Prolećna čitalačka kriza i snaga feel-good romana: 5 preporuka za proleće

Svake godine, s prvim znacima proleća, dešava se nešto malo iritirajuće – upadamo u čitalačku krizu, i mogu da prođu nedelje i nedelje bez da išta pročitamo.

Oni koji su u januaru puni entuzijazma pravili liste i gomilali naslove koje moraju da pročitaju, sada samo nastavljaju da dodaju knjige na toj gomili, ali se ona, čini se, nikako ne smanjuje. Fokus nam nestaje, misli nam beže, želimo da se skoncentrišemo samo na neku kratku formu sadržaja, pažnja se razliva. Iako bi se moglo pomisliti da je proleće idealno vreme za čitanje (što u teoriji i može biti tako) – duži dani, lepše svetlo, klupa u parku koja konačno nije mokra – ali realnost zna biti malo drugačija kada shvatimo da bismo svaki slobodan sat možda proveli napolju.

Proleće nas budi, ali čitanje traži smirenost. I u toj pukotini nastaje čitalačka kriza. Meni se to lično dešava već nekoliko godina, tačno u isto vreme – s tim što je ove godine kriza malo poranila. 

Knjige koje leče, a ne opterećuju

Ipak, postoji način da se bar iz ove krize izađe, ali ona nema veze sa klasičnim savetima o “discipilovanju čitalačnih navika” ili “postavljanju ciljeva”. Ovaj lek je daleko jednostavniji i nežniji, a leži u feel-good knjigama, odnosno knjigama koje su toliko jezički i atmosferski lagane da nas ne opterećuju, i posle kojih ćemo ponovo imati utisak da smo se uspešno vratili čitanju. To su knjige koje nisu napisane da šokiraju, već da umire, ali opet sa nekim dubljim idejama o kojima možemo razmišljati dosta, dosta dugo. Lake, tople, ali ne i prazne.

Postoji ta stigma oko feel-good knjiga, odnosno knjiga koje prijaju, ili kako neki vole da ih nazovu, knjiga za dušu, a to je ta da su banalne, što je prilično netačna pretpostavka. Da, mnoge jesu, ali nisu sve, i bitno je znati koju knjigu zabrati. Ove knjige su vešto napisane i emocionalno inteligentne. U vremenu kada je sve toliko brzo, potrebno nam je nešto da nas uzdrma i probudi. Potrebne su nam knjige sa osmehom na kraju poglavlja i poslednje strane, i likovi koji ne umiru, već pronalaze smisao.

O ovome je još bitnije pričati sada, kada nas stvarnost ne štedi. Politička situacija u državi je složena i opterećujuća, u vestima i na društvenim mrežama dominiraju teme koje nas umaraju i otuđuju. Svakodnevnica je jedan izazov, često i obeshrabrujuća, i u takvom pejzažu, feel-good knjige su nam potrebnije nego ikada pre. 

Postoje trenuci kada čitati nešto lagano nije izraz lenjosti, već mudrosti. Mnoga naizgled lagana štiva mogu da nas podsete da je svakodnevna borba vredna trudna, i da empatije i toplina još uvek postoje. Ili čak da viktorijanski klasici poput Džejn Ostin ili sestara Bronte, čije junakinje uvek pobeđuju duhovitošću i karakterom, nude više istine i snage nego deset eseja.

Proleće za povratak omiljenim knjigama

Upravo iz tog razloga, neka ova prolećna čitalačka kriza bude nova prilika. Čitajmo ono što nam prija. Čitajmo ono što nas ne pritiska, već nosi. U svetu koji stalno nešto zahteva, feel-good knjige su vam prijatelj, i zbog toga one znaju da daju mnogo toga. Vratimo se svojoj omiljenoj knjizi, to uvek pomaže. Moju poslednju čitalačku krizu sam razbio upravo svojom omiljenom knjigom, Ne daj mi nikada da odem Kazua Išigura. I taj roman sigurno neće svima pomoći da izađu iz čitalačke krize, ali mene je podsetila zašto toliko volim čitanje, te je tvoja omiljena knjiga moj prvi predlog kako iz čitalačke krize izaći. Poslednja knjiga koju sam uzeo da me iz ove čitalačke krize izbavi jeste Leto kada je nestala Sara Leroj, spisateljice Mari Varej. 

Ali u ovom tekstu ću vam dati nekoliko predloga za neke feel-good i zanimljive knjige koje nećete moći da ispustite iz ruku, koje su potpuno neopterećujuće i samim tim idealne za momenat kada uhvatite sebe da čitate manje nego pre.

Večera u restoranu “Nostalgija”, En Tajler

En Tajler nike neka mega kvalitetna spisateljica, i njene priče nisu nezaboravne, ali iz nekog razloga osećaj koji njena knjiga budi u tebi jeste. Nekoliko puta je bila nominovana za Pulicera. En uvek piše porodične priče smeštene u Baltimor, gde i ona živi. “Večera u restoranu Nostalgija” je jedna topla porodična priča koja se vrti oko majke koja vodi kuću, i deci koja će se u jednom trenutku raštrkati.

Prateći živote porodice Tal kroz nekoliko decenija (od ‘40-ih do ‘80-ih godina prošlog veka), “Večera” se lako čita, vrlo je pitka i životna. Jedna prava coming-of-age priča svih članova porodice. Nikakvo remek-delo, ali knjiga koje je vrlo interesantna, nežna, i knjiga koja postavlja bitna pitanja o majčistvu i porodici.

Normalni ljudi, Sali Runi

E, o Sali Runi smo baš dosta čitali u poslednje vreme, s obzirom na to da je trenutno najpopularnija milenijalska autorka. “Normalni ljudi” su dosta tematski kompleksniji od njenog prvog romana, “Razgovori sa prijateljima”, ali se po samom stilu romana to možda na prvu loptu ne bi reklo. Ona ima svoj upečatljiv stil i jezik, a ovaj roman se bavi vrlinama i manama koje svako od nas ima u sebi. Vrlo je interesantan i vuče nas da čitamo, iako nas glavni likovi u isto vreme jako nerviraju. Ali u tome je lepota ovog romana, i u tome leže sve one lekcije koje nas Runi uči.

Priča prati Konela i Merijen, koji se upoznaju u srednjoj školi, započinju vezu o kojoj niko ne sme da zna, i njihove živote dalje na fakultetu. I kad pročitaš roman, i shvatiš da svako od nas ima i mane i vrline, možeš da razumeš zašto se roman zove “Normalni ljudi”, iako su nam glavni likovi digli pritisak bar nekoliko puta. Jer je ljudski grešiti, bitno je ono što iz toga naučiš. Ovo je zapravo roman o nama kao ljudima, našoj prirodi, i govori o tome da su mane i vrline jedna potpuno prirodna stvar.

Moja godina odmora i opuštanja, Otesa Mošfeg

Sigurno niste pomislili da će među ovim feel-good knjigama da se nađe i knjiga o depresiji, ali roman “Moja godina odmora i opuštanja” o depresiji govori na jedan skroz originalan i neopterećujuć način. Ali poruka koju roman šalje je zaista ogromna. Shvatićemo da previše olako koristimo reč “depresija” – u mnogim glavama ozbiljna depresija i anksioznost ne postoje. Ali nismo ni svesni koliko ona može duboko da prodre. Nekad ove stvari shvatimo jako kasno, i to samo jer ovom problemu nismo pristupili kako bi trebalo. Po junakinji ovog romana se vidi da je depresivna iako naizgled ima sve – momka, diplomu fakulteta istorije umetnosti, prijatelje, nasledstvo, posao u umetničkoj galeriji. Ima 26 godina i živi u Njujorku.

Ali ono što se nalazi ispod površine mnogo je kompleksno. 2000. godine počinje da pije antidepresive i tablete za spavanje, verujući da će joj godina dana sna i nesvesti pomoći da napuni baterije da se vrati životu koji zapravo nikako ne voli. Napisana je jako pitko i duhovito, ali u isto vreme mračna i tužna jer su te duhovite stvari duhovite samo na papiru. Otesa Mošfeg je napisala knjigu koja se ne ispušta iz ruku, ali otvara toliko pitanja o depresiji i anskioznosti. Ovo NIJE depresivna knjiga, ovo je knjiga O depresiji.

Lažljivi život odraslih, Elena Ferante

Elena Ferante mi je uvek dobra adresa kada nam treba nešto slatko i lajt. Ako ste čitali “Napuljsku tetralogiju” (ili ono što je u narodu poznato kao “Moja genijalna prijateljica”), preporučujem i “Lažljivi život odraslih”. Elenu Ferante često stavljaju u koš pisaca “lake književnosti”, dok je drugi izuzetno hvale i nazivaju pravom umetnicom i sjajnim piscem. I da, iako Elena Ferante u svojim romanima ima to nešto što bi je strpalo u prvopomenuti koš, moram da priznam da nju ističe ne samo odlična karakterizacija likova, već i tematska slojevitost koja je prisutna u svim njenim pričama. Priča u ovom romanu je sledeća. Imamo Đovanu, devojčicu, koja će u jednom trenutku poželeti da sazna nešto o sestri svoga oca. Međutim, njeni roditelji su dosta tajnoviti po tom pitanju, ali kada bude krišom ušla u sobu i uzela stare porodične fotografije, videće da je lice njene tetke Viktorije svude precrtano.

U tom trenutku, u njoj će se roditi želja da upozna tu tetku koju svi opisuju kao đavola, i tek tad će polako da krene da se otkrivaju ne samo porodične istine, već i sama priča koja je apsolutno interesantna. Takođe, nema šanse da vam lik tetke Viktorije ne ostane urezan u pamćenju.

Mjera vremena, Đanriko Karofiljo

“Mjera vremena” nije nikakav feel-good roman u bukvalnom smislu te reči, ali je roman koji vas može izvući iz čitalačke krize jer je jedno sjajno kriminalističko delo. Ukoliko volite romane smeštene u sudnice, onda je ovo roman za vas. Karofiljo je zapravo pravnik, radio je kao javni tužilac, tako da su njegovi trileri napisani iz perspektive advokata. Glavni junak u njegovim romanima je predivni Gvido Gverijeri, jedan od meni najdražih likova iz svih romana koje sam pročitao. U “Mjeri vremena” Gvida posećuje žena koju nije video nekoliko decenija, i koja ga moli da pomogne njenom sinu, koji je, navodno, pre dve godine optužen za ubistvo koje nike počinio iako svi dokazi ukazuju na njega. Njegov zadatak je da uloži žalbu na donetu odluku i da pokuša da dokaže da je Jakopo zapravo nevin. Roman je velikim delom smešten u sudnici, a Karofiljo nam, osim opisivanja samog procesa suđenja, pruža uvid i u način razmišljanja advokata.

Dakle, Gvido, kao narrator, ne govori samo o tome šta se u sudnici dešava, već i zašto postavlja pitanja koja postavlja, zašto na neka pitanja tužilaca ulaže prigovor a na neka ne, kako formuliše određena pitanja jer zna kako porota razmišlja. Jedan potpuno drugačiji kriminalistički roman, napisan iz pravne perspektive, i totalno osveženje u moru detektivskih romana.

Foto: Promo, Pinterest