ISTRAŽUJEMO: Kako izgleda budućnost obrazovanja i da li je naš obrazovni sistem spreman za inovacije

Kako će izgledati obrazovanje budućnosti? Da li će učenici učiti iz holograma, razvijati kritičko mišljenje uz pomoć veštačke inteligencije ili pronalaziti sopstveni glas kroz interdisciplinarne projekte koji brišu granice između nauke, umetnosti i tehnologije? A možda je i pravo pitanje – da li smo mi danas spremni za budućnost koja već kuca na vrata učionica?

U vremenu kada znanje više nije privilegija zatvorenih prostora i elitnih institucija, već dostupna valuta u svetu brzih promena, obrazovanje mora da postane više od pukog prenosa informacija. Ono mora da bude živo, fleksibilno, prilagodljivo i – istinski ljudsko. Baš zato smo o tome razgovarali sa profesorkom dr Nedom Pavlović – ženom koja se godinama nalazi na raskrsnici jezika, obrazovanja, javnog nastupa i razvoja mladih lidera. Neda je doktor nauka, univerzitetska profesorka, edukatorka i mentorka, radi kao direktorka Internacionalnog Cambridge vaspitno-obrazovnog sistema Kreativno pero, ali je, pre svega, osoba koja razume koliko je važno da obrazovanje ne služi sistemu, već čoveku.

Radili ste i u državnom i u privatnom obrazovnom sistemu. Koje su ključne razlike u pristupu učenju i razvoju učenika?

Ključna razlika između državnog i privatnog sistema obrazovanja je u stepenu fleksibilnosti i individualizacije. Privatni sistem omogućava veće prilagođavanje potrebama svakog učenika – kroz savremene metode rada, podsticanje kritičkog mišljenja i razvoj emocionalnih i socijalnih veština. Učenik je u centru procesa, kao aktivan učesnik. Znanje se ne gradi isključivo u učionici – deca uče kroz iskustvo, povezuju gradivo sa svakodnevnim životom, pa su i usvojena znanja trajnija i primenljivija. Aktivno tragamo za talentima svakog deteta, osnažujemo ih i gradimo atmosferu u kojoj je svako u nečemu poseban. Škola postaje voljeno i podsticajno mesto, bez stresa i frustracije, ali sa visokim standardima, vrednostima i jasno postavljenim ciljevima.

Državni sistem je više usmeren na sprovođenje nastavnog plana i programa, uz manje prostora za inovacije, iako se i u njemu mogu pronaći izuzetni pedagoški pristupi – često zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca.

Da li su, po vašem mišljenju, državni sistemi obrazovanja spremni za uvođenje inovacija, posebno kada govorimo o veštačkoj inteligenciji?

Verujem da državni sistemi obrazovanja imaju potencijal za uvođenje inovacija, ali da procesi često idu sporije nego što savremeni trenutak zahteva. Kada je reč o veštačkoj inteligenciji, jasno je da ona menja ne samo način na koji učimo, već i kako razmišljamo o znanju, kompetencijama i ulozi nastavnika. Međutim, za efikasnu integraciju AI alata, potreban je sistemski pristup: potrebne su obuke nastavnika, osnaživanje školske infrastrukture, ali i promišljena pedagoška strategija koja stavlja tehnologiju u službu razvoja deteta, a ne obrnuto.

Inovacije zahtevaju otvorenost, saradnju i poverenje u nastavnike kao ključne nosioce promena. Verujem da i državni sistem može uhvatiti korak s vremenom – ali je za to neophodna jasna vizija i hrabrost da se obrazovanje konačno posmatra kao prioritet, a ne kao deo sistema koji se menja tek kada mora. S druge strene, to je u ustanovi kojom rukovodim već sadašnjost, ne budućnost.

Kako u Cambridge sistemu pristupate integraciji veštačke inteligencije u nastavni proces? Možete li sa našim čitaocima podeliti konkretne primere?

U okviru Cambridge sistema obrazovanja, integracija veštačke inteligencije posmatra se kao prirodan i neizbežan deo savremenog nastavnog procesa. Cilj nam je da tehnologiju koristimo kao alat koji podržava individualizaciju učenja. Konkretno, u nastavi koristimo AI alate za prilagođavanje materijala različitim stilovima učenja, omogućavajući svakom učeniku da uči tempom koji mu najviše odgovara. Na primer, kroz digitalne platforme koje prate napredak učenika, nastavnici mogu pravovremeno da identifikuju oblasti gde je potrebna dodatna podrška i da personalizuju zadatke. Takođe, AI se koristi za razvoj jezičkih veština – kroz interaktivne aplikacije koje pomažu učenicima da unaprede izgovor, prošire vokabular i vežbaju komunikaciju na stranom jeziku u realnim situacijama.

Pored toga, ohrabrujemo učenike da istražuju etičke i društvene aspekte veštačke inteligencije kroz projekte i diskusije, razvijajući tako svest o odgovornom korišćenju tehnologije. Sve ove aktivnosti podržavaju našu misiju da pripremimo učenike ne samo za školske uspehe, već i za život u svetu koji se brzo menja.

Inovacije zahtevaju otvorenost, saradnju i poverenje u nastavnike kao ključne nosioce promena

Mentalno zdravlje dece i mladih je tema koja sve više dobija na značaju. Na koji način obrazovni sistem – bilo državni ili privatni – može efikasno odgovoriti na te izazove?

Mentalno zdravlje mladih je danas jedna od najvažnijih tema u obrazovanju, jer samo emocionalno i psihički zdravi učenici mogu da daju svoj maksimum. U okviru našeg Cambridge programa, uveli smo predmet Wellbeing, koji vodi stručna psihološkinja. Časovi su dinamični, interaktivni i bazirani na radionicama, što omogućava učenicima da kroz praktične aktivnosti nauče kako da prepoznaju i upravljaju svojim emocijama, razviju otpornost i usvoje zdrave načine suočavanja sa stresom. Naš cilj je da škola bude sigurno i podržavajuće mesto, gde svaki učenik može da se oseća prihvaćeno i shvaćeno.

Koliku ulogu u očuvanju mentalnog blagostanja dece ima sam nastavnik – da li se i u kojoj meri u našim obrazovnim sistemima o tome vodi računa?

Uloga nastavnika u obrazovanju daleko prevazilazi samo prenošenje znanja. Oni svakodnevno oblikuju atmosferu u učionici i direktno utiču na emocionalno i mentalno blagostanje učenika. Naravno, nije sve u njihovim rukama, ali upravo tu leži sva težina, izazovnost i tanka umetnost ovog poziva. Nastavnik mora da prepozna, oseti i pravovremeno reaguje na potrebe svojih učenika.

Ta sposobnost da osete i ono što ostaje neizgovoreno, da pruže podršku pre nego što problem postane vidljiv, ono je što nas razlikuje od tehnologije. Savremene tehnologije i veštačka inteligencija mogu pomoći u obrazovanju, ali ljudskost i empatija ostaju nezamenljivi. Zato verujem da je osnovna uloga nastavnika da bude ne samo edukator, već i mentor i podrška, neko ko svojim pristupom i posvećenošću doprinosi tome da svaki učenik oseća sigurnost, prihvatanje i motivaciju za rast.

Da li vam se čini da današnji sistem obrazovanja – u bilo kom obliku – uspeva da podstakne istinsku radoznalost i doživotno učenje kod dece?

Ne verujem da današnji školski sistem u dovoljnoj meri podstiče radoznalost, kritičko mišljenje i doživotno učenje kod dece. Dominira ideja da svi treba da znaju sve, i to odlično, što često guši autentične talente i uvodi decu u sistem gde je važniji prosek nego lični razvoj. Takav pristup ne stvara prostor za istraživanje i dublje razumevanje. U obrazovnom sistemu „Kreativno pero“ to nije slučaj. Ne verujem u obrazovanje koje ne prepoznaje posebnost svakog deteta i ne bih ni mogla da radim nešto u šta duboko ne verujem. Naš cilj je da kod učenika probudimo želju da uče iz radoznalosti, da tragaju, preispituju, povezuju znanja sa svakodnevnim životom i razvijaju sopstveni identitet kroz učenje.

Verujem da se promena može dogoditi ako nastavnici sami budu primer tog puta – ako svojom ličnošću, znanjem i životnim stilom inspirišu učenike. Nekada su nastavnici bili uzori – i smatram da tako i danas treba da bude. Umem da kažem, zapitajte se da li ste vredni ugledanja? Ako nastavnik zrači harizmom, strašću za znanjem, ako nosi vrednosti koje mladi mogu da prepoznaju kao značajne – tada i obrazovanje dobija onu snagu koja menja živote. U takvom kontekstu, radoznalost postaje prirodna, a učenje doživotno.

Kada pogledate unazad na svoj rad u državnom sistemu, šta biste izdvojili kao njegove najveće vrednosti, a šta kao prepreke za napredak?

Najveća vrednost državnog obrazovnog sistema su posvećeni pojedinci koji svojim entuzijazmom i ličnim zalaganjem podižu kvalitet nastave. Ipak, problem je što se sistem oslanja upravo na te pojedince, a ne na stabilnu, promišljenu strukturu koja podržava promene. Sistem je velik, glomazan i često rigidan, pa promene dolaze sporo – a nisu uvek ni suštinski dobre. Ipak, danas se obrazovanje nalazi na velikoj prekretnici, ne samo kod nas već globalno. Pojava veštačke inteligencije, ubrzan tempo života i neizvesna budućnost tržišta rada doveli su do toga da svi preispitujemo ulogu škole i njen pravac razvoja i šta je ono što najviše treba vrednovati u obrazovanju i oceniti najvišim ocenama.

Ne možemo više obrazovati decu po principima iz prošlih vekova – jer se sve drugo već promenilo. I dok postoje sjajni primeri koje bismo mogli preuzeti, poput Finske, moramo biti svesni i razlika u mentalitetu i kulturi koje otežavaju jednostavno „kopiranje“ modela. Ipak, jedno je sigurno: obrazovni sistem mora postati fleksibilniji, humaniji i usklađeniji sa stvarnim potrebama savremenog društva.

Mentalno zdravlje mladih je danas jedna od najvažnijih tema u obrazovanju, jer samo emocionalno i psihički zdravi učenici mogu da daju svoj maksimum.

Šta smatrate ključnim faktorima uspešnog obrazovnog sistema u 21. veku, posebno u vremenu brzih tehnoloških i društvenih promena? Na koji način zamišljate idealan obrazovni sistem budućnosti – i koliko smo danas daleko od te vizije?

Uspešan obrazovni sistem danas mora biti fleksibilan, usmeren na dete i otvoren za promene. U njemu učenici ne uče za ocenu, već iz radoznalosti. Učitelji nisu prenosioci znanja, već mentori koji podstiču razvoj celokupne ličnosti deteta. Tehnologija nije svrha, već alat koji omogućava personalizovano učenje, bolju komunikaciju i šire perspektive. U takvom sistemu postoji poverenje – između učenika i nastavnika, roditelja i škole, obrazovanja i društva.

Koliko smo daleko od te vizije?

Verujem da je moguće brže napredovati ako prihvatimo promene ne kao pretnju, već kao šansu da oblikujemo školu koja priprema decu ne samo za tržište rada, već i za život – smislen, ispunjen i ljudski. Jedna od mojih ključnih misija jeste da promovišem filozofiju drugačijeg, savremenog i humanog obrazovanja. Verujem da se istinska promena dešava onda kada ono što govorimo postane vidljivo u stvarnosti, jer ljudi prepoznaju autentičnost, a poverenje nastaje tamo gde se reči poklapaju sa delima. Zato svoju filozofiju ne samo propovedam, već je i živim svakog dana.

Kako opisujete svoj posao nekome ko nije iz vaše branše?

Postoji anegdota koju često podelim u ovakvim prilikama. Moja ćerka Anika, dok je bila mlađa, rekla mi je da joj je najteže da objasni čime se zapravo mama bavi. Pitala me je: „Da li da prvo kažem da si doktor filoloških nauka, profesorka ili pomažeš ljudima da se pripreme za javni nastup?“ Odgovorila sam joj da neće pogrešiti šta god da izabere – jer sve to jesam.

Kako je teklo vaše obrazovanje?

Završila sam osnovne studije srpskog jezika i književnosti, potom doktorirala na Filološkom fakultetu, na modulu Jezik, književnost, kultura, pod mentorstvom čuvenog akademika Predraga Pipera, a nakon toga se više posvetila edukaciji iz oblasti odnosa s javnošću i komunikacija. Svojim putem želela sam da pokažem kako filološka struka nije ograničena samo na jednu profesiju, već otvara vrata ka različitim pravcima razvoja – od nauke i obrazovanja, preko kulture i javnog nastupa, do savetodavnih i liderskih uloga. U mom slučaju, upravo su me ta znanja oblikovala kao nekoga ko danas spaja jezik i komunikaciju sa obrazovanjem i razvojem ljudi.

Danas sa ponosom obavljam funkciju direktorke Internacionalnog Cambridge vaspitno-obrazovnog sistema Kreativno pero, u čiju misiju i viziju duboko verujem. Rukovodim sistemom koji obuhvata vrtić, osnovnu školu i gimnaziju, a koji neguje dvojezično obrazovanje po međunarodnim i nacionalnim standardima, sa ciljem da razvije celovite, radoznale i odgovorne mlade ljude spremne za svet.

A sebe, prilikom upoznavanja?

Za početak ne pristajem da budem stavljena u kalup – nisam „ili majka ili uspešna“, „ili lepa ili pametna“ – jer žena može biti sve što odluči da bude, u isto vreme, celovito i autentično. Svestranost nije slabost, već bogatstvo; ne uklapam se u tuđe okvire – oblikujem ih po sebi. Odbijam da me svedu na jednu reč, jedno lice, jednu funkciju i ne odričem se nijednog svog sloja.

Kažem da je obrazovanje moja velika ljubav, a komunikacija moja strast. Svrhu pronalazim u prenošenju znanja iz ove dve, za mene neraskidivo povezane oblasti. Ističem da sam zagovornik i primer doživotnog učenja i da sam posvećena tome da podstičem mlade ljude da to prihvate kao stil života – da tragaju, istražuju i neprekidno rastu, jer promena je zapravo jedina konstanta u životu.

Fotografije: Jakov Simović