Termin „mračni turizam“ odnosi se na putovanja na mesta obeležena smrću, nasiljem ili katastrofama: od koncentracionih logora do mesta zločina, od gradova uništenih prirodnim katastrofama do memorijalnih muzeja.
Nema veze sa nekroturizmom (tj. posetom poznatim grobljima), već predstavlja intenzivnije iskustvo, povezano sa kolektivnom traumom i prepričavanjem dramatičnih istorijskih događaja.
Nastao u 20. veku sa širenjem medija i senzacionalističkog novinarstva, „mrači turizam“ je podstakao morbidnu maštu koja okružuje mesta tragedija. Od tura Jack the Rippera u Londonu do poseta mestima poznatih ubistava u Sjedinjenim Državama, fascinacija smrću našla je sve globalnije tržište.
Jedan nedavni primer dolazi iz Australije. U leto 2023. godine, u gradu Leongata, žena po imenu Erin Patterson optužena je za ubistvo troje ljudi otrovnim pečurkama. Slučaj je privukao toliko pažnje medija da je Morwell, mesto suđenja, postalo svojevrsna turistička scena za ljubitelje true crime žanra.
Prema britanskom magazinu The Guardian, medijski cirkus počeo je već od prvih saslušanja, sa turistima zločina, novinarima i znatiželjnim posmatračima u potrazi za fotografijama, detaljima i uvidima u ono što se dogodilo.
Transformacija tuđe patnje u spektakl izazvala je oštre kritike: potraga za podcastima, dokuserijama i knjigama o slučaju jasno je pokazala kako „mračni turizam“ može rezultirati tužnom komercijalizacijom ličnih trauma.
Možda kao odgovor na ovaj efekat, pojavljuje se nova verzija mračnog turizma, koja stavlja prioritet na etiku, sećanje i odgovornost, piše nss mag. Evo o čemu se radi.
Mračni turizam 2.0: Osvešćeni pristup tragičnim mestima
Za razliku od tradicionalnog voajerističkog pristupa, novi „mračni turizam“ fokusira se na svest, istorijsko obrazovanje i etičko sećanje. Iskustvo ne prikazuje samo gde se dogodio dramatičan događaj, već pokušava da objasni njegove uzroke i šta se može naučiti iz te traumatične prošlosti.
Kako vodič objavljen na Go Travel Daily objašnjava, odgovorni „mračni turizam“ mora informisati posetioca čak i pre polaska, uključujući ga u obrazovni kontekst koji pomaže da duboko razume ono što će svedočiti. Više se ne radi o konzumiranju tragedije, već o slušanju, razumevanju i, pre svega, poštovanju.
Kada turisti prave nasmejane selfije među ruševinama ili dele šokantan sadržaj bez konteksta, sećanje postaje spektakl. Upravljanje samih lokacija igra centralnu ulogu: muzeji, memorijali i mesta katastrofa ili genocida moraju sarađivati sa lokalnim zajednicama kako bi se izbegla pojednostavljena naracija.
Aušvic-Birkenau logor u Poljskoj, na primer, postao je globalna referentna tačka za one koji žele da razumeju užase Holokausta. Vođene ture, arhivski materijali i briga o istorijskom kontekstu čine ovo mesto prostorom obrazovanja i razmišljanja, gde su tišina i poštovanje suštinski deo iskustva.
Čak je i Černobilj, koji sada više nije dostupan zbog tekućeg rata, nekada bio primer aktivnog pamćenja kroz regulisane ture. Vodiči su bili lokalni stanovnici koji su delili ne samo priču o nuklearnoj katastrofi, već i o svakodnevnom životu pre i posle eksplozije, vodeći posetioce na putovanje koje nadilazi post-apokaliptičnu fascinaciju. CNN Travel je istakao kako su ture bile vođene strogo propisanim ekološkim pravilima i naracijom koja je bila i tehnička i „ljudska“.
Virtualna i proširena realnost sada omogućavaju istraživanje nedostupnih mesta, poput Titanika na dnu okeana ili Hirošime pre i posle atomske eksplozije, bez fizičkog uticaja na okolinu ili pretvaranja lokacija u prave turističke atrakcije. Prema analizi časopisa Lawyer Monthly, ova rešenja nude imerzivna i reflektivna iskustva, otvarajući nove puteve za digitalno sećanje.
U isto vreme, pojavljuje se nova struja nazvana „turizam nade“: u područjima pogođenim katastrofama, poput Fukušime u Japanu ili zemljotresnih zona na Haitiju, ulažu se napori da se prikaže put rekonstrukcije i otpornosti, nudeći posetiocima ne samo priču o traumi, već i o preporodu.
Foto: Ukrinform / Shutterstock Editorial / Profimedia