Povezano
Povodom njene treće samostalne izložbe u galeriji Kula, razgovarali smo sa Irenom Gajić o tome kako je tekao proces rada na Zakulisnim stanjima, njenim uticajima i planovima.
IRENA GAJIĆ O ILUSTRACIJAMA, KADILAKU I ODSUSTVU ČOVEKA
BURO: Šta možeš da nam kažeš o svojoj novoj izložbi i da li si i koliko uzbuđena predstavljanjem svojih novih radova beogradskoj publici?
Irena Gajić: Moja nova izložba je moja prva izložba slika i satoji se od osam slika velikog formata naslikanih akrilnom bojom. Period rada na ovim slikama je trajao četiri godine i pored toga što su redovna postavka u mom ateljeu / kancelariji, tek kada sam ih videla uramljene i okačene na bele zidove galerije sam shvatila da je to jedna gotova celina. I da je to jedan gotov period. Mnogo su mi pomogli prijatelji u organizaciji izložbe i umirili mi nervozu. Na otvaranju sam bila uzbuđena ali sam se pre svega osećala voljeno.
BURO: Izložba je naslovljena Zakulisna stanja a postavljena u Kuli. Koliko se sam prostor i radovi prožimaju?
Irena Gajić: Prožimanje slika i galerijskog prostora se moglo osetiti odmah čim smo slike uneli. Galerija Kula je jako specifična i isprepletana uskim strmim stepenicama, ima specifične duge i uske prozore i vrtoglav osećaj vas obuzme kada ste unutra. To je savršen prostor za izložbu Zakulisna stanja na čijim slikama su stepenice u padu, uski hodnici, duguljasti prozori i čak i dve kule. Brisanje granica između prostora i izložbe se dodatno produbilo intervencijama u prostoru.
BURO: Koliko ti je vremena trebalo da naslikaš radove sa izložbe? Je l postojala jasna ideja koju je trebalo da sprovedeš ili su ovo radovi koji su nastajali spontano i sami se zaokružili u određenu celinu?
Irena Gajić: Svi radovi su nastali u periodu od četiri godine. Slikala sam polako, kada imam vremena i uživala u preciznosti i fizičkom delu procesa. Trebalo je vremena da pronađem sistem za sve, za plakatski stil nanošenja boja, da pronađem najbolju traku za maskiranje, da pronađem najmat crnu itd. Radovi su nastajali jedan po jedan i svih osam pričaju priču. Naslovljeni su po rednim brojevima i verujem da može da se oseti promena koja se desila u te četiri godine kada pogledate prvu i poslednju.
Slikala sam polako, kada imam vremena i uživala u preciznosti i fizičkom delu procesa
BURO: Jedan od najčešćih motiva na radovima su lukovi i arkade. Šta oni za tebe znače?
Irena Gajić: Lukovi i arkade su direktne reference na moje uzore i inspiraciju – italijansku arhitekturu De Kirika, Aldo Rosija, Đorđo Grasija i drugih. Oni za mene najviše znače dopuštenje arhitekti da romantizuje arhitekturu, da bude autoironičan, da bude vođen atmosferom i lepotom. Klasični italijani 🙂
BURO: Koliko su boravci u Italiji uticali na tvoj rad?
Irena Gajić: Imala sam sreću da na poslednjem putovanju u Rim posetim Maxxi muzej i vidim radove arhitekata pravca La Tendenza uživo i takođe posetim De Kirikov muzej koji je adaptiran u njegovom stanu u Rimu. Ostalo mi je da posetim Milano i uživo vidim objekte Aldo Rosija.
BURO: Među nizom kulisa i mizanscena koji su predstavljene na slikama, tu je dosta upadljivo i jedan kadilak. Koliko je odsustvo ljudskih figura važno za ovu seriju?
Irena Gajić: Odsustvo ljudskih figura je važno zato što jedina ljudska figura koja je bitna je osoba koja posmatra sliku. Slike se bave introspekcijom i one su unutrašnji pejzaži.
BURO: Ovo je prvi put da izlažeš platna velikog formata. Da li je ovaj iskorak u slikarstvo nešto što će odrediti tvoj dalji rad ili za sada samo jedna (od) avantura?
Irena Gajić: Ja sam profesionalni ilustrator i iako se bavim autorskom ilustracijom, osećam već dugo da mi je potrebno više slobode. Potreban mi je prostor u kom se beskompromisno ispoljavam, bilo to slikanje, crtanje ili skulptura.
Potreban mi je prostor u kom se beskompromisno ispoljavam
BURO: Paralelno sa izložbom u galeriji Kula spremaš nove radove za još jednu izložbu. O čemu je reč?
Irena Gajić: Radovi za sledeću izložbu su skoro gotovi. To je izložba radova Dunje Janković i mojih radova i rezultat je dijaloga koji traje već osam meseci. U projektu učestvuju dvoje umetnika i kroz komunikaciju pronalaze zajedničko u svom radu i na daljinu stvaraju zajedničku izložbu. Ovo je treće izdanje i domaćin je HDD – Hrvatsko Dizajnersko Društvo. Dunja i ja smo se povezale i napravile seriju radova A4 formata a koristile smo drvene bojice. Izložba će biti otvorena u Zagrebu 5. juna a gostovaće u još dva grada u Hrvatskoj.
BURO: Znam da te privlači i skulptura? Da li si razmišljala o seriji skulptura koju bi zasebno izlagala ili su skulpture i dalje sekundarna praksa u tvom radu?
Irena Gajić: Dugo razmišljam o skulpturama i mislim da su stigle na red. Skulptura za mene ima posebno značenje jer je to ispunjenje mojih arhitektonskih snova i vraćanje mom arhitektonskom formalnom obrazovanju. Napokon mogu preći iz uloge „papirnog arhitekte“ u realizaciju.
Skulptura za mene ima posebno značenje jer je to ispunjenje mojih arhitektonskih snova
BURO: Na izložbi su izložene i dve tvoje pesme. Da li je poezija nešto što ti pomaže da definišeš ono što želiš da naslikaš ili pesme nastaju nadahnute radovima?
Irena Gajić: Neke slike su i počele od jedne rečenice koja mi padne na pamet, pa se onda to prevede u vizualni jezik. A desilo se i da tokom slikanja koje je trajalo po nekoliko meseci sam fokus na temu me podstakne da napišem pesmu. Dopunjuju se reči i slike.
BURO: Da li postoji neka anegdota vezana za neki od izloženih radova? Ili da li si dobila neki zanimljiv i neočekivan komentar. Neko viđenje koje nisi očekivala?
Irena Gajić: Moram da vam ostanem dužna za ovaj odgovor posle vođenja kroz izložbu jer ćemo tada više razgovarati. Otvaranja su prilično intenzivna i iako ćaskaš celo veče ne uspeš da se baš zaista ispričaš sa ljudima.
BURO: Hoće li biti vođenja kroz izložbu?
Irena Gajić: Plan je da imamo dva vođenja, jedno posle 15. maja i drugo pred zatvaranje 25. maja.
Foto: Katarina Stefanović