Nevena Milojević o svom romanu prvencu – „Jednom ili dvaput“

„Ovo je knjiga laka za čitanje, a teška za varenje. Verna slika devojačkog pakla u postdemokratskoj Srbiji i Beogradu, u kojima je i ono što bi trebalo da bude lepo – ružno. Glavna junakinja Srna vučica je u pokušaju. Ona se davi u moru impotentnih muških crvenkapa i krvoločnih muških vukodlaka. Ona i oni uvenuli su plodovi promašenog vremena. Roman posvećen generaciji koja nije imala kad da živi osim sad i onima koji gaje iluziju da je u današnjoj Srbiji moguće stvoriti svoj babl. Babl je nemoguć. Pravu sreću ćete, u najboljem slučaju, osetiti jednom ili dvaput. Ili nijednom“, tako je debitantski roman Nevene Milojević opisao pisac Marko Vidojković, a njen profesor sa odseka za Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću, Filološkog fakulteta u Beogradu, Goran Korunović, koji je ujedno bio mentor na pisanju ove knjige postavlja pitanje: „Može li se uživati u životu punim plućima, a da se nakon toga ne potone u melanholiju i usamljenost? Kako se nositi sa osećanjima praznine i boli?“. Pišući roman prvenac, „Jednom ili dvaput„, i sama autorka tragala je za ovim odgovorima, a u razgovoru za BURO. otkriva zašto je imala potrebu da stvori dosad neviđenu junakinju u srpskoj književnosti, te zašto više ne planira da se upušta u pisanje autofikcije.

NEVENA MILOJEVIĆ – INTERVJU:

BURO. Kada i kako se rodila ideja za tvoj roman prvenac?

Nevena: Posle lične krize, koju sam imala u ranim dvadesetim ka tridesetim godnama, kada sam primetila da je moj život, a i mladi život kakav vode moje prijateljice, pomalo isprazan. Pomislila sam, verujem kao i mnogi mladi ljudi posle nekih iskustava – da li je to sve, i baveći se tom egzistencijalnom krizom shvatila da je ona nastala kao posledica ispraznosti svega što se nudi u modernom životu kao jedan vid relaksacije – izlasci, razne distrakcije, zabava… Posle nekog vremena javi se potreba za nečim suštinskim, životnim… S obzirom na to da sam oduvek želela da se bavim pisanjem, pomislila sam – ovo je sigurno nešto što oseća svaka mlada osoba i poželela to da zapišem.

BURO. Jesi li pričala sa nekim iz svog okruženja o tom osećaju ispraznosti?

Nevena: Imam utisak da ljudi zapravo ne pričaju o tome. Meni je bilo potrebno da napišem celu knjigu da bih shvatila, barem mi je tako govorio osećaj, šta je sve to što možeš da postigneš u dvadesetim godinama da bi se osećao ispunjeno.

BURO. Ta ispraznost koju mnogi mladi osećaju danas u svojim dvadesetim godinama – misliš li da je to problem koji je nastao u sadašnjem društvu?

Nevena: Verujem da jeste i na neki način to posmatram kao privilegiju, jer teško mi je da zamislim svoje roditelje ili naše bake i deke kako u 26 godini imaju životnu krizu… Možda je to zbog brzine kojom današnji mladi žive – ranije završavaju fakultete, pre se zapošljavaju, ranije ulaze u odnose i kao da se već u mladim godinama zasite svega, imaju toliko životnog iskustva iza sebe, a tek su počeli da žive. Deluje mi kao da im fali onaj period u kojem se zapravo gubite, što sam opisala u svojoj knjizi, pa se pronalazite i stičete neka iskustva i znanja, a njima kao da je to znanje servirano.

BURO. Jesi li se bavila pisanjem pre nego što si počela da pišeš ovaj roman, i koliko dugo je on nastajao?

Nevena: Pisala sam ga sedam godina. Radim u izdavaštvu i trebalo mi je mnogo vremena da se uopšte upustim u pisanje. Kad ste okruženi ljudima koji se zapravo bave pisanjem, teško je sačuvati svoj spisateljski ego, pa i spisateljski mir, dugo mi je trebalo da se izrazim i pronađem svoj glas. Pisala sam i pre nego što sam počela da radim u izdavaštvu – radila sam kao novinar u kulturi, tu sam naučila kako da uobličim tekst i pronađem zanimljivu priču, onda sam pisala kolumnu o knjigama koje smo kupovali za domaće tržište, u okviru sektora u kojem sam radila u Laguni, a da naučim kako umetnički da se izrazim najviše mi je pomogla radionica kreativnog pisanja na fakultetu, koju je vodio tada moj profesor, a onda i mentor na ovoj knjizi, Goran Korunović.

BURO. Da li je potrebna hrabrost za bavljenje pisanjem?

Nevena: I dalje u izdavačkoj kući zastupam pisce. S jedne strane, danas svako piše, a s druge – studirala sam književnost i gajim neki ideal o tome kako pisanje treba da izgleda. Da, potrebna je hrabrost da se samoizrazite.

BURO. A da se ogolite? Neminovno je da će te poistovećivati sa junakinjom romana?

Nevena: Ovo je autofikcija, a ona počiva na iluziji da neko govori direktno čitaocu o sebi. Ali ovo nije moje iskustvo, već amalgam svih iskustava koje nosim u sebi – i mojih prijateljica, i žena koje sam sretala na svom putu… A možda čak ni to – autofikcija je ipak fikcija. Zapravo, kada sam prošla kroz tu gorepomenutu krizu, palo mi je na pamet kako bi neko ko je drugačiji od mene, ko je pomalo prkosan, buntovan, prolazio kroz to. Srna je oduvek postojala u mojoj glavi, postavljena kao neki ideal jake i borbene žene, koja se na drugačiji način od mene nosi sa određenim životnim iskustvima.

BURO. Kako bi opisala Srnu?

Nevena: Ona je buntovnica, samoživa mlada žena, samoopterećena, koja robuje društvenim mrežama i imidžu koji je na njima izgradila, dakle na slici koju drugi imaju o njoj. U svojoj glavi je često opisujem kao kukavicu koja voli prečice, razmažena je, zavisna od pažnje. Istovremeno ima potrebu za nečim dubljim, ali nema dovoljno istrajnosti da za tim traga. Deluje mi kao neka moderna junakinja.

BURO. Kako si je gradila?

Nevena: Bazirala sam je, na početku, na jednom određenom tipu gradskih devojaka koje sam u to vreme sretala. Dobro sam poznavala devojke poput Srne i pomalo im zavidela jer su drugačije od mene postavile svoj život, onako da se sve oko njih vrti. Cela knjiga je suštinski takva, vrti se oko Srne, koja jeste površna, a opet ima potrebu za dubinom. Zapravo, htela sam da napravim devojku koja je puna mana. I devojku, koja iako je žena, ima i jednu mušku crtu, muški princip, zato što mi se oduvek činilo da samo muški junaci mogu biti antijunaci, koje na kraju čitaoci zavole. Toni Soprano je primer takvog lika – Srna nema tu njegovu psihopatsku notu, ali jeste antipatična.

Htela sam da dozvolim jednoj ženi da istovremeno bude i simpatična i antipatična.

BURO. I način na koji pišeš je pomalo muški, kako gledaš na te podele u književnosti – muško pismo, žensko pismo?

Nevena: Dok sam čitala pisce poput Knausgora, Eduara Luja, ili kod nas recimo Davida Albaharija, pomislila sam koja žena bi mogla na ovaj način da piše o svojim telesnim afekcijama i da to bude tema romana. Očigledno samo muškarci, i to oni koji su opsednuti nekim elemntima sopstva, mogu da pišu o tome. Odrastala sam čitajući muške pisce i zavidela im što mogu da pišu na taj način. Kasnije, pošto sam napisala roman, pronašla sam i neke žene. Biljana Jovanović na primer. Ona je sjajna jugoslovenska autorka, a u svetu ima barem 20 slavnih spisateljica koje pišu na taj sirov, „muški“, ogoljen način.

BURO. Ko su ženski pisci koje čitaš?

Nevena: Lejla Slimani mi se jako dopada, posebno njen roman „U vrtu ljudoždera“. Elfride Jelinek mnogo volim, pa Margaret Atvud. Njeni prvi objavljen roman The Edible women je nežan i brutalan na način koji sam ja želela da postignem. Ali ni približno brutalan kao Jelinek koja, a to je nešto sam i ja probala da uradim, gradi svoje likove tako da imaju jake unutrašnje persone, koje kada govore u sebi zvuče monstruozno, ali drugačije zvuče u javnosti. Ta distinkcija mi je oduvek bila zanimljiva.

BURO. Hoće li ti sada, kada je izašao roman prvenac, biti lakše da napišeš drugi roman?

Nevena: Verujem da da, već u glavi imam sinopsis za drugi roman. Pretpostavljam da ću se uvek baviti ženskim iskustvima jer su mi bliska, ali nikada više u formi autofikcije jer ona pojede mnogo energije – vi se sve vreme borite sa nekom realnošću, a nikad je ne zapišete onakvom kakva zaista jeste i na kraju, nakon svih iteracija, shvatite da sve to nema mnogo veze sa vašim životom, da junakinja nema veze s vama. To je stvaranje jednog novog sveta iz sveta koji je navodno bio vaš i iscrpljujuće je. Mislim da ću sada pisati malo tradicionalnije. Autofikcija je iluzija, sve vreme se rvete sa stvarnošću, da biste na kraju posegli za izmišljenim likovima.

Mislim da je poštenije pisati potpunu fikciju.

BURO. Šta je bilo najzabavnije kod pisanja prvog romana?

Nevena: Sam početak. To zamišljanje kako bi se u određenim situacijama ponašala neka urbana, mlada, a drčnija osoba od mene, kakvi su njeni doživljaji, njene drugarice, kako pričaju o muškarcima…

BURO. Jesi li nekad uradila nešto kao što bi Srna, čisto zabave ili istraživanja radi?

Nevena: Naručila kafu u Starbaksu pod njenim imenom.

BURO. A šta si naučila o samom procesu pisanja pišući prvi roman?

Nevena: Tako kako se piše prvi roman ne treba pisati nijedan drugi. Ipak je potrebna čvršća struktura. U početku sam sve radila spontano, zapisivala svoje misli, dugo sam tražila – kroz pisanje – Srnin lik, mislim da je bolje prvo napraviti strukturu. Ovako kako sam ja radila zahtevalo je mnogo postprodukcijskog posla. U početku sam i sama uređivala svoju knjigu, što je glupo, kasnije je došla divna urednica… Shvatila sam u kojoj meri je pisanje zapravo težak, iscrpljujuć posao. Nikad nisam imala taj luksuz, o čemu kroz istoriju pričaju mnogi ženski pisci – da imam sopstvenu sobu za pisanje. Budila sam se godinama, sat vremena ranije, pre posla, kako bih pisala. Kako imam vrlo dinamičan posao koji zahteva mnogo energije, pisala sam u pauzama… Pisanje često zahteva i mrak, noćni je proces, pa je ispaštalo spavanje. Potreban vam je veliki luksuz za bavljenje pisanjem. Morala sam da uvedem vreme kad to radim, jer to nije ni posao, ni uživanje, ni slobodno vreme, nego neko treće vreme. Uživanje je na prvu notu – kad shvatite da pišete i radite nešto što volite, ali onda postanete opsednuti. Opsednuti rečenicama, time kako one zvuče, želite da potpuno istovetno kažete nešto što ste zamislili, a to je gotovo pa nemoguće.

Fotografije: Katarina Stefanović