Bogomir Doringer: Urgentnost i svrha na plesnom podijumu

Bogomir Doringer, vizuelni umetnik, antropolog i kustos, trenutno angažovan na doktoratu iz umetničkog istraživanja na Univerzitetu za primenjene umetnosti u Beču, projektom I Dance Alone ispituje iz ptičje perspektive plesne podijume kao mikrosisteme kolektivnih i individualnih pokreta koji reflektuju šire političke i društvene promene. U svojoj praksi, Doringer istražuje ples kao Dance of Urgency – telesni izraz koji nastaje kao odgovor na lične i kolektivne krize, oblik politike otpora i oslobađanja. Njegov višegodišnji rad donosi analizu plesnih rituala u klubovima širom Evrope, beležeći pojedince i mase kako se kreću kroz prostor, vreme i tenzije vremena. 

Pored laboratorijske analize kinetske arhitekture gomile, Doringer se kroz projekte poput FACELESS bavi ritualima maskiranja i politikom lica u društvima sa pojačanim nadzorom. Kroz kombinaciju teorije i prakse, umetnik rasvetljava fenomen kluba kao prostora otpora, zajedništva i kulturnog rituala, što ga čini idealnim sagovornikom na temu – klub kao treće mesto, odnosno prostor gde se kroz pokret projektuju i transformišu identitet, emocije i kolektivna imaginacija. 

BOGOMIR DORINGER – INTERVJU:

BURO. Kada i kako je počela tvoja fascinacija klupskom kulturom – ne kao rejvera, već kao istraživača? Pamtiš li, možda, trenutak kada si prvi put na podijumu osetio da se događa nešto više od plesa? 

Bogomir: ​​Počeo sam da plešem još u detinjstvu, ali najformativniji period za mene bio je tokom raspada Jugoslavije, posebno devedesetih godina. Tada klabing nikada nije bio samo zabava. Na plesnom podijumu on je postajao oblik otpora – svojevrsni srednji prst režimu Slobodana Miloševića, a kasnije i NATO bombardovanju. Istovremeno, to je bila i proslava života, ali i svojevrsno prihvatanje moguće smrti. Upravo ta složenost plesa – kao protesta, kao načina preživljavanja, kao afirmacije – duboko je odjeknula u mom telu, u ljudima oko mene i u zajednicama čiji sam deo bio. To me je naučilo da se politički otpor često prvo rađa upravo u kulturnim prostorima i muzičkim mestima. 

Kada sam se 2004. preselio u Amsterdam, očekivao sam da ću naići na tu istu hitnost i svrhu na plesnom podijumu. Međutim, žurke na koje sam odlazio delovale su čudno prazno, gotovo besmisleno. Upravo ta distanca – gledanje gomile koja se jedva pomera i ostaje zatvorena u krugu svojih prijatelja – navela me je da shvatim da tu postoji nešto važno za posmatranje. Presudan trenutak bio je odlazak na Sensation White na fudbalskom stadionu u Amsterdamu. Posmatrajući odozgo, video sam koliko su te dinamike drugačije u odnosu na Srbiju: tela su se jedva kretala, nedostajala je kolektivna energija. Tada sam pomislio: kako bi bilo moćno postaviti kameru iznad plesnog podijuma i pokazati te obrasce, te razlike u plesnim ritualima između različitih konteksta. 

Prošlo je skoro deset godina dok nisam postavio prvu kameru iznad klupske publike, ali upravo je taj trenutak bio seme iz koga je krenulo moje istraživanje. 

BURO. Tvoj projekat I Dance Alone iznosi važnu tezu – da telo na plesnom podijumu postaje senzor društvenih promena: od političkih tenzija do kolektivnih trauma. Kako se, prema tvojim saznanjima, ponašanje tela u klubu menja u zavisnosti od geopolitičkog konteksta? 

Bogomir: Projekat I Dance Alone krenuo je od ideje da kamera postavljena iznad plesnog podijuma može da posmatra masu kao neku vrstu mikroskopskog uzorka. Polazna tačka bila je i pitanje odnosa kolektivnog i individualnog tela na plesnom podijumu. Zanimalo me je da li obrasci pokreta, dinamika i plesni rituali koje kamera beleži mogu da nam kažu nešto o vremenu u kojem živimo. Da li se te dinamike pokreta menjaju u zavisnosti od društvenopolitičkih okolnosti. U osnovi, pokušavao sam da potvrdim svoje zapažanje da su tela na podijumu izražajnija i brža u trenucima društvenopolitičkih izazova. 

Sa druge strane, verujem da svako telo, svaka osoba koja je snimljena na plesnom podijumu, priča sopstvenu priču – neverbalno izražava i prenosi nešto kroz svoj ples. U tome leži motivacija, namera pokreta, cilj gesta, funkcija plesa koji se odvija pod okom kamere. I kao što pojedinca možemo opisati određenim karakteristikama, tako možemo opisati i masu – konstelaciju različitih tela koja se kreću zajedno. Posebno me je interesovalo da na masu gledam gotovo kao na oblake. Kao što oblaci nagoveštavaju promene vremenskih prilika, tako i gomila na podijumu oscilira, pojavljuje se i nestaje, raste, skuplja se, pokreće ili ostaje nepokretna u zavisnosti od društvenopolitičkih izazova. 

BURO. Više puta si istakao da su klubovi novi hramovi. Šta treba da poseduje klupski prostor da bi imao moć rituala, zajedništva i izlečenja? I da li je klub jedno od poslednjih mesta gde se iskreno izražava identitet – bez cenzure, ili ipak ne? 

Bogomir: Što sam više putovao i upoznavao različite plesne prostore i plesne zajednice postajalo je jasnije da je ples koji tražim – onaj koji pamtim iz devedesetih – zapravo nešto što sam nazvao „ples hitnosti” (Dance of Urgency). To je ples koji se javlja u trenucima lične ili kolektivne krize i koji ima za cilj da osnaži pojedince i grupe. Takvi plesovi nisu stalni – oni se pojavljuju i nestaju – i upravo zbog toga osporavaju ideju da je ples uvek isključivo radosno iskustvo. 

Plesovi koje dokumentujem i koji me interesuju, naročito oni dugotrajni, višesatni rituali u nekim klubovima širom sveta, dolaze iz mnogo složenijeg skupa emocija. Oni nastaju iz tuge, iz neizvesnosti, bola, gubitka, iz različitih nerazrešenih pitanja, iz osećaja nepripadanja u svakodnevnom životu. Sam ritual plesa – koji u slučaju klabinga uključuje i maskiranje, jer klabing uvek kombinuje oblačenje, igranje uloga i kretanje – ima funkciju oslobađanja tela i otvaranja prostora za postojanje tela izvan svakodnevnih okvira. 

Važno je i prepoznati da muzika na koju danas plešemo u velikoj meri potiče iz borbi i otpora afroameričkih zajednica. Džez, soul, rokenrol, hip-hop, tehno, haus muzika – većina tih muzičkih žanrova nastala je unutar crnih zajednica i kroz njihovu borbu za izražavanje i otpornost. S vremenom je postalo jasno da plesovi koji me zanimaju nisu nužno prisutni na plesnim podijumima Zapadne Evrope. Zbog toga sam se sve više okretao ka mestima poput Gruzije, Ukrajine ili Brazila. Upravo tamo sam nailazio na plesove koji me podsećaju na one iz devedesetih u Srbiji, posebno u Beogradu. 

BURO. Prateći ideju Plesa urgentnosti – plesa kao svojevrsnog mehanizma preživljavanja, prošle godine si boravio u Ukrajini, gde si snimio kratki film o Plesu urgentnosti i Kijevu. Opiši nam to iskustvo. 

Bogomir: Snimali smo u Klubu K41, mestu koje je apsolutno fantastično i jedno od retkih koje i dalje poseduje tu pravu transformativnu moć. U filmu su prikazani ljudi koji su preživeli zatočeništvo u ruskim logorima, oni koji su izbeglice, koji su prošli kroz razne oblike zlostavljanja ili se jednostavno bore da prežive u uslovima rata. Neki od njih su i deo LGBTQ vojske. Snimali smo ih iz ptičje perspektive, dok leže na sofama u klubu i pričaju o tome kako im ples pomaže da ostanu prisebni i očuvaju razum usled tog horora. Ovaj rad je premijerno prikazan u okviru izložbe Techno u Nacionalnom muzeju Švajcarske u Cirihu, a sada ide dalje. 

BURO. Gde i kako kao antropolog, vizuelni umetnik i kustos vidiš granicu između posmatranja i učestvovanja? 

Bogomir: Moji projekti gotovo uvek počinju iz ličnog iskustva ili nekih sećanja i doživljaja. Ono što osećam kroz svoje telo, što pamtim kroz telo ili proživljavam u određenim situacijama, uvek želim da testiram – da vidim da li su ta iskustva relevantna i za druge. Na neki način, to je i stalno preispitivanje sopstvenog tela: mogu li da mu verujem? Iz toga se zatim razvija antropološko istraživanje. Vrlo često u tim fazama više i ne učestvujem toliko, već sam više posmatrač onoga što se dešava. Postoji i jedna anegdota: otkako sam počeo ozbiljnije da radim na ovakvim projektima, zapravo sam prestao da izlazim toliko često, jer je veoma teško istovremeno biti prisutan na plesnom podijumu, učestvovati i reflektovati ono što se tamo događa. Možete da zamislite da sam s vremenom postao i vrlo kritičan prema događajima koje snimam i proučavam. Ipak, sećanja i razumevanje iz lične, prve perspektive ostaju za mene izuzetno važni. 

U svom procesu koristim različite metodologije. Često pozivam stručnjake iz različitih oblasti, kuriram simpozijume i izložbe, angažujem ljude iz različitih disciplina kako bismo zajedno dokumentovali, arhivirali i analizirali pojave koje istražujem. Na taj način nastaje jedno složeno znanje, koje se ne gradi samo kroz moj pogled, već kroz doprinos različitih učesnika. Za mene nijedna od tih faza nije konačna – već sve čine svojevrsnu petlju. Proces često počinje umetničkom produkcijom, zatim se širi kroz kuriranje simpozijuma i javnih događaja, potom uključuje naručivanje umetničkih radova i kreiranje saradnji između umetnika, naučnika i aktivista. Kada se jednom formira izložba, ona mi pomaže da napišem scenario ili da razvijem novi rad, i tako proces iznova kreće drugim putem. 

View this post on Instagram

A post shared by IFFR (@iffr)

BURO. Ako prihvatimo ideju da je klub „institucija u nastajanju”, kako izgleda njegova arhitektura – simbolički, emotivno, politički? Koje uloge danas imaju DJ, svetlo, telo, prostor? 

Bogomir: Ideja o klubu kao instituciji jeste zanimljiva, ali da bi klub zaista imao transformativnu moć, mislim da ne može potpuno da funkcioniše kao institucija. Postoji neka vrsta vremenske linije: između ludila i prostora transformacije s jedne strane i birokratije i regulacija s druge, koje su nužne da bi klub postao institucija. Ja često tvrdim da klubovi prolaze kroz različite faze razvoja. 

Ako, na primer, pogledamo Paradiso u Amsterdamu: on je počeo kao zauzet (squattovan) prostor, prolazio je kroz različite faze i decenije razvoja, da bi danas postao kulturni centar. Ali taj prostor više nema onu transformativnu moć koju je imao šezdesetih ili sedamdesetih godina. To je jedan put – klub zadržava poziciju u istoriji i gradu, ali gubi onu energiju koja ga je činila posebnim. Drugi put je onaj kojim idu najtransformativniji i najmoćniji klubovi – oni nestaju. Zatvore ih, izgore, isele se… Većina velikih klubova pre ili kasnije nestane. I upravo ta prolaznost, ta efemernost iskustva, možda je i neophodna da bi se održala stvarna snaga kluba. Pravo klabing iskustvo često je kao ples na ivici – eros i tanatos, život i smrt, stvaranje i uništenje.  

Ako pogledamo, recimo, Berghain, klub koji postoji već skoro dvadeset godina i i dalje funkcioniše – nisam siguran da je on sam želeo toliku moć. Ali ljudi su mu je počeli pridavati, počeli su ga shvatati isuviše ozbiljno. A u trenutku kada nešto postane „religija”, ono prirodno počinje da uvodi modele kontrole. Zato bih rekao da svaki dobar klub pre ili kasnije mora da nestane upravo da bi otvorio prostor za nešto novo. 

Sećam se i reči starijeg prijatelja koji mi je jednom na plesnom podijumu rekao, dok sam ja još bio u tom zanosu i mislio da je to najbolji prostor na svetu: „Ja samo želim da ovaj klub izgori. Vi, nova generacija, treba da napravite svoj klub, svoju muziku, svoj stil.” I mislim da upravo to nedostaje danas. Trenutno doživljavamo neku vrstu ponavljanja – svi izgledaju kao neko koga smo već znali u prošlosti, muzika je i dalje gotovo ista. Ne vidim istinsku evoluciju prostora, muzike i supkultura. A možda je i to znak krize identiteta i društvenopolitičke krize kroz koju prolazimo. 

Većina velikih klubova pre ili kasnije nestane. I upravo ta prolaznost, ta efemernost iskustva, možda je i neophodna da bi se održala stvarna snaga kluba. Pravo klabing iskustvo često je kao ples na ivici – eros i tanatos, život i smrt, stvaranje i uništenje.  

BURO. Postoji li pitanje koje ti se retko postavlja, a smatraš ga ključnim za razumevanje svoje prakse i vizije klabinga kao društvenog fenomena?

Bogomir: Pored svega pomenutog, svetlo i arhitektura, dim i muzika su važni. I mislim da je uvek važno i koje vrednosti postavljaju ljudi koji vode klub. Koje vrednosti se donose za stolom? Koji je to ritual koji stvaramo? O čemu govori taj ples? Zašto se pomeramo? Zašto želimo da pomerimo druge ljude? Da li je to radi komercijalnog dobitka? Da li je radi menjanja grada? Da li je radi jačanja zajedništva među ljudima? Da li je radi ujedinjenja Istočnog i Zapadnog Berlina? Da li je radi osnaživanja žena? Da li je radi zavodljivih, erotskih plesova? To su sve odluke koje donose oni koji vode klub. A onda, kroz različite strategije, kroz audio-vizuelnu izloženost, ali i kroz prisustvo na plesnom podijumu i vođenje kluba – ritual se zapravo i dešava. Šta nas pokreće? Zašto? U koje svrhe? 

Kroz ples u klubovima zaista možeš da promeniš grad, možeš da poboljšaš ekonomiju, da oživiš napuštene zgrade, industrijske zone. Samo ako pogledaš na koji način su se razvili Berlin ili Tbilisi, ili čak kakva je veza između gentrifikacije i klupske kulture u mestima poput Amsterdama. Dakle, plesni rituali, znojenje i kolektivno učestvovanje imaju moć da promene sve nas, ali ne samo nas – već i prostore i okruženja u kojima ti rituali nastaju.

* * *

Intervju Bogomira Doringera deo je sekcije o klabingu petog broja BURO. printa, u kojem se klub kao mesto posmatra i obrađuje kroz prizmu „trećeg prostora“. Tekst sa Doringerom deo je celine koju uz njega čine i intervju sa rediteljem Pavlom Terzićem i umetnicom Draganom Dobrić. Više o tome pročitajte u aktuelnom štampanom broju, koji možete, besplatno, preuzti na sledećim lokacijama: ovde. Uskoro više na sajtu.

Fotografije i video: I Dance Alone, Bogomir Doringer, Summer Dance at Paradiso, Amsterdam, 2023.

Kamera i montaža: Rafael Kozdron

Dance of Urgency: Kyiv – snimljen u klubu K41