Film koji smo čekali: „Hajduk u Beogradu“ i nova era porodičnog filma

Posle niza decenija u kojima domaća kinematografija gotovo da nije nudila porodične naslove (izuzetak su „Leto kad sam naučila da letim“ i „Sunce mamino„) „Hajduk u Beogradu“ donosi retko viđen prizor: pune bioskopske sale, roditelje i decu koji zajedno gledaju film i nekoliko generacija koje se istovremeno vraćaju u svoje detinjstvo. Adaptacija legendarne knjige Gradimira Stojkovića – romana na kojem je odrastalo na hiljade klinaca – stigla je na veliko platno u trenutku kada nam je nežan i topao, a pomalo i nostalgičan film, potrebniji nego ikad.

Režiju potpisuje Milan Todorović, autor koji je godinama stvarao u drugačijim žanrovima, te se sada upustio u možda najosetljiviji izazov u karijeri – preneti na veliko platno svoju omiljenu knjigu iz detinjstva. Priča o dečaku iz unutrašnjosti koji dolazi u Beograd i ulazi u svet prijateljstava, strahova i velikih školskih avantura, prvo je oživela pred njegovim, a onda i pred našim očima, gde smo gotovo egzaltirano prigrlili duh osamdesetih i vreme koje u našem poimanju istorije ovih prostora predstavlja sinonim za bezbrižnost.

MILAN TODOROVIĆ – INTERVJU:

BURO. Kada i kako se rodila ideja za ekranizacijom knjige „Hajduk u Beogradu“?

Milan: Ideja za ovaj film javila se dosta rano – pročitao sam knjigu kada sam bio šesti, sedmi razred osnovne škole, kada mi se jako dopala – preporučila mi ju je drugarica iz razreda, rekavši da je u ulici u kojoj živim, u Pančevu, živeo pisac knjige Gradimir Stojković. Još od tada u mojoj glavi živi ideja da pretočim knjigu u film, o čemu sam intenzivnije počeo da razmišljam kada sam završio faks, negde 2004-5. godine, međutim, čuo sam da Gradimir nikome ne želi da da prava jer ne želi da Hajduk dobije lice i obličje – on ga nikada nije ni opisao u knjizi, zato da bi sva deca mogla da ga zamišljaju kao sebe. Naravno, i ja sam zamišljao sebe kao Hajduka.

BURO. Kako je izgledalo upoznavanje sa Gradimirom i kako je došlo do toga da vam on, na kraju, da prava za ekranizaciju knjige?

Milan: Kada smo se upoznali, sećam se da mu je bilo simpatično upravo to što sam iz ulice Josifa Marinkovića iz Pančeva, gde je on živeo – na početku ulice, a ja sa druge strane. Bio je vrlo prijatan i sećam se da sam mu poklonio DVD-ejeve filmova „Mamula“ i „Zona mrtvih“, a da je njemu bilo čudno što sad želim da radim porodični film. Objasnio sam mu svoju ideju za film – inicijalno „Hajduk“ je trebalo da se dešava danas, da bude savremen, i njemu se to dopalo, ali kad sam krenuo u adaptaciju romana, sa koleginicom Milicom Konstantinović Stanojević, stalno smo nailazili na momente iz prošlog vremena koji su nam bili super. Prirodno nam je došlo da bi film, ipak, trebalo da se dešava 1985.godine, čime se Gradimir oduševio jer je od starta osećao da film treba da bude i nostalgičan. Prava smo dobili 2016-17. godine, ali ceo proces je dugo trajao. Moram da pomenem da je Filmski centar Srbije podržao projekat i na konkursu za razvoj scenarija i na konkursu za razvoj projekta i na konkursu za finansiranje dečijeg filma – bio je to prvi konkurs za finansiranje filma za decu i omladinu i mi smo prvi dobitnici. No, kako smo dobili taj konkurs, krenula je pandemija koja je usporila ceo proces. U međuvremenu smo izlazili na razne regionalne konkurse… od kojih mnoge nismo dobili, pa su se javljale razne producentske kuće za koprodukciju, pa se ni to nije desilo, da sam u nekom trenutku pomislio da treba da odustanem od filma i da vratim sredstva FCS-u, ali nisam, upravo zahvaljujući Gradimiru Stojkoviću, koji je istinski verovao da će film snimiti i ubeđivao me da ne odustajem. Kada je u priču ušla producentska kuća CInerent, sa Ivicom Vidanovićem, snimanje je krenulo, a onda su nam se priključili koproducenti – MCF MegaCom Film i izdavačka kuća Laguna, koja je prvi put koproducirala neki film, ali to je i bilo logično jer je njima knjiga „Hajduk u Beogradu“ uvek bila među najprodavanijim. Posle toga su nam pomogle i razne druge institucije, među kojima je i Grad Beograd, i čini mi se da su mnogi bili raspoleženi da učestvuju na filmu jer je pitanju adaptacija knjige „Hajduk u Beogradu“ i snimanje pravog porodičnog filma.

BURO. U filmu koristite mnogo muzike – kako je bilo dobiti prava za to?

Milan: Vrlo lako, sve pesme koje su korišćene, korišćene su uz neku simboličnu nadoknadu isto zbog toga što je većina autora bila oduševljena time da se njihove pesme nađu u filmu. Koristili smo mnogo muzike iz tog vremena – hteo sam da sve pesme koje se čuju budu one koje su izašle do 1985, ili te godine, da budu beogradske, osim jedne, koja je Hajdukova omiljena pesma i za koju sam želeo da se čuje tek kad oni idu na ekskurziju odnosno kad napuste Beograd. Neću reći koja je pesma, da ne spojlujem, ali ću otkriti da mu je omiljena grupa „Kerber“. Mnogo su nam pomogle grupe „Zana“, „Bajaga i instruktori“, Kiki Lesandrić i „Piloti“ – Kikijeva muzika esencijalna je za film. Koristili smo muziku „Poslednje igre leptira“, Dejana Petkovića, Đorđa Marjanovića – njegovu čuvenu pesmu o Beogradu… Ima mnogo muzike, ali integralni deo priče je čuveni spot iz 1986, „Belgrade, My Belgrade“ Nataše Gajović, koji je neizostavni deo priče. 

BURO. Otkrijte nam neke interesantne detalje sa snimanja.

Milan: Snimanje je trajalo 31 dan i rađeno je u 3 faze – prva faza bile su scene enterijera u Beogradu, tada smo snimali i scene na Kalemegdanu, u centru grada i Knez Mihajlovoj. Nakon toga smo snimali školu – što je moralo, zbog nastave, da se desi tokom raspusta, a odabrali smo OŠ „Đorđe Krstić“ u kojoj je sniman čuveni film “Majstori, majstori” kojem smo napravili par omaža. Verovali ili ne, kad smo tražili školu u kojoj bismo snimali, najveći problem predstavljali su nam PVC prozori i vrata – bilo je jako teško, skoro pa nemoguće, naći takvu školu. „Neke su imale samo stare prozore, ne i vrata, nekima je bio promenjen linoleum, u jednoj školi je fiskulturna sala bila skroz moderna, u drugoj obrnuto i tako, a „Đorđe Krstić“ u Žarkovu, odgovarala nam je u svakom aspektu, naročito jer ima taj neki vibe iz osamdesetih. 

BURO. Jeste li ekskurzije snimali na autentičnim lokacijama?

Milan: Snimali smo na Tari i na Kadinjači – ima taj obilazak Tjentišta, gde smo išli sa jednom manjom ekipom učenika i bilo je super zabavno jer smo zaista izgledali i osećali se kao da smo prava ekskurzija jednog stvarnog odeljenja, što smo, čini mi se, na snimanju i postali. Ma posle prvog snimajućeg dana deca su počela da funkcionišu kao pravi razred, vezali su se jedni za druge i bili vrlo uverljivi u svom odnosu. To mi je bilo tada, i danas je, najdraže od svega. 

BURO. Po čemu se snimanje ovog filma razlikovalo od snimanja tvojih ranijih ostvarenja? 

Milan: Rediteljski proces je rediteljski proces, ali ovde je bilo dosta scena koje su spontano oživele, nisu bile pripremane na način na koji sam ranije pripremao svoje scene – kako ćemo sada da uplašimo publiku ili da li će sad neki kadar morati specijalno da se desi… Ovde je najveći akcenat stavljen na odnos između dece i sve ovo ostalo je bilo u funkciji toga, trebalo je to da podrži. Dobar deo scena je dopisan, neke su menjane u hodu, jer smo pratili to kako se likovi prirodno razvijaju, kao i njihovi odnosi, gledali kuda priča vodi i šta koji lik može sve da uradi i kako da to doprinese filmu.

BURO. Dakle, nisi se strogo držao knjige snimanja? 

Milan: Kao reditelj to uglavnom ni ne radim i retko pravim knjige snimanja. U glavi imam to kako će kadrovi da izgledaju, specifične svari unapred dogovorim sa DP-jem i pomoćnikom režije, ali se ne držim striktno onoga što je zapisano na papiru, upravo zato da bih pratio atmosferu koja nastaje na setu.

BURO. Zašto se više ne prave dobri porodični filmovi? 

Milan: Jedan od razloga je sigurno i to što pre našeg filma nije postojao konkurs za porodične, dečje filmove. Naša kinematografija zavisi od sredstava koje dodeljuje Filmski centar Srbije, a da bi ona imala smisla, ti filmovi moraju da idu na festivale, a da bi išli na festivle moraju da se bave nekom određenom tematikom, malo ozbiljnijom, te su se onda mnogi domaći autori fokusirali upravo na to, ali su, možda, prenebregli činjenicu da postoji tu i neka druga starana publike, deca, a deca su zapravo najveći posetioci bioskopa danas. Mlađa populacija gleda i horore i komedije i filmove za decu, kojih je ranije retko bilo… Drago mi je da je napravljen taj konkurs – naravno da treba da pravimo ozbiljne, autorske filmove koji idu na festivale, osvajaju nagrade, i na najbolji način predstavljaju našu zemlju u svetu, ali ne treba da zaboravimo publiku u našoj zemlji – koja je u realnosti doživela ozbiljna stradanja i ponekad želi da ide u bioskop da se opusti i gleda lepe stvari. Ovaj film mogu da gledaju svi, od baka do unuka, od 7 do 77.

BURO. Sa kakvom emocijom bi voleo da publika izađe iz sale nakon što pogleda ovaj film? 

Milan: Voleo bih da budu radosni kad izađu iz bioskopa, jer mislim da film poseduje neku posebnu toplinu, toplinu koja je proistekla upravo iz likova i predloška Gradimira Stojkovića, ali je nose i glumci koji su te likove oživeli. Dobijam mnogo komentara da ljudi plaču nakon filma, ali od sreće, jer im je sve vreme tokom gledanja filma bilo lepo.

BURO. Da li si planirao da napraviš nastavak filma, s obzirom na to da postoji devet knjiga Gradimira Stojkovića o Hajduku?

Milan: Možda je rano još uvek govoriti o tome, ali sam, dok je Gradmir bio živ, pričao sa njim i o adaptaciji ostalih knjiga, pa i o tome kako bismo u jednom momentu mogli da adaptiramo dve naredne knjige kao TV seriju. Ono što bih ja jako voleo jeste to da njegova originalna trilogija: “Hajduk u Beogradu”, “Hajduk protiv vetrenjača” i “Hajduk s druge strane” budu 3 filma. Za ovaj drugi film bismo morali da požurimo zato što će Todor Jovanović koji glumi Hajduka da poraste, jer je on u tom filmu u srednjoj školi, ali za reći film, kada je on nastavnik u školi, možemo malo i da sačekamo, ima vremena, jer u filmu mora da ima barem 30 godina. 

I moram da pomenem jednu stvar – kada smo krenuli da snimamo Gradimir Stojković je bio jako srećan i sećam se da sam mu ja rekao kako mi je žao što nismo ranije počeli, na šta mi je on odgovorio da, da smo krenuli ranije, danas u filmu ne bi igrali ovi glumci … Možda čak ni ovi stariji glumci, Sloboda Mićalović ili Dragan Mićanović… Tako da, sve se desilo onda kada je zapravo trebalo da se desi.

BURO. Da li je i Gradimir učestvovao u odabiru glumaca?

Milan: Da, i jako mu se dopao Todor Jovanović kao Hajduk, rekao je kad ga je video – to je Hajduk, nemoj ni da tražiš dalje… On mi je pomogao da odaberem Himalaju – ja sam želeo da Andrej Kostjukov igra u filmu, ali nisam ga video kao Himalaju, jer je on u knjizi opisan poptuno drugačije. Onda mi je Gradimir rekao da se ne držim opisa iz knjige jer je Himalaja tu bitan kao lik, a Andrej može tog lika da odigra. Jako mi je žao što Gradimir nije na kraju bio sa nama na bini.

BURO. Da li ste radili kasting za sve likove u filmu? 

Milan: Za starije glumce ne, tu sam odmah znao i ko će najmanju ulogu da igra, jer su to glumci sa kojima sam do sada sarađivao i sa kojima mi je bilo super da radim. Što se dece tiče, organizovali smo kasting preko glumačkih škola. Brzo smo došli do cele podele i ono što je zanimljivo jeste to da smo prvobitno želeli da imamo samo 10 dece glumaca koji bi igrali klince iz razreda, a da ostala deca budu statisti koji će se smenjivati kako ko je slobodan, međutim, pošto je toliko dobre dece glumaca bilo, sinulo nam je da napravimo ceo razred gde će i “najmanji” lik imati ime i ulogu – prošao sam celu knjigu i popisao sva imena iz razreda, gde mi je na kraju zafalilo dva imena, pa smo ih dopisali, da bismo dobili full razred od 25 učenika. Dakle, u razredu niko nije statista i svi su tretirani isto. Ako pogledate plakat, videćete da su na njemu potpisana sva deca – čak i ona koja sede u zadnjoj klupi i ne kažu ništa tokom filma, ali nama svima je bilo jako bitno što su ona tu.  

BURO. U kojoj meri ti je prijalo ovo iskustvo? 

Milan: Bilo je jako zabavno. I lepo je što sam ekranizovao jednu od svojih omiljenih knjiga i drago mi je što sada i publika ima priliku da vidi kako sam ja sve to doživeo i zamislio.

BURO. Uskoro nas očekuje još jedna premijera tvog filma?

Milan: To je “Povratak Žikine dinastije” koja će se odigrati u Sava Centru, 4. decembra, gde sam potpisan kao producent. Ono što možda ne znaju svi, a otkriću sada, jeste to da su odmah snimljena 2 dela Žikine dinastije, gde sam drugi deo ja i režirao i on dolazi u bioskope na proleće. Bilo je jako zabavno. Taj drugi deo dešava se na Zlatiboru, gde smo snimali nekoliko nedelja. U pitanju je, dakle, nastavak filma, ne rimejk, znači 11 deo Žikine dinastije u kojem je centralni lik Miša, kojeg igra Nikola Kojo, sa svoja dva sina koja se zovu Žika i Milan. Tu je i deda Boba, pa Vesna Čipčić koja igra Nemicu… tu je i Gala Videnović. Uživaćete, siguran sam. 

BURO. I za kraj, koji je tvoj omiljeni porodični ili dečiji film? 

Milan: „Sam u kući“ i „Gunisi“. Moram da izdvojim i jedan porodični film, koji možda nije toliko za decu, „ali to je „Život je divan“ od Frenka Kapre. 

FOTOGRAFIJE: Katarina Stefanović, Zoran Stanković – MCF Megacom Film Promo