AUDIO KOLUMNA: Živimo li svi PowerPoint živote?

U svetu u kojem svi pokušavamo da izgledamo kao savršeno sređena prezentacija – da imamo uvod, razradu i zaključak, da smo lepi, pregledni, vizuelno dopadljivi i lako razumljivi – svaki trenutak nesklada, pauze ili tišine deluje kao greška u sistemu, zbog čega se osnivačica i urednica portala Brana’s Divine World i autorka podkasta OdaBrana priča Brana Antović Aleksić pita možemo li tome stati na put.

AUDIO KOLUMNA BRANE ANTOVIĆ ALEKSIĆ:

Više od pet meseci nisam napisala ništa duže od Instagram captiona ili teksta za Instagram story. Verovatno ni ovaj tekst ne bih napisala da nisam dobila podstrek od tima Buroa, koji je u nekoliko navrata izrazio želju da postanem deo njihove kolumna-ekipe. Veliko im hvala na toj dozi motivacije, poželjnog kreativnog pritiska, ali i prilici da se na ovaj način bolje predstavim publici Buroa. 

Zato, hajde da krenemo odatle – od mog predstavljanja. Zovem se Branislava, ali me uglavnom svi zovu Brana. Tako me je internet davno prekrstio. Iako nikada nisam bila načisto s tim da li volim taj nadimak ili ne, nisam mu se opirala. Razumela sam njegovu praktičnost, s obzirom na dužinu mog imena. Da ne bude samo ime dugo, svojski sam se potrudila pre pet i po godina kada sam svom devojačkom prezimenu Antović dodala udato – Aleksić. 

Imam 38 godina i u oktobru će se navršiti tačno 15 godina kako sam u svetu onoga što smo nekada zvali blogingom, zatim influensingom, a što ja danas volim da nazivam –  kreiranjem digitalnog sadržaja. Samo mesec dana pre nego što ću pokrenuti svoj blog, diplomirala sam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer Novinarstvo. Od njega nikada nisam odustala – samo sam mu prilagođavala formu, u zavisnosti od digitalnih medija koje sam koristila. Tako je moj nekadašnji blog pre pet godina prerastao u portal, za koji uveliko pišu i drugi, a ja sam prošle godine u svoj CV dodala i stavku – „autorka podkasta”. 

Našu malu porodicu, pored supruga i mene, čini i naš pas Srećko – udomljeni mešanac najlepših očiju i najnežnijeg karaktera. Ako onaj gore dozvoli (odlučila sam da njemu prepustim glavnu reč jer mi je tako postalo daleko lakše no da se svakog momenta grčevito borim za osećaj kontrole nad situacijom) – u septembru ćemo postati porodica od četiri člana. Da, jedna beba je na putu. 

Našu malu porodicu, pored supruga i mene, čini i naš pas Srećko – udomljeni mešanac najlepših očiju i najnežnijeg karaktera.

I ta beba, sada veličine plavog patlidžana, glavni je razlog zbog kojeg tako dugo nisam sela i napisala kolumnu (inače, bavim se pisanjem kolumni duži niz godina). Zapravo, beba nije razlog – beba je moj alibi da konačno predahnem i uzmem vreme samo za sebe i dobrobit svog organizma. 

Kada radite za sebe, a posebno kada taj rad podrazumeva kreiranje sadržaja za društvene mreže i sate provedene na njima, s vremenom počnete s prezirom da posmatrate sate dokoličarenja. Griža savesti tiho se uvuče u svaku poru vašeg organizma i aktivira se svaki put kad pokušate da se opustite, zastanete, odmorite. Jer svaki momenat odmora u stopu prati osećaj krivice da ne radite dovoljno za rast svog posla/brenda/profila/vas samih. I zato se taj osećaj često potiskuje upravo – sadržajem. Odmaram se, ali hajde da to zabeležim. Da napravim content. Da ostanem u kontaktu s publikom. 

Najpre naivno verujete da ako volite posao koji radite, onda nećete raditi ni jedan jedini sat. A onda shvatite da, zbog te ljubavi, nemate problem da radite i 24/7. I taj ritam postane navika. Ružna navika, od koje se najteže odvikavate. 

Jer svaki momenat odmora u stopu prati osećaj krivice da ne radite dovoljno za rast svog posla/brenda/profila/vas samih.

I odjednom osetite kako je ljubav zamenilo pregorevanje, za čije saniranje nemate vremena jer ste uglavnom one woman-show. I ono što ste krenuli da gradite – urušiće se bez svog jedinog radnika. Čak i kada imate ljude koji vam pomažu, činjenica je da opet sve od vas zavisi – i da oni čekaju vaše zeleno svetlo da preduzmu svaki iole važniji korak. 

Istovremeno, živite u zemlji koja je u trajnoj i hroničnoj krizi, pa se postojećem osećaju griže savesti zbog neproduktivnosti nakalemi i onaj koji ima veze sa situacijom u zemlji i potrebom da na nju ukažete, te svoj brend/profil/posao/vas same usmerite u društveno odgovornom pravcu. Pa razmatrate kako da to činite savesno i odgovorno, a da ne zanemarite u potpunosti i komercijalni deo vaše poslovne priče – jer, na kraju krajeva, od tog dela vi živite. 

I znam, znam – čuje se sada tužna violina za sve nas koji ipak imamo privilegiju da se bavimo poslom koji ne podrazumeva težak fizički rad, toksični kolektiv i izrabljivanje – i apsolutno sam svesna prednosti svega iznad. Ali ovde i nije poenta u tome. To je samo kontekst. Okvir priče koju zapravo želim da ispričam. A ona zapravo ima veze sa izrabljivanjem – ali ne onim od strane „gazde”, već od strane nas samih i društva koje nam je obrazac tog izrabljivanja nametnulo. 

Naime, dok sam se suočavala s izazovima mučnina prvog tromesečja, s ogromnom anksioznošću da li će ovaj put sve konačno biti dobro (s obzirom na to da su se prethodne dve trudnoće završile spontanim pobačajima), dok sam pokušavala da u sebi nađem snage za najjednostavnije svakodnevne zadatke, osećala sam se istovremeno potpuno oslobođeno od pritiska jedne druge vrste – pritiska da budem produktivna, da se oglašavam na važne i manje važne teme i da naprosto budem prisutna onlajn. 

I odjednom osetite kako je ljubav zamenilo pregorevanje, za čije saniranje nemate vremena jer ste uglavnom one woman-show.

Negde baš u to vreme naišla sam na instagram video crnogorske glumice Anje Drljević (možete je zapratiti na profilu @anjadrljevic – i to vam iskreno preporučujem, jer je sjajna i u ulozi kreatorke sadržaja). U jednom trenutku tog videa, koji se dotiče upravo ove teme, Anja izgovara rečenicu: „Ti si stalna predstava, ti si PowerPoint prezentacija”. Ceo tekst videa je genijalan, ali baš te reči su mi odzvanjale u glavi danima. Pokrenule su niz misli koje su, korak po korak, dovele do toga da upravo ova tema bude u fokusu moje prve kolumne za Buro. 

Razmišljala sam o paradoksu situacije u kojoj mi je bio potreban prvi trimestar trudnoće – sa svim njegovim „čarima” – da bih sebi konačno dopustila predah. Od svega. Čak i od onoga što me, mimo samog posla, pokreće na dubljem nivou – komentarisanja aktuelnih zbivanja i ukazivanja na problematičnost njihovih aktera. 

Tek tada sam shvatila koliko je ta potreba da uvek budem „uključena” postala moj podrazumevani ritam. I koliko mi je zapravo trebalo da fizički klonem da bih uspela da isključim osećaj da nešto propuštam, da nekome ostajem dužna, da ne radim „dovoljno”. Pauza bez ijedne misli usmerene na posao bila mi je moguća tek kada je moje telo pritisnulo kočnicu vođeno zadatkom stvaranja novog života. 

A nisam ni radoholičarka. Nisam ni opsednuta uspehom. I opet – čak i ja, takva – potpadam pod uticaj okruženja. Posebno onog onlajn, koje nas svakodnevno bombarduje savetima kako da budemo što produktivniji, kako da iskoristimo svaki minut svog jutra, popodneva i večeri, kako da kreiramo više, zarađujemo bolje, a trošimo nemilice. Kako da između svega toga ne zanemarimo porodicu, prijatelje, sebe, ali i svakog ko nam se obrati u inboksu ili u komentaru. Kako da ostanemo relevantni, a autentični. Vidljivi, ali ne previše nametljivi, da ne bismo postali dosadni. Prisutni, ali ne preglasni, da ne bismo postali previše napadni. U koraku s trendovima, ali i verni sebi. I sve to – svakog dana, bez pauze. 

A nisam ni radoholičarka. Nisam ni opsednuta uspehom. I opet – čak i ja, takva – potpadam pod uticaj okruženja.

Sve ovo važi i za one kojima kreiranje sadržaja nije primarna obaveza, ali jeste sastavni deo posla. Pokretanje malog biznisa danas se gotovo ne može zamisliti bez prisustva na društvenim mrežama. Promocija turističkih, ugostiteljskih, kozmetičkih i sličnih usluga takođe podrazumeva kontinuiranu vidljivost onlajn. Mreže odavno nisu stvar dokolice – one su postale najvažniji portfolio koji imamo. I zato verujem da će se mnogi prepoznati u ovim redovima. 

Dakle, u svetu u kojem svi pokušavamo da izgledamo kao savršeno sređena powerpoint prezentacija – da imamo uvod, razradu i zaključak, da smo lepi, pregledni, vizuelno dopadljivi i lako razumljivi – svaki trenutak nesklada, pauze ili tišine deluje kao greška u sistemu. 

Jer kako objasniti to da nemaš slajd o aktuelnoj društvenoj temi? Kako opravdati što tvoj grafikon uspeha ne raste linearnom progresijom? Kako izbeći osećaj stida kad tvoj timeline nije popunjen – ni sadržajem, ni srećnim vestima, ni profesionalnim uspesima? 

Kako opravdati što tvoj grafikon uspeha ne raste linearnom progresijom?

A zapravo, nijedna ljudska priča nije slajd. Nemaš mogućnost da se unapred „formatiraš” tako da nikada ne zabaguješ. Ne postoji font koji će umanjiti tvoj strah, transition effect koji će zamaskirati tugu ili template koji će neutralisati burnout. 

U jednoj fazi sam bila ubeđena da je upravo moja sposobnost da uvek pronađem snagu za novi početak – znak moje otpornosti. Danas mislim da je mnogo hrabrije kada priznaš da si umorna. Da ne znaš kako dalje. Da želiš da budeš nevidljiva neko vreme. Da želiš da postojiš bez očekivanja da nekome nešto pokažeš, dokažeš, prodaš, ilustruješ, objasniš. 

Možda je moja beba, makar na simboličnom nivou, došla u moj život baš da me nauči tome. Da nijedno biće ne dolazi na svet kao prezentacija. Dolazimo kao haos. Sićušni, nepredvidivi, divlji i nežni haos. I to je okej. 

I možda je baš to ono što treba sebi češće da dopustimo – da budemo haos. Da budemo ljudi. I nemojte čekati da vas na važnost toga podseti tek neki novi život koji ćete stvarati. Neka vaš život bude dovoljan podsetnik na to. Jer on nije i ne sme da bude PowerPoint prezentacija. Vi ste ipak više od forme. Vi ste sadržaj. Ali onaj pravi. I istinski vredan divljenja.  

Ilustracija: Katya Klimova

*Braninu kolumnu pročitajte u IV izdanju BURO. printa