MILAN NEŠKOVIĆ: Pozorište nije tu da daje odgovore, već da postavlja pitanja
Intervju sa jednim od najvećih reditelja svoje generacije.
Reditelj Milan Nešković, koji od svojih pozorišnih komada pravi intimnu poeziju, a u isti mah i društvenu provokaciju, i to uvek sa dubokom svešću o trenutku u kojem živimo, dramom Dušana Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu ovog septembra zatvorio je Purgatorije u Tivtu, a potom režirao Šine Milene Marković u Narodnom pozorištu Republike Srpske – predstavu čijom je premijerom 18. oktobra obeležen Dan pozorišta i otvorena 96. pozorišna sezona ovog teatra. Kako bira tekstove koji osvetljavaju i ono što često želimo da sakrijemo – krhkost, iluzije, ali i kolektivne mitove, u njegovim radovima prepoznajemo redak spoj reditelja i pedagoga. U razgovoru za BURO. ističe da ga je rad sa studentima učinio boljim rediteljem, te da pedagoški poziv vidi kao svoj najvažniji rediteljski postupak do sada.
Pokazujući da umetnost može da spoji različite ljude i discipline i da kulturni rad zahteva i osmišljavanje prostora za zajedništvo, njegovo ime vezuje se za platformu Mikser, kao i za festivale Kustendorf i Boljšoj, a poslednjih godina sve češće i za Dorćol Platz, mesto koje posmatra kao svoj treći prostor. Uživajte u intervjuu sa jednim od najvećih reditelja svoje generacije.
BURO. Kako je izgledao rad na tekstu Dušana Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu – sa kakvom si se aždajom uhvatio ukoštac? Zašto baš ovaj komad, zašto danas?
Milan: Sveti Georgije ubiva aždahu je vrlo verovatno najbolja melodrama u celoj domaćoj pozorišnoj literaturi. Njoj prvi svetski rat samo daje kontekst u kome se ta predivna ljubavna priča događa. To je antiratni komad koji demistifikuje srpsku istoriju, jer gledajući tu melodramu u okrilju Velikog rata i naše velike pobede na Ceru, od naših junaka ostaju samo trudne udovice i siročad. Hajde da što manje pobeđujemo na takav način.
BURO. U Banjaluci si režirao komad Šine po tekstu Milene Marković. Kako je izgledao tvoj prvi susret s Milenom – u bilo kom obliku, kroz poeziju, drame, predstavu po njenom tekstu?
Milan: Često ćete čuti da je Milena čista poezija u pozorištu, ali za svakog reditelja ili glumca to znači nešto drugo, intimno. Za mene je Milena pesnikinja koja osvetljava one prostore ljudske prirode koje silno želimo da sakrijemo, a da ne „upali svetlo” osude, suočavanja i razotkrivanja. Ona vešto kreira dramatičan kontekst u kojem je površnost neodrživa.
Kod nje se čovek, hteo – ne hteo, sam pojavi i ispolji u najkrhkijem obliku.
BURO. Po čemu se tvoje Šine razlikuju od ostalih?
Milan: Po tome što su moje. To jest naše, cele autorske ekipe. I što pričamo priču o raspadu jedne velike države sa mladim ljudima koji su rođeni mnogo posle tih istorijskih događaja.
BURO. Tvoj rad vezan je i za dramski svet Aleksandra Popovića. Šta ti je u njegovim tekstovima i danas najaktuelnije i najprovokativnije? Da li naše vreme traži novi način čitanja Popovića?
Milan: Aca Popović je pisac toliko specifičnog jezika i izraza da imam utisak da ne ostavlja previše prostora za drugačija tumačenja od onoga što već jeste njegov savršeno izmaštani svet. Deluje mi da sam, kad god sam režirao njegove komade, samo uprizorio ono što je već zadato nesumnjivo jasno i do tančina osmišljeno. Možda najveću lakoću osećam u tumačenju njegovih dela, a verovatno su zato i sve te predstave bivale i jesu toliko uspešne. Zato što se nas dvojica odlično razumemo.
BURO. Kako vidiš odnos između pozorišta i društva u trenutku u kojem živimo? Da li pozorište danas ima snagu da utiče na sve(s)t (publike) ili je njegova uloga drugačija?
Milan: Pozorište postoji već dve i po hiljade godina, ne da bi davalo odgovore, već da bi postavljalo pitanja. Zato nikada neće prestati da postoji u bilo kom svom vidu.
Nikada neće prestati potreba čoveka da nešto radi, a drugoga da ga gleda.
BURO. Tvoj rad uključuje i režiju događaja poput Pobunjenih anđela u Andrićgradu, sa direktnim TV prenosima. Koliko se razlikuje stvaranje pozorišne iluzije u teatru i režiranje događaja koji se istovremeno obraća hiljadama gledalaca uživo i milionima preko ekrana?
Milan: Pozorište je, uz operu, balet i koncerte klasične muzike, jedino preostalo mesto u kojem publika učestvuje u nečemu što zovemo „shared experience”. Na svim ostalim „živim” događajima ljudi drže mobilne telefone koji posreduju između njih i izvođača, iako se svi nalaze u istoj prostoriji. Iako televizija, internet i bilo kakav prenos dopiru do ogromnog broja ljudi, nema većeg uzbuđenja i odgovornosti nego kada 300-400 ljudi uživo, zajedno, istovremeno deli doživljaj onoga što mi kreiramo.
BURO. Bio si deo festivala kao što su Kustendorf i Mikser, koji su imali snažan kulturni uticaj u regionu. Opiši nam značaj festivala za razvoj mladih umetnika i širenje kulturnih horizonata publike.
Milan: Festivali su događaji komplikovane infrastrukture. Danas se svašta naziva festivalom. Mi samo u teatru imamo mnogo više festivala nego samih pozorišta, uskoro će ih biti skoro koliko i premijera… Ja sam ponosan što sam imao sreću da budem deo više festivala koji su nastali na istinskoj potrebi da se ljudi susretnu, razmene iskustva, znanje i emocije i tako utiču jedni na druge.
BURO. Kao umetnik koji se kreće između klasične režije, pedagoškog rada i osnivanja novih kulturnih platformi, kako definišeš svoju ulogu u vremenu koje često deluje fragmentisano i krizno?
Milan: Kao intuitivnu tendenciju da se ljudi, polja delovanja i stvaralaštva povežu, obuhvate, ujedine. Sve što ste naveli je kompatibilno i povezano. Uostalom, umetnost odavno nije omeđena jednom disciplinom, pa tako i malo ko od nas radi samo jedan posao.
BURO. Da li se dogodilo, s vremenom, da tvoja pedagoška praksa i rad sa studentima počnu da oblikuju tvoje rediteljske postupke?
Milan: Svako zdravo društvo počiva na tri osnovna postulata. To su zdravstvo, kultura i obrazovanje. Naše obrazovanje je tendenciozno devastirano jer našoj državi nisu potrebni profesori nego lojalna policija i stoga zaposleni u tom sektoru imaju veće plate od svih nas. Ono zbog čega istrajavam u pedagogiji, a verujem i mnoge moje kolege, jeste prosta činjenica da sam ja mnogo bolji reditelj od kada radim sa mladim ljudima. Posebno danas, u proteklih godinu dana, biti profesor ovim današnjim studentima u Srbiji je možda moj najveći ponos i dostignuće ikada.
Ako sam makar čime, za proteklu deceniju rada na akademiji, doprineo njihovoj čestitosti, istrajnosti, hrabrosti i srčanosti, onda je to moj najznačajniji „rediteljski postupak” u dosadašnjoj karijeri.
BURO. Šta te trenutno zaokuplja, čime se baviš? Imaš li neki novi dramski tekst na noćnom stočiću, nešto o čemu već dugo razmišljaš, što možda potajno želiš da režiraš?
Milan: Tek što sam počeo rad na novoj predstavi, morao sam da ga pauziram na desetak dana jer sam sa Aždahom išao u Tivat da svečano zatvorimo festival Purgatorije. Dogodio se festival klasične muzike na Mećavniku, usred toga i drugi krug prijemnog ispita na akademiji, sledi odlazak na veliki festival u Kartagini gde sam gost predavač. A sve to vreme dramski tekstovi svakodnevno lebde oko moje glave, stoje na polici, predmet su mojih razgovora i čitanja.
Neke godinama režiram samo u mislima, a neki će i doživeti svoje stvarne premijere s mojim potpisom.
BURO. Tema petog izdanja printa BURO. je third space, treći prostor – mesto koje nije posao, a nije ni kuća, ali jeste ono gde se osećamo kao deo neke zajednice, pokazujemo slobodno svoj identitet, osećamo pripadnost. Može li pozorište da se posmatra kao to treće mesto? Možeš li se setiti sebe kada pozorište nije bilo mesto na koje odlaziš na posao?
Milan: Iako pozorište volim više od svega i ne mogu da zamislim da se moj život okreće oko nečeg drugog, ono je ipak moj posao. Moj treći prostor je Dorćol Platz. To je za mene više od prostora, to je ideja. Ideja mog velikog, nažalost preminulog, prijatelja Veselina Simonovića, koju mi, njegovi bliski prijatelji nastavljamo. Taj prostor upravo dobija novi oblik pod vođstvom Vesine supruge Ljilje i njihovih ćerki Isidore i Anite, ali i pod budnim okom našeg zajedničkog prijatelja Marija Hustena. On je ovakav kulturni projekat već napravio u Berlinu pod imenom Holzmarkt, koji je jedan od simbola današnje prestonice Nemačke. Gradimo ga postepeno, strpljivo i nežno sa idejom da postane third place.
Fotografija: Nebojša Babić