Povezano
Na kosmičkom meniju svega za svakoga, ali nekada se baš služe delikates specijaliteti. Baš kao ovog 21.10. kada imamo mlad mesec na 28* kardinalnog znaka Vage, gde se Venera kao dispozitorka ovog ljubavnog mladog meseca nalazi isto u svom središtu, znaku Vage, u hodnicima Izidinog magičnog puta, o čemu smo detaljno već pisali ovde.
Kao da bi ona idilična, romantična, harmonična slika toliko usklađene Venere i mladog Meseca u Venerinom znaku Vage, mnogim znacima bila otužno slatka i pomalo dosadna u svom punom skladu. Te stoga, sudeći po ovoj predstojećoj kosmičkoj dostavi, čini se da su mnogi u sebi poželeli da im Kosmos dostavi nešto malo žešće, više delikatno, zabibereno i začinjeno egzotičnim začinima, sa prilogom ljutih papričica. Emotivnih ljutih papričica, koje deluju veoma afrodizijački. I voila, Kosmos kaže može.
Naime, sutra, 21. 10, mlad mesec u kardinalnom znaku Vage nalazi se u dva kvadrata, sa Jupiterom iz kardinalnog znaka Raka i kvadratu sa Plutonom iz Vodolije. Ova slika ukazuje na najveću kosmičku muku bilo koje Venere, a pogotovo Venere u znaku Vage.
A to je da mora da izabere. Da mora da donese odluku.
Kao da sa jedne strane dolazi neodoljiva ljubavno romantična prilika, prilika tog Jupitera egzaltiranog u Raku, koji šalje cveće, romantične poruke, koji se na sve one klasične načine udvara i pokazuje naklonost, koji sa rumenim stidom, svakim gestom poručuje da sve što želi jeste da svije svoje gnezdo sa njom i ispuni ga malim ptićima. On, taj gospodin Jupiter u Raku, je baš onaj džentlmen koji svojim postojanjem ukazuje da je on ta dobra prilika, bogat, obrazovan, učtiv, kulturan, posvećen, oličenje „materijala“ za siguran i udoban porodični život. Sve oko njega miriše na sigurno i nežno. On voli duboko, široko, tiho, galantno. On obećava svojim pitomim pogledom taj dom i utočište koje je ona (Venera u Vagi) oduvek želala, a njegov poziv na tu romantičnu večeru je već na putu ka njoj. (Ipak, cvećaru treba neko vreme da napravi buket od 101 ruže.)
Međutim, međutim… Istovremeno, ona zna da bi sve to bilo lepo, divno, ali možda sav taj ulickani, stereotipima opisani uglađeni život prosto nije za nju… Pogotovo ne sad, kad ona ne može da prestane da misli, šta bi bilo kad bi bilo, ŠBBKBB, da i onaj na koga krišom neprestano misli, isto tako misli na nju… A on je ta prokleta priča, koja je stara koliko i sama ljubav, koja joj diše svojim prepoznavanjem za vrat i čini da se tako ludo i neuravnoteženo oseća samo kad pomisli na njega, a kamoli kad ga vidi… dok ga stalno oseća, da je tu, kao simbol kvantnog sprezanja, kada su se dve čestice večno spojene nakon određenih sudara… Naravno, to je taj neuhvatljivi Pluton iz Vodolije. Njegova inteligencija, i još više njegova nonšalancija kao i nezainteresovanost za nju u kombinaciji sa njegovom povremenom kratkotrajnom opsednutošću njom, i isto tako njegovim iznenadnim instant pojavljivanjima i iščezavanjima iz njenog života, kao da su je prokleli najgorom kletvom ljubavnom. Kao da je on, kao najstručniji programer, haker za njenu dušu, koji zna sve te tajne kodove, koji tako lako provali u njen sistem, i ostavi je bespomoćnu i ogoljenu. Kao ovaj lopov što se ušunjao u Luvr i ukrao najdragocenije dragulje sa krune, tako je on oteo delove njene duše i strpao ih u svoja nedra, i nosi ih tik negde pokraj svog srca, dok beži na svom skuteru. A ona, tako opljačkana, emotivno orobljena, ostaje večno u svom prokletstvu čekanja da joj vrati te ukradene dragulje iz njene duše. Te ukradene delove sebe. Osuđena onom istom prokletstvu o kojem pišu Nobelovci, o kazni i kletvi čekanja. Kaže naš Ivo:
Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane(!) – nikad ni doveka.
E zato je Saturn egzaltiran u Vagi. Jer ta Venera u Vagi oseća kada dođe onaj čovek, ne iz budućnosti, nego iz prošlosti, iz praiskona, koji u duši nosi toliko nezavršenih karmičkih okršaja sa njenom dušom, toliko neisplakanih rastanaka, i slomljenih srca, ma čitavu teglu njenih slomljenih srca ( „Jar of hearts“ )…
… pa ponovnih radosnih susreta i povrataka, da ona nikada, od vajkada nije uspela da preboli, a ni odoli da mu se obraduje ponovo i iznova i da ga mrzi, znajući da će je u večnosti zauvek iznova i iznova ostavljati. A ona je baš njemu verna u tom tupom čekanju. Čak spremna da propusti one savršene šanse poput Jupitera u Raku, koji nude savršen porodičan život i ljubav „dok nas smrt ne rastavi“, samo zarad nega, Plutona u Vodoliji, koji je svakodnevno rastavlja po šavovima i sastavlja, samo pomišlju da tamo u svom ludilu tako pobunjen, divlji i odsečen od društva i sveta, samo postoji tako savršen za nju, a zapravo samo za sebe, dok je ona za njega svakog trena spremna da umre. I tako umire svaki dan kad nisu zajedno u sebi. Znajući da je on neuhvatljiv, nesiguran, da se na njega ne može osloniti, a ipak nikad se tako duboko nije osetila ženom, kao u njegovom zagrljaju. Nisu to zagrljaji, to su prožimanja, to je disanje onog drugog. Ona želi kao neka bogomolljka da ga proždre u strasti i halapljivo uzme svaki zalogaj njega.
To su duboki zajednički zaroni u sopstvene ambise, dok se kroz podvodni poljubac deli poslednji dah.
To je onaj odjek onih stihova „postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči…“, a ona te odjeke i eho tih svojih dubina, tako dobro razume prećutno, samo u njegovom prisustvu. Kao da on ima ključeve nekih kapija kosmičke rupe u njoj, u kojoj postoji neki beskraj ljubavi samo za njega i neko vanzemaljsko prepoznavanje, obožavanje i mržnja istovremeno. I kao da oseća da se rađa u ovoj pukotini vremena, samo da bi je on progonio u mislima i samo da bi od njega bežala, pa posle bežala i od sebe tako okaljana i povređena od njega i svoje zaljubljenosti, pa opet samo malo kasnije ponovo ka njemu bežala… kao opijena i prokleta njegovim poljupcem, koji kao ugriz vampira ima neku opsesivnu moć nad njom. Kao da se eonima teturala milionima dimenzija ovog multiverzuma, samo da bi ga pronašla, i sada kad oseća da ga je našla baš sada i ovde, on biva toliko emotivno nedostupan i dalek, kao da ga nije ni pronašla, a kamoli tražila tim eonima. A on je i dalje neko na koga zna da se nikad neće moći potpuno osloniti ni za šta, osim da ga tako prokleto i ludački voli bez ijednog logički opravdanog razloga. Onda opet pogleda u onog Jupitera u Raku, koji toliko obećava, koji se toliko trudi, koji toliko toga daje, i iz kojeg dolazi sva ta toplina i mir.
I onda, uhvati sebe, da je spremna da sve to odbaci za noć strasti sa Plutonom iz Vodolije, znajući da će doživotno ispaštati zbog pogrešnog izbora.
I ima li šta gore na svetu, nego stojati na rubu te neodlučnosti, raspolućen između strasti i topline. Na vetrometini sopstvenih zbunjujućih osećanja. I tu, u samom srcu Venere u Vagi, kada i sama stoji na tasu koji podrhtava. I dok mora da bira između ljubavi i ekstaze, i svetla tame, i sigurnosti i neizvesosti, ona kao da priznaje sebi poput ispovesti, da ona jednako voli obojicu, ma koliko neki pričali da to nije moguće, da nije ispravno, ali ona ih voli na sasvim različite načine, iz različitih dubina duše. Samo ona razume tu nedokučivost svog unutrašnjeg sveta u kojem ljubav nije linearna, već spiralna, slojevita i višedimenzionalna. Dok vaga drhti, odluka pritiska grudi kao kamen, kao Saturn koji je egzaltiran u Vagi.
NEKA ČUDESNA POKLAPANJA
Ali, ali… Što bi Englezi rekli, every once in a while, kockice se nekako poklope i dese se neka čudesna poklapanja, kosmička retka poravnanja. Tako 23. i 24. oktobra, imamo aktivacije vodenih, emotivnih i strasnih trigona, gde se Mars i Merkur, sreću sa Lilit u strastvenoj konjunkciji u Škorpiji, i svi zajedno prave stabilne trigone sa Saturnom koji se na čas vratio u Ribe, i sa Jupiterom iz Raka, koji je tu da podrži ovaj kosmički magičan, magnetičan događaj. Na nebu je slander party, freak show iliti Didy last party, samo bez Dididja. Pretpremijera u predvorju Noći Veštica. Bude se noćna bića. Bude se sve te čudne kreature, koje isto imaju toliku požudu, strast, pohotu, lust for love u svojim venama, a sada osećaju kao da je kucnula ponoć i najavila njihovu magiju. Počinje Met gala za noćne zveri. Sve je svečano. Čak i vampiri su obukli svoje smokinge, a veštice užurbano stavljaju maskare, kreone, karmine i naoštrene kandže. Kao da svi čuju taj magnetični magični zov, kao poziv da uđu u najzavodljivije, najsexy odore, da stave onaj parfem za najvažnije prilike, da okrenu drugu stranu ploče, da puste flipside,
te da zvezda ovom mladog meseca, ne bude više Luna, nego Lilith, crna strana meseca. Ona što nije pristala da izda sebe zbog ljubavi, zbog muškarca, koja je slobodna, zavodljiva, i nadasve divlja.
Ona koja ne menja svoje „violets for roses“. Ona koja ne pristaje na pregovore, ako su njena sloboda i autentičnost cena za ljubav. Ona koja trči sa svojim vukovima, i koja huče na mesec. Koja se ne hrani ljubavlju, već strastima, slasnim dodirima, koja se opija tuđom opsednutošću njom, jer ona zna, da ona nije rođena da samo bude voljena, nego obožavana, worship-ovana, više i od samog Boga.
Ona leži u svom najzavodljivijem izdanju na svom oltaru i tamo poput bogomoljke zavodi svoje „žrtve“ i servira hladnu osvetu čitavom muškom rodu, dok ga u najvrelijim strastima uz Hozijerovu pesmu ritualno prinosi, svojim bludnim boginjama, dok hodnicima njenog kraljevstva odjekuju pohotni vapaji:
„Take me to church
I’ll worship like a dog at the shrine of your lies
I’ll tell you my sins and you can sharpen your knife
Offer me that deathless death,
Oh, good God, let me give you my life,
Take me to church“.
TAMNA STRANA MESECA
Da upravo to se dešava, da će vrlo odabrana stvorenja, ona „good girl-gone bad“ stvorenja, imati svojih svečanih 5 minuta večne strasti. Kao da ovoj mladi mesec zapravo donosi svečano tajno venčanje i prvu bračnu noć same Lilit i Marsa, njenog hrabrog junaka, koji samo ispred nje pokorno i ponizno kleči na kolenima, onda kad pobije sve svoje neprijatelje i suparnike. A u njoj vidi i poslednjeg neprijatelja, i svog dželata, dok dobrovoljno postavlja glavu na njen jastuk, kao na giljotinu, jer za nju vredi umreti… A ona koja peva „ something about you, makes me feel like a dangerous woman“, oseća da je došlo vreme da mu se preda i odigra taj crni ples sa njim. Onaj opasan ples, onaj tango, gde više nema potrebe za pričom, jer se samo disanje, pogledi i uzdaci računaju, dok energija između njih plamti svojom vatrom, kao udružena jezgra najsjajnijih zvezda.
Ova vatra strasti, dva zabranjena ljubavnika, izgnanika iz bespuća, “izbeglica iz besmisla“, nekada i nekako, prosto zaustavi čitav Univerzum na tren, a nebo zanemi i samo namigne. Neke ljubavi možda nisu ispravne, al su neizbrisive, neke ljubavi možda jesu zabranjene, al su nezaustavljive i neutažive. Zato Kosmos sada nalazi pukotinu u vremenu, prostoru, „a place where theres no space and time“ i blagoslov baš za njih, jer i oni su njegova deca, možda nepuslušna, ali voljena deca. I tako jednom u milion godina, nebo blagosilja te zabranjene ljubavi, dajući im sigurno mesto, siguran nežni kutak, za njihovu strast, bez pogleda osude i bez ičije dozvole, jer kada sletiš „na tamnu stranu Meseca“, ne tražiš više dozvolu za ispunjene svoje požude, strasti i želje.
Što bi rekla Madonna, glasnogovrnica Lilit „Poor, is the man, whose pleasures depend on the permission of another.“
I tako bi, dozvoljeno, nikad viđeno, i nikad više ponovljeno.
Fotografije: Pexels
Piše: Marko Kebert @astro.kebstart