Kada zamisao postane vizija, a vizija preraste u strast i ukrsti se sa ljubavlju prema umetnosti, prirodi i negovanjem tradicije, nastaje projekat koji ne pripada samo jednoj zemlji, niti jednom regionu, već se upisuje u mapu nesvakidašnjih poduhvata na svetu. Na samo sat vremena vožnje od Beograda, nalazi se jedna brutalistička vizija, san, prizor koji očarava arhitekte, umetnike, hedoniste, ali i slučajne prolaznike kojima zastane dah kada na mestu okruženom brdima, šumama i nepreglednim nebom, ugledaju impozantnu građevinu kružnog oblika koja se potpuno uklopila u taj ambijent. Ekata Estate – destilerija, restoran, amfiteatar, galerija, sinoć je bila mesto na kojem su se okupili oni koji vole Amiru Medunjanin, bosansku kraljicu sevdaha.
EKATA – UMETNOST FANTAZIJE
Pojam „ekata“ pojavljuje se u različitim tradicijama. Koren vuče iz sanskrita i doslovno znači – jedinstvo. U indijskoj filozofiji i duhovnim tekstovima ovaj pojam često ima dublje značenje – ne samo političko ili društveno jedinstvo, nego i duhovno. To je ideja da je sve povezano, da postoji jedan izvor svega, da smo svi deo celine. Upravo to jedinstvo osetili smo sinoć na koncertu Amire Medunjanin u amfiteatru Ekate, u trenucima u kojima je njen glas povezivao sve ljude u istom dahu i emociji.
Bosanska Billie Holiday, najznačajnija interpretatorka sevdalinki sa naših prostora, Amira Medunjanin koncert je otvorila pesmom sa albuma Homeland, Kada bih bila. Šta li je tamo daleko, baš me zanima šta ću vidjet kad pogledam iza zidina, zapevala je Amira, a mi nismo mogli, a da ne zamislimo brdo, nebo, drveće i sve ono što zaista okružuje prostor Ekate koji je, uprkos tome što je impozantan, golem, Amirin glas pretvorio u jedno intimno okruženje i stvorio osećaj bliskosti među prisutnima. Usledilo je još nekoliko pesama sa novog albuma, obavezna Žute dunje, dve obrade Zdravka Čolića da malo razgale publiku, koja je kasnije u glas sa Amirom zapevala i Teške boje.
Glas Amire Medunjanin, uz magične zvuke harmonike Antonija Vrbičkog i razgaljujuće melodije violine Leopolda Stašića, budio je i ono skriveno i duboko zaboravljeno negde u nama – amfitetar je bio začaran od prvog do poslednjeg mesta. A magija je išla i dalje, sve do gostiju koji su u restoranu i na terasi vodili tihe razgovore i uživali u nežnim destilatima Ekate. Rakija i vino, ponekad smiksani u unikatno kreirane koktele, odabrana hrana od pažljivo biranih namirnica od lokalnih proizvođača, priroda i umetnost, sve u istom zagrljaju – to je recept Ekate za hedonizam koji uz arhitektonsku maštariju i galeriju, u misli priziva pomisao na najintrigantnija, najavangardnija mesta koja smo oduvek želeli da posetimo.
ZA MENE JE BUDUĆNOST VEĆ BILA
Kružna bašta oko Ekate, koja predstavlja spoj cveća, vode i pažljivo iscrtanih šara peska podseća na japanske zen-vrtove – mesta gde se umetnost sreće s tišinom. Na tu priču nadovezuje se i galerija, koja se nastavlja na restoran i koja je sinoć, samo na trenutak – za vreme koncerta, pritvorila svoja vrata, ali ste izložbu mogli da vidite neposredno pre i posle uživanja u Amirinom glasu ili večeri. U njoj su trenutno (do decembra 2025) izloženi radovi čuvenog Milana Blanuše, koje je postavila kustoskinja Mia David. Izložba nosi naziv „Za mene je budućnost već bila“ (deo intervjua „Umetnik jednako sloboda“ koji je sa Milanom vodila Sunčica Labić Fenjčev), a radovi u galeriji namešteni su tako da živo komuniciraju sa posetiocima. Umetnost Milana Blanuše otvara vrata sveta koji nije ni realan, a ni poptuno izmaštan, nego lebdi negde između – u sferi nesvesnog – možda je to i najtačniji opis same Ekate, kada je doživite u svoj njenoj punoći i prošetate vrtom, destilerijom u donjem delu, pa restoranom, nastavite galerijom i na kraju sednete u amfiteatar.
OVAJ KRUG SAM STVORIO
U Ekati ništa nije linearno, pa tako ni samo veče nije imalo početak i kraj. Restoran i amfiteatar, destilerija i terasa, muzika i razgovori – sve se spojilo u jedan krug. Nisu se samo konzumirali hrana i piće, nije se samo tiho pevalo i njihalo na koncertu ili šetalo baštom i galerijom – bila je to mešavina senzacija i utisaka koji animiraju apsolutno sva čula, da bi se na kraju stopili u jedan osećaj uživanja u trenutku u kojem se brišu i prostor i vreme. Ipak, u tim momentima bilo je savršeno jasno da se Ekata oblikuje u jedno novo kulturno središte, mesto kojem svi žele da pripdadaju jer nudi iskustva koja su sve samo nisu obična. Sve je sinteza. Sve je sinergija. Sve je umetnost.
Fotografije: Ivana Tešić/ISO DUO STUDIO