Dušan Dukat Strajnić: Melanholija kao najiskreniji sagovornik

U razgovoru sa Dušanom Strajnićem Dukatom teško je ostati na površini (i ne zagaziti dublje). Njegove misli imaju ritam, kao i njegove pesme, spor, precizan, promišljen. Dok govori o muzici, kao da priča o tišini između redova i tonova, o prostorima u kojima nastaju ideje pre nego što postanu stihovi. Svaka reč je svedena, emocija pažljivo odmerena, čime kao da poručuje ‒ ono najvažnije se ne izgovara, već se oseća i mašta. A takvi smo i mi, publika, kada slušamo njegovu kontemplativnu, zen, gotovo meditativnu muziku u kojoj se ne beži ni od jednog osećanja, pa ni od melanholije. Ona se osluškuje, analizira, ponekad joj se i podilazi, ali joj se ne dopušta da nas sasvim proguta. 

Dušan DUKAT Strajnić

BURO. Kako bi opisao melanholiju i kako je ti doživljavaš? 

Dušan: Melanholija je za mene veoma inspirativno stanje. To nije tuga, već neka vrsta mirnog suočavanja sa prolaznošću. Nije neprijatna. Naprotiv, često mi daje jasnoću. Kao da tek u tom miru mogu da razumem sebe. 

BURO. Da li bi rekao da je melanholija osnova tvoje umetnosti? 

Dušan: Da, mislim da jeste. Makar je bila kroz albume Stray Dogga. Ne trudim se da je zadržim, ali ne bežim od nje. Ona oblikuje pesme, ali zanimljivo je da je, čini mi se, oblikovala i moj pevački glas. 

BURO. Možeš li da zamisliš umetnost bez melanholičnih osećanja? 

Dušan: Teško. Makar zrnce melanholije uvek tražim. 

BURO. Šta stoji nasuprot melanholiji? 

Dušan: Neki bi rekli sreća, ali ja mislim da sreća i melanholija mogu da postoje zajedno. Površnost – to bi mogla da bude njena suprotnost. 

BURO. Koji tvoj album nosi najmelanholičniji ton? 

Dušan: Verovatno „Fire’s Never Wrong” iz perioda Stray Dogga. Tada je sve bilo ogoljeno, sirovo i prilično iskreno. Kasnije su pesme postale svesnije, možda čak i mirnije, ali ta ranjivost iz tog vremena – to je čista melanholija. 

BURO. Na koji način se nosiš sa melanholičnim fazama života? 

Dušan: Dolaze povremeno, ali ih više ne doživljavam kao pretnju. Ranije bih se povlačio, sada ih posmatram kao poznanika koji mi, sasvim verovatno, donosi novu pesmu. Naučile su me da sve što boli može da stvori nešto lepo. I da, kada ih prihvatiš, prestaju da budu tamne. 

BURO. Kako izgleda proces stvaranja pesme? Da li prvo dolazi muzika ili tekst? 

Dušan: Nema pravila, može da se desi na bilo koji način. Često nekoliko dana ranije osećam da ću napraviti novu pesmu, ponekad čak i fizičku nelagodu. Kada stvaranje počne, prolazim kroz čitav dijapazon osećanja, a često se sve završi nekom vrstom katarze. 

BURO. Planiraš li zbirku poezije ili knjigu? 

Dušan: Trenutno razmišljam o pisanju knjige kratkih priča koje bi se nadovezale na moj performans „Storytelling”. To su priče upravo o mojim pesmama i o tome kako su nastale. 

BURO. Da li pripremaš nove projekte? 

Dušan: Spremam prvi album Oxaja i peti album Stray Dogga, koji bi trebalo da bude na srpskom. Usput treba da izađe i nekoliko singlova. 

BURO. Gde si trenutno više angažovan – u Stray Doggu ili Oxaju? 

Dušan: Stray Dogg je moj koren i moja porodica, a Oxajo je sadašnji projekat koji je izuzetno uzbudljiv. U Oxaju postoji više pokreta, drugačije energije, ali emocija ostaje ista, samo u drugom obliku. 

BURO. Za kraj, kada danas pogledaš svoje stare pesme, kako ti zvuče? 

Dušan: Kao pisma iz prošlosti. Podsećaju me na to kakav sam nekada bio i uveravaju da se ljudi zaista menjaju, često ne nabolje. Ima nešto u toj stidljivosti i naivnosti što je čisto i privlačno.

Foto: Marija Strajnić