićević, MA istoričar umetnosti i dalje navodi:
„Slikarka se, dakle, služi rečnikom apstrakcije kako bi istakla manje ili više latentnu figurativnost. Međutim, pored podstreka za realizmom, isti rečnik koristi i za apstrakciju kao nevidljivi veo koji prekriva površinu platna. Nevidljivim a prisutnim velom bespredmetnosti, autorka posmatraču pruža polivalentnu perspektivu „stvarnosti“; umnožavaju se i usložnjavaju načini na koje se delo može videti, osetiti i razumeti. Kritičaru se, sa druge strane, ostavlja otvoreno polje za diverzitet u tumačenju viđenog. Zaključak glasi da u umetničkoj interpretaciji slikarke forma jeste simbiotička – apstrakcija i realistična – a simbiotička jeste, samo na drugi način, i sadržina njenih slika i crteža.“
IZLOŽBA SNOVA NA PLATNU
Budući da je forma na umetničinim crtežima i slikama ta koja sintetizuje sadržaj, opravdano je smestiti njen izloženi opus u okvire „apstraktnog ekspresionizma“ ili nekog drugog „apstraktnog“ stila XX veka. Polazište slikarske kreativnosti autorke nalazi se, međutim, u prostorima sna. San kao poslednji bastion intimnosti, privatnosti i kreativne slobode pojedinca, omogućava ne samo umetnicima nego i posmatračima njihovih dela da prepoznaju vitalnu snagu vlastite individualnosti. Crpeći inspiraciju iz sopstvenog snoviđenja, umetnici je bitno prepoznavanje autentičnog osećanja. Da bi se do tog osećanja dosegnulo, neophodno je „verovanje u višu realnost izvesnih prepuštanja asocijativnih oblika koji su do njega bili zanemarivani, u svemoć sna, u nezainteresovanu igru misli“. (definicija nadrealizma od Andre Bretona).
Pozicioniranje autorke u kontekst umetničkog pravca nadrealizma, čini se svrsishodnim zbog njene višestruke bliskosti sa asocijativnim oblicima u umetnosti i snu kao mentalnoj aktivnosti.
Ona na platno transponuje svoje snove, tretirajući ga kao scenu na kojima se oni odvijaju. Slikama i crtežima, vizuelnim jezikom razmatra iskonsko, odnosno primordijalno u čoveku, kao i mašinsko, otuđeno. Naročit akcenat se stavlja na mehanizovane ljude – robote, koji predstavljaju izobličena, dehumanizovana bića. Sa svojim gvozdenim, srebrnastim odsjajima simbol su savremene mehanicističke civilizacije i konzumerističkog, odnosno proizvođačko-potrošačkog društva. Ispostavlja se, na kraju, da su u svesti modernog čoveka i maske i roboti, i plemenski i mehanički fetiš, istovremeno avers i revers, lice i naličje savremenog sveta, piše Luka Vukićević i kaže da je, kako bi valjano okarakterisao izložbeni opus Jelene Rakočević, pošao od finalnog umetničkog proizvoda – apstrahujućim pristupom. Međutim, bavljenje „svemoćnim“ snom lansira njen rad u orbitu nadrealizma; doduše više apsolutnog (apstraktnog, čiji je pionir Roberto Mata), nego naturalističkog (realističkog). Otuda se u srcu stvaralaštva Jelene Rakočević, ocrtava posvećenost intuitivnom slikarstvu što daje nadu da naše doba nije doba „kraja umetnosti“.
JELENA RAKOČEVIĆ – UMETNIČKA BIOGRAFIJA
Formalno i formativno likovno obrazovanje umetnice, kroz koje je prošla i artistički stasavala, vezano je za Fakultet primenjenih umetnosti na kome je diplomirala osnovne i master studije na odseku za keramiku. Dosadašnja izlagačka aktivnost autorke podvaja se na dela primenjene i dela likovne umetnosti (crteži, skulpture i minijature), koja su izlagana na zajedničkim izložbama u zemlji i inostranstvu. Radovi izloženi na ovoj izložbi ostvareni su u nedavnoj prošlosti, kako bi publika imala prilike da isprati aktuelan trenutak stvaralaštva autorke.
Fotografije: PROMO