KLICA: Kada biljke niču iz odeće, nastaje utopijski san
Utopijska modna vizija.
Šta ako biljke diktiraju oblik i trajanje odeće, a nisu samo posledična misao, kao dodatak ili ukras na garderobi? To je bilo pitanje koje je pokrenulo jedinstveni projekat na domaćoj modnoj sceni, nazvan KLICA.
U ovom nesvakidašnjem editorijalu, biljke i odeća postaju jedno, stvarajući neraskidivu simbiozu, a iza njega stoje Aleksandra Tasić, dizajnerka koja se bavi uzgojem biljaka, modna kreatorka Marija Chany, stilistikinja Jovana Nikolić, fotografkinja Mina Dislenković, kao i šminkerka Jovana Marković.
Koristile su seme rukole, brokolija i crvene kelerabe, uzgojili ga na tkanini, kako bi dobili jestivu, biorazgradivu garderobu. O ovom projektu, koji postavlja važna pitanja o konzumerizmu, razgovarali smo sa Jovanom Nikolić.
KLICA: KADA BILJKE I ODEĆA POSTANU JEDNO
„Plastika polako pronalazi put do našeg organizma i postaje deo nas. Veliki faktor upravo jeste moda, jer je jedan od najvećih zagađivača naše planete. A šta je ono što u stvari našem organizmu treba? Svetlost, voda, hranljive materije. Ako ćemo kroz garderobu da unosimo materije, bolje da budu hranljive“, počinje priču Jovana, koja je pomogla Aleksandri Tasić i Mariji Chany da zaokruže svoj modni eksperiment odvažnim, nadrealnim editorijalom.
Sve je počinjalo od tkanine prirodnog porekla, teksasa, sa sposobnošću zadržavanja vlage, koja je imala ulogu plodnog tla. Na nju su dolazili slojevi organskog materijala, semena i pažljivo kontrolisani uslovi za klijanje: svetlo, vlaga, toplota, priča Jovana.
„U tim prvim fazama, komad odeće je više bio mikroklima nego modni predmet. Nekada je biljka rasla savršeno pravolinijski, nekada je krenula u sopstvenom pravcu – i tada je tkanina morala da se prilagodi. Biljke poput brokolija, rukole i crvene kelerabe imaju uporan koren i rastu brzo, što ih čini idealnim za ovakav eksperiment“, objašnjava.
Ova garderoba nije namenjena večnosti – ona je proces koji se nosi. U jednom trenutku je sveže zelenilo, u drugom već počinje da menja oblik, boju, miris. Takođe, biljke su postale saradnici.
„To je bio izazov, ali i najlepši deo – učiti kako živ materijal diše i pustiti ga da postane deo izraza, a ne samo ukras. Glavne uloge brokolija, rukole i crvene kelerabe nastavile su da sijaju u svom punom sjaju i kako se bližio datum za fotografisanje. Kada su one spremne, najbujnije, kada se lepo osećaju da stanu pred kameru, na svojoj osobi? Tako su ipak one odredile i datum za studio, i vreme dana najbolje za fotografisanje i mnoge druge sitne detalje koje smo morali da im podredimo. Imale su ulogu saradnika koliko i svi mi ostali“, govori Jov
Biljke poput rukole, brokolija i kelerabe su i nutritivno bogate. Samim tim, ovi komadi nisu samo estetski, već i simbolički čin – poziv da ponovo uspostavimo vezu sa hranom kao živom stvari, a ne kao gotovim proizvodom. Poziv da ponovo uspostavimo vezu sa garderobom kao zivom stvari, a ne gotovim proizvodom, naglašava Jovana.
„U svakodnevici, odnos prema hrani često postaje automatski – jedemo brzo, nesvesno, ne znajući ni šta je raslo, ni kako. Kroz ovu kolekciju seme koje inače završava u tanjiru, dozivljava potpuno drugačiji put – ono klija na telu, nosimo ga na sebi, gledamo kako raste, i tek onda ga možda pojedemo“, govori nam.
Zamisao da se deo garderobe može pojesti, a iz ostatka da nikne nova biljka je više od eksperimenta – to je način razmišljanja o modi koji ne gleda samo krajnji proizvod, već čitav krug: od semena do tela, pa nazad u zemlju, ističe stilistkinja.
„U svetu trenutno postoje neverovatne tendencije i istraživanja, pogotovo među onim hrabrim kreatorima materijala koji žele da odeća koju nosimo zaista bude živa – ne samo vizuelno, već u svakom smislu. Jedan od primera je i materijal od gljiva, koji ima ogromni potencijal, ali da bi se kao tekstil plasirao na tržište, mora da se isuši – i na neki način, već time gubi deo svoje snage.
Nadamo se da cemo doživeti tehnološki trenutak u kojem ćemo nositi odeću koja ima terapeutsku i simbiotsku funkciju – da ne bude samo stvar ukrasa ili statusa, već produžetak našeg zdravlja, dodir koji nas regeneriše, da bude naš partner u disanju. Do tada, ovakvi komadi su naš mali eksperiment i tihi predlog modnoj industriji.
Ona bi volela da ovaj projekat kod publike probudi osećaj blizine – sa sobom, sa prirodom, sa stvarima koje često prolaze neprimećeno.
„Da stvori trenutak tišine u kojoj ćemo da čujemo da nešto što je juče bilo otpad danas može da zasija, da proklija, da postane deo tela ili prostora. Ne očekujemo divljenje u smislu ‘ovo je spektakularno’, već možda blagi osmeh, nežan pogled, pitanje: ‘A šta ja mogu da uradim drugačije?’ Ako se par osoba zapita o vrednosti stvari koje bacamo, o telu koje nosimo, o hrani koju uzimamo zdravo za gotovo – projekat je uspeo“, kaže.
„A nas, koje smo ga stvarale, proces je naučio strpljenju i slušanju. Da biljka ne raste po planu, da ne sluša naše rokove, da materijal ima svoj karakter, da ništa ne možemo ubrzati bez gubitka smisla. Naučio nas je i poverenju – u prirodu koja sve vreme zna šta radi, i u nas same, da možemo da stvaramo van poznatog sistema“, zaključuje Jovana Nikolić.
Fotografije: Mina Dislenković