Lošinj deo drugi: Bila je to ljubav na prvi pogled i ja sam želela reprizu

Mislim da je sada pravo vreme da otkrijem jedan sitan detalj: PONOVO. Dakle, želela sam ponovo da vidim Muzej Apoksiomena jer sam ga prvi put posetila 2017. godine, nedugo nakon otvaranja. Zapravo je logično, utisak je bio toliko jak, da sam morala da odem ponovo. Bila je to ljubav na prvi pogled i ja sam želela reprizu. Između ostalog, zbog najbolje urađenog marketinga koji sam ikada videla. A, bila sam redovna na Reklamožderima još pre više od decenije.

Svakako, želela sam da se vratim i zbog prostora, jer ljubavno pismo njemu, ispisano je prepoznatljivim rukopisom Idisa Turata – renomiranog hrvatskog i jednog od najboljih evropskih arhitekata. Satkano je u zidove sa različitim teksturama, utkano u svaku krivinu stepeništa, u ritam hodnika, u način na koji se svetlo lomi na belim površinama, pa i u šum koja vas prati dok prolazite iz sobe u sobu.

Turato veruje da je arhitekta menadžer promena, neko ko projektuje ne samo zidove i fasade, već i način na koji ljudi žive, kreću se i osećaju prostor. Poznat je po tome što arhitekturu posmatra kao društveni i politički čin.

Za njega zgrada nikada nije samo forma.

Muzej Apoksiomena nije građen da zadovolji formu turističke atrakcije, već da režira doživljaj. Sve je zamišljeno kao predstava u devet činova, gde arhitektura i enterijer, vode glavnu reč: od mračnog ulaza koji vas uranja u more iz kog je skulptura izvučena, do praktično sakralne prostorije u kojoj ponizno, gotovo na komandu, instant zadržavate dah. Prostor koji gradi emociju, naglašava važnost objekta kome je posvećen i pretvara posetu u jedinstveno iskustvo.

READY TO DIVE IN?

Neću, niti ima poente da vas mučim sa brojnim epitetima i opisivanjima svake prostorije. Ako vas do sada nisam zainteresovala da posetite Muzej Apoksiomena, pišem to sebi kao minus i furamo dalje sa onim što bih istakla kao personal fav.

ŠARENA SOBA

Jedna od najzanimljivijih prostorija muzeja delo je Davida Kulena i Nore Turato iz studija KulenTurato. Inspirisana je foajeima bioskopa s početka 20. veka.

U ovom savremenom foajeu pak prisustvujete projekciji o: izranjanju i restauraciji Apoksiomena, s tim što ne sedite na plišanoj fotelji, okruženi mermernim zidovima. 
Ideja je da film gledate direktno na morskom dnu, obavijeni njegovom bogatom florom. Ali je u ovom kreativnom scenariju ona sačinjena od 675 kilograma najmekše vune. Tepih vam nije samo pod nogama: on se penje uz zidove, prekriva plafon, oblaže stepeništa malog, intimnog amfiteatra.

Svaki pedalj prekriven je tapiserijom od najfinijih ručno ispredenih vlakana.
 Te je moguće sesti ili čak leći, gde god poželite. Istovremeno, uronjeni ste u fluidan i bogat kolorit, koji se ogleda kroz sam dizajn ove tapiserije iz druge dimenzije. Motivi morskih trava i klasja, pretočeni su u ručni rad zanatlija iz Regalerije – manufakture iz Zaboka, malog zagorskog grada severno od Zagreba, koji se već decenijama smatra srcem hrvatske tekstilne umetnosti.

To bi dakle bila šarena soba, kojoj prethodi ona sa meni najzanimljivijom informacijom u vezi ove antičke statue, u njoj je živeo miš!

ČIN PRVI: MIŠ U SKULPTURI

Ne zna se kako je ovaj zgodni atleta dospeo do hrvatskog Jadrana, samo se pretpostavlja da je tokom oluje verovatno zbačen sa broda da bi se olakšao teret. Međutim, zna se kada je pre toga boravio na kopnu.

I to zahavljujući njegovom minijaturnom, krznenom stanaru. Tokom reastauracije arheolozi su otkrili iznenađujući detalj unutar Apoksiomena: tragove života jednog poljskog miša.

Kroz sitno oštećenje na nozi, on je ušao u figuru i od grančica, lišća i trave napravio gnezdo u levoj ruci skulpture, u kojoj bi se moglo reći da je udobno i bogato živeo. S obzirom da je unutršnjost Apoksiomena prazna, sve njegove šupljine bile su hodnici ispunjeni travkama i skladištima: koštica maslina, trešanja, breskvi i oraha, sa jasnim tragovima glodanja. 
Danas se ova neobična epizoda prepričava kao anegdota, ali upravo zahavaljući organiskim ostacima, utvrđena je preciznija starost skulpture.

U pitanju je doba kasne helenističke umetnosti, kada su Grci još uvek pravili kopije i varijante klasičnih kanona, a Rimljani ih preuzimali i prenosili po Sredozemlju. 1. ili 2. vek pre nove ere.

Ako ste uspeli do sada da ispratite, onda je red da vam otkrijem i čitavu foru sa muzejom, zbog koje sam ja bila maksimalno kupljena.

ŠTA JE TAKO POSEBNO?

Dakle, u muzeju postoji samo jedna skulptura, ali devet prostorija.
 Tek kada prođete kroz svaku prostoriju, dolazite do one u koju je smešten Apoksiomen, a to je takozvana bela soba, inače pretposlednja u nizu.

Svaka od prostorija pripoveda jedan deo sage o ovoj skulpturi. Svaku prate druga tema, boje, materijali, tonovi. Od jedne prilično jednostavne priče: statua iz antičkog perioda, pronađena slučajno vekovima kasnije i smeštena u muzej, načinjeno je devet dramskih činova.

Impresivno, morate priznati.

I ne, naravno da repriza nije bilo kao prvi put.

Pala sam tada svakako i na glavnog junaka muzeja, no ono što me je zapravo preplavilo oduševljenjem, bila je priča pažljivo izgrađena oko njega: čitav niz prostorija koje su od jednostavne arheološke činjenice načinile dramu, mit, nešto veće od same figure. 
Nije to bio marketing, bila je to priča o ljubavi.
 Prema onome šta radite, kao i kako i zašto to želite da predstavite svetu.

ČISTA LJUBAV

Idis Turato i čitav tim njegovih vrsnih saradnika utkali su je predano i vešto, pokazujući da muzej ne mora biti tek zbirka predmeta, već đavolski dobro postavljena pozornica sa kadrovima koji nas uče i šire nam vidike. Usput oduševljavaju i nagone na razmišljanje. Takva vizija bila bi, sigurna sam, vredna odobravajućeg klimanja Alfreda Barra, prvog direktora MoMA-e, pionira moderne muzeologije. Njegovo polazište bilo je jednostavno, „praviti savesnu, neprekidnu i odlučnu razliku između kvaliteta i prosečnosti“.

U Muzeju Apoksiomena ta razlika dobija najjasniji oblik, jer kada jedan muzej sve uloži u jednu jedinu statuu i od nje stvori devet činova, to više nije marketing, već dokaz da se strast i vizija mogu pretočiti u iskustvo koje vas zaustavi, razoruža i pamti za zauvek.

Fotografije: Maja Bunčić @vilvarinka, Muzej Apoksiomena – Dorotić / Bosnić