Žoze Saramago je žanr za sebe. I čim mu pročitate roman ili dva, znaćete o čemu govorim.
Ono što Saramaga čini posebno privlačnim jeste način na koji ogromna filozofska pitanja predstavlja sa lakoćom koja je bila razumljiva svima. Uzeo bi svakodnevne situacije i pretvorio ih u izuzetne priče. Šta bi se desilo kada bi Smrt bila na odmoru nekoliko dana? Šta ako bi svi ljudi odjednom oslepeli? Šta ako bi se Pirinejsko poluostrvo odvojilo od Evrope i otplovilo u Atlantski okean?
Kroz ovakve zamišljene scenarije, Saramago je podsticao čitaoce da na politiku, društvo i ljudsku prirodu gledaju kroz drugačiju perspektivu. Njegove knjige nikad nisu bile suvoparne – one su zanimljiva, podsticajna, i potpuno drugačija putovanja. Ukoliko ste čitali Saramaga, znate kakav je njegov stil; ukoliko niste, apsolutno bi trebalo da se njegovo ime nađe na vašoj listi za čitanje. Ja njegovu prozu doživljavam kao gledanje nekog one-take filma koji te zainteresuje od samog starta, toliko da ćeš teško moći da napraviš bilo kakvu pauzu. Njegove kilometarske rečenice će samo otežati tu potencijalnu ideju pauze od čitanja, ali opet je čitati ga toliko magično i toliko maestralno da ta pauza možda uopšte nije ni potrebna.
Od siromašnog sela do Nobelove nagrade
Žoze Saramago rođen je u malom portugalskom selu 1922. godine, i veći deo detinjstva proveo daleko od polica sa knjigama i učionica. Njegova porodica je bila siromašna, a u kući u kojoj je odrastao nije bilo knjiga. Ali i nasuprot tome, osvojio je Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine i postao jedan od najpoznatijih svetskih pisaca. Decenijama je radio kao mehaničar, pa prevodilac, novinar, i u jednom periodu života čak i kao državni službenik. Upravo taj period “običnih poslova” ga je učinio znatno prijemčivim za pisanje o svakodnevnom životu. Popularnost je stekao tek u svojim pedesetim i šezdesetim godinama, i to kasno sazrevanje se čini da je unelo elemente mudrosti i strpljenja u njegove romane. Njegovi junaci, čak i kada se nađu u nadrealnim okolnostima (što je kog njega čest slučaj), nose toplinu i mane ljudi koje svi prepoznaju.
Rečenice koje podsećaju na reke
Prve stranice Saramagovih romana mogu delovati jako zbunjujuće. Njegove rečenice se razvlače nekad i po celoj strani, zarezi zamenjuju navodnike, a dijalozi se stapaju sa pripovedačevim glasom. Jako specifičan stil, posebno za čitaoce koji se nisu susreli sa njim do sada. Ali treba dati vremena, jer odmah posle nekoliko stranica dogodi se preokret. Njegove rečenice krenu da se čitaju mnogo smislenije, jer nas potpuno ubaci u svoju atmosferu, i čitanje odjednom prestane da liči na “ozbiljnu književnost” koja jeste, već kao na razgovor sa nekim ko ne dozvoljava da mu pažnja sagovornika izmakne. Mnogi čitaoci, uključujući i mene, kažu kako ih ritam nesvesno ponese i da je “napraviti pauzu od čitanja” što smo malopre pomenuli, skoro pa nemoguće. Upravo taj stil je jedna od stvari zbog kojih se njegova dela smatraju nezaboravnim.
Pisac koji se nije povlačio pred autoritetom
Saramago nikada nije pisao kako bi se povukao u tišinu, već je svojim delima želeo da probudi kritički duh i radoznalost kod ljudi. Njegovi romanu su vrlo često izazivali rasprave, a i javno je bio prilično beskompromisan. Kada su političke i verske vlasti osudile njegova dela, nije se povukao, već je snažnije zarezao olovku. Razočaran cenzurom u Portugalu, preselio se na Lanzarote, na Kanarskim ostrvima, gde je nastavio da piše sve do svoje smrti 2010. godine. Iza njegovih oštrih kritika društva uvek je stajalo duboko poštovanje ljudi i dostojanstva, i tvrdnja da ljudi uvek zaslužuju više, i od svojih institucija, ali i jedni od drugih.
Zašto je i dalje važan i 4 preporuke
Više od decenije nakon njegove smrti, Saramagovi romani deluju izuzetno savremeno. Tokom Covid-19 pandemije, čitaoci širom sveta ponovo su se okrenuli Slepilu, knjizi napisanoj devedesetih godina, ali proročki preciznoj u prikazu toga koliko brzo svakodnevni život može da se uruši. Njegovi romani nemaju prolazne teme, već postavlja večna pitanja: šta moć čini ljudima? Kako zajednice preživljavaju krize? Kako izgledaju ljubav, vera i solidarnost kada se skinu slojevi konvencije?
To su samo neka od pitanja koja Saramagovi romani postavljaju. U to ime, evo mojih 4 omiljenih Saramagovih romana, poređanih po redu kako su se meni dopali. Sve romane je prevela i izdala izdavačka kuća Laguna.
SLEPILO
Radnja je smeštena u neimenovanom gradu u neimenovaj državi (veruje se da je u pitanju Portugal) u kom se pojavljuje epidemija slepila koja se širi neverovatnom brzinom. Sama činjenica da je Saramago odlučio da svoje likove nazove “lekar”, ”lekareva žena”, “lopov”, “devojka sa crnim naočarima” je simbolična i to na više nivoa, a dosta toga će vam biti jasno po završetku romana. Slepilo je meni najdraža i najbolja Saramagova knjiga. Dosta nam govori o tome koliko smo mi kao čovečanstvo nesposobni da funkcionišemo u haosu, koliko smo sebični i šta možemo sve da dozvolimo sebi. Govori o tome koliko smo postali nemoćni da se staramo o sebi bez da zavisimo od vlade i države, i da smo izgubili pojam o tome šta je bitno a šta ne.
JEVANĐELJE PO ISUSU HRISTU
Ovaj roman prati Isusa Hrista, ali većim delom kroz one godine o kojima ne znamo mnogo. Biblija nam govori o njegovom rođenju, kao i o periodu kada počinje da prikuplja svoje učenika, ali nam o njegovim adolescentskim danima malo togo kaže, skoro ništa. E, Saramago tu stupa na scenu, tako da ovaj roman velikim delom pokriva te godine Isusa Hrista koje su nekako misterija, ali se svakako završava njegovim raspećem, i to jednom jako upečatljivom scenom. Razlog zbog kog se mnogim vernicima možda neće dopasti ovaj roman jeste taj što Saramago pristupa ovim biblijskim likovima na drugačiji način i daje im potpuno ljudske osobne. Ovaj roman sadrži scene seksualnog odnosa između Isusa i Marije Magdalene, Josifa i Marije Isusove majke, govori o tome kako je Bogorodica učila Isusa “gde zeka pije vodu”. Ali bitno je znati da Saramago nema za cilj da ismeva religiju. On jeste bio ateista, ali isto kao i u Bibliji, on želi da pokaže da nema dobra bez zla, jer kad ne bi bilo zlog, ne bi bilo ni dobrog. Neverovatna priča o tome kako posmatramo religiju, da je veliki deo onoga što znamo o religiji zapravo proizvod različitog tumačenja Biblije već skoro 2000 godina. Čak i ako ste vernik, ovaj roman možete posmatrati kao što to jeste – sjajno štivo.
SMRT I NJENI HIROVI
Prvi januar – niko u državi nije umro. Drugi januar – takođe niko nije umro. Smrt i njeni hirovi važe za jednu od boljih i popularnijih Saramagovih knjiga. Roman ne prati nikog posebno, već državu u kojoj je smrt prestala da dolazi (smrt malim slovom, jer je, kako Saramago kaže, Smrt sa velikim slovom zapravo smrt svih nas i planete, ali za to nije još vreme). Na početku svi ovo posmatraju kao pozitivnu stvar (osim crkve naravno, jer bez smrti nema raja i pakla, pa samim tim nema ni posla), ali vrlo brzo i ostale institucije shvataju problematiku u svemu tome. Bolnice postaju prepune, život postaje sve komplikovaniji jer je sve više ljudi u državi. Iz tog razloga, država formira maphiju (sa ph, kako bi se razlikovala od prave mafije) i ljude koji bi trebalo da umru vode preko granice, jer u susednim državama smrt i dalje dolazi. Ovaj roman je sporiji nego drugi i fokusiran je na sociološki aspekt države koju je ovaj problem snašao.
UDVOJENI ČOVEK
Da li vam je nekada pala na pamet mogućnost da tamo negde postoji vaš dopelganger? E, pa ta sudbina je snašla glavnog junaka ove priče, Tertulijana Maksima Alfonsa, profesora istorije. Tertulijano je živeo jedan uobičajen život sve dok jednog dana nije poslušao preporuku svog kolege da pogleda film u kome se pojavljuje glumac koji je identični on, samo sa brkovima i sa malo drugačijom fruzirom. Slučajnost. Međutim, istražujući malo film, shvata da je snimljen pre 5 godina, i da je baš pre 5 godina i sam Tertulijano imao istu frizuru, pa i iste brkove. Opterećen ovim čovekom, Tertulijano odlučuje da ga potraži i otkrije kako je to uopšte moguće da tamo negde postoji osoba koja je identična kao on.
Fotografije: Profimedia, PROMO