UMETNOST KOJA POKREĆE STVARNOST: Pet žena koje stoje iza komada „Prima Facie“

Iako je volimo i zbog toga što može da nas uvede u svet fikcije i da nam predah od realnosti, umetnost je tu da uradi i nešto sasvim suprotno: vrati nam realnost u lice i pokaže šta (sve) sistem previđa, šta ne funkcioniše, šta društvo ne izgovara naglas. Upravo takav je komad Prima Facie Suzie Miller koji je u svetu postao mnogo više od pozorišne predstave – pokrenuo je rasprave o tretmanu žrtava seksualnog nasilja, naterao pravnike i sudije da preispitaju ustaljene prakse, uticao na jezik koji se koristi u sudnicama i otvorio temu koja je decenijama ostajala iza zatvorenih vrata institucija. Kod nas se Prima Facie, monodrama sa Mašom Dakić za koju je u novembru osvojila nagradu „Miloš Žutić“ za najbolje glumačko ostvarenje, izvodi u Bitefu, sa velikim uspehom: rasprodate predstave, snažne reakcije publike i činjenica da među gledaocima često sede pravnici, profesori prava, studenti i ljudi koji svakodnevno rade u sistemu koji ovo delo preispituje. Iza beogradske verzije stoji ozbiljna, posvećena i precizna produkcija koja je uspela da očuva snagu originalnog teksta i istovremeno ga prevede na naš kontekst.

BURO. predstavlja pet žena bez kojih monodrama „Prima Facie“ (u režiji velike Anje Suše koja trenutno predaje na Stokholmskom univerzitetu umetnosti) ne bi bila to što jeste – direktna, hrabra, jasno postavljena i emotivno razoružavajuća: glumicu i producentkinju Mašu Dakić, izvršnu producentkinju Oliveru Kecojević, suflerku Mariju Stojić, kostimografkinju Maju Mirković i scenografkinju Mariju Mitrić.

Po čemu se rad na komadu „Prima Facie“ razlikuje od vaših dosadašnjih iskustava? 

MAŠA DAKIĆ: Imala sam deset godina pauze od igranja na sceni. Šest meseci sam učila tekst. Gotovo svakodnevno. Bavila sam se specijalizovanim rečnikom pravosudnog sistema. I to je samo kao glumica. A na sve to sam sebi dodala i producentski posao. Ali sam, koliko god bilo stresno baš uživala u tome. Donelo mi je samopouzdanje, naučilo me nekim ozbiljnim stvarima što se tiče komunikacije i međuljudskih odnosa. I donelo mnogo novih poznanstava! Delovalo je kao da otvaram firmu, a ne kao da pravim predstavu!

OLIVERA KECOJEVIĆ: Ovo je prva monodrama koju sam radila kao izvršni producent, tako da je to možda najveća razlika u odnosu na druge projekte. Takođe rad sa Mašom je bio prekookeanski do početka proba, pa je i to bila specifična okolnost.

MARIJA STOJIĆ: Pre rada na ovom komadu imala sam različita suflerska iskustva, ali ovaj se izdvaja jer je bio moj prvi susret sa monodramom, spisateljicom Suzie Miller i glumicom Mašom Dakić, a i Bitef teatrom. Biti suflerka na monodrami je jedno posebno iskustvo, naročito na monodrami ovakvog tempa i ritma. Izazovno u najlepšem smislu te reči. Praktično sam suflerka, ali i direktni Mašin partner, čak imam jednu repliku koju izgovaram. Nisam spoljni igrač, kako to obično biva, već sam vrlo in (smeh).

MARIJA MITRIĆ: Ovaj komad mi je doneo nekoliko novina na mom dosadašnjem poslovnom putu. Prvenstveno, samostalnu saradnju sa Anjom Sušom, čiji rad izuzetno cenim i volim. Rad na monodrami, koju do tada nikad nisam radila, bio je izazov sam po sebi. I svakako bih izdvojila, saradnju sa svim divnim i posvećenim ljudima koji su gradili ovu predstavu.

Maša se tekstom intenzivno bavla šest meseci, a vi?

OLIVERA KECOJEVIĆ: Više sam se bavila svime što je bilo potrebno da predstava nađe svoj „dom“ i da tehničke stvari budu u redu. 

MARIJA STOJIĆ: Šest dana, zaista je tako bilo. Maša je tokom procesa i pripreme imala nekoliko suflerki i suflera, ja sam došla na samom finišu. Spremna za sprint.

MAJA MIRKOVIĆ: Maša, Anja i ja srele smo se prvi put u julu 2023. godine. Maša i ja krenule smo da ispitujemo načine prilaska određenim situacijama koje smo želele da označimo i temama koje smo prepoznale kao mesta sa kojih okidamo sledeće nivoe lika, avgusta 2023. godine. Mašino učenje teksta i naše zajedničko učenje kako da se sa tekstom nosimo likovno i znakovno, trajalo je podjednako za obe.

MARIJA MITRIĆ: Period priprema je bio malo kompleksniji no inače. Najviše iz razloga naše razdvojenosti i bavljenja komadom na relaciji Beograd, Njujork, Stokholm. Početak rada i naše mapiranje prostora dešava se pola godine pre premijere i u drugom prostoru, sa kojim smo tada imali dogovor. Put kojim smo došli do Bitefa, imao je svoje amplitude, koje su u jednom trenutku bile dosta iscrpljujuće, ali smo uspeli da se izborimo i sa njima… kao i Maša sa tekstom. 

Koji deo u tekstu Suzie Miller je onaj zbog kojeg ste rekli: „Moram da radim ovaj komad“?

MAŠA DAKIĆ: Ceo tekst. Tema. Ritam. Teatralnost jednog maltene suvoparnog pravničkog dokumenta. Aktivizam koji nema ni jednu patetičnu notu. Umetnost koja pokreće stvarnost. Sve! Ovaj komad sam htela da donesem u Srbiju baš zbog njegovog sveobuhvatnog uticaja koji ima na gledaoce. Kao celina.

OLIVERA KECOJEVIĆ: Meni je više to što su se desile Maša i Anja Suša. Takođe ovo je bio prvi projekat koji sam radila sa svojim mužem u timu tako da je i to bila jedna stavka koja mi je donela još jedan izazov. 

MARIJA STOJIĆ: Sufler ne bira komade, već komadi biraju suflera. To je jedna od mnogih genijalnih stvari u ovom poslu. Uvek možete da krenete od tog pitanja, zašto mi ovaj komad dolazi i koje je moje mesto u njemu i njegovo u meni? Izdvojila bih dva, za mene, vrlo značajna momenta u tekstu, koji jasno prikazuju razvojni put junakinje Tese Ensler, njeno slepilo i njeno prosvetljenje. Jedan pripada prvom delu komada kada Tesa svojoj koleginici, advokatici Alisi, opravdava i vrlo samopouzdano racionalizuje svoju čestu i vrlo uspešnu angažovanost kao advokata branioca slučajeva seksualnog zlostavljanja rečenicom: „Mi igramo po pravilima. Mi smo službenici sistema.“ Drugi trenutak pripada samom kraju komada kada Tesa kaže: „Našla sam svoj glas. On je drugačiji ali je moj… Neće me ućutkati…“

Pitam se, gde sam u tim replikama sve ja, a gde zemlja u kojoj živim, mesto na kome radim i ljudi koje čine moju užu i širu zajednicu kojoj dajem najbolji deo sebe? 

MAJA MIRKOVIĆ:  Razlog da poželim da radim predstavu, ne može biti samo tekst. Predstava je dramaturgovana slika, do koje dolazi grupa određenih ljudi koja na nečemu radi, tražeći i, pod međusobnim uticajima, menjajući pravac, zajedno. Zato je trenutak u kome poželim da radim na ovom zovu taj, u kome me u ovaj zahvat zovu baš Maša i Anja. U svom dosadašnjem radu bavila sam se ogromnim bogatstvom misli i ideja, i dobro sam naučila da svaka tema, i ona najbolja, može biti lako potrošena, ako ne dopadne u prave ruke. Anja Suša je rediteljka sa posebnom veštinom da značajnim, ubojitim temama pristupi sa određenom dozom prividne lakoće, nužne da ne upadne u zamke moralizatorstva, govora „odozgo“ ili patetike. Maša Dakić je glumica koja u svom domenu ima slične darove. Otići na mesta koja ne očekujemo, zavrteti se na ringišpilu na najjače, samo da bismo sa njega pali i upali u tihost sebe samog. 

MARIJA MITRIĆ: Ne bih se vezala samo za tekst. Mislim da je uvek i najvažnije kako se svi mi, koji treba da radimo na predstavi, razumemo, preplićemo i kako se nadovezujemo. Zajedno. Trenutak kada se ja ukrcavam u ovaj vozić  je pre pročitanog teksta, ali sa dovoljno osećaja, da ćemo praviti nešto zanimljivo.

Mašo, zašto niste želeli da radite komad „Prima Facie“ bez rediteljke Anje Suše?

MAŠA DAKIĆ: Zato što je Anja Suša genije. To je najkraći odgovor. Ona je bukvalno naučnik, laborant pozorišta. Njoj pripada pozorišnost, ima uzbudljiv pristup kreativnom izrazu i neviđeni intelekt. Ona je bila neophodni sastojak za ovaj komad koji može da sklizne u patetiku i opšte mesto. Ona je sve te zamke zaobišla i od njih napravila pozorište! Plus, nas dve smo dosta radile zajedno. Ona ume da izvuče najbolje iz mene. Ne plašim se da pogrešim pred njom, jer ona grešku ume da pretvori u rešenje. I ima najbolje saradnike koje iko može da zamisli i poželi. I to je jedina istina. 

Da li vam je „Prima Facie“ promenio život, i ako jeste, na koje sve načine?

MAŠA DAKIĆ: Najviše u smislu da mi je doneo neku novu hrabrost. Dao mi je ženstvenost, sigurnost. Novi profesionalni kredibilitet. Otkrila sam neke svoje lepe i manje lepe osobine, koje sada pokušavam da učvrstim, ili odbacim. Ceo proces je imao strahovit uticaj na mene! Ali najviše sam srećna što sam se usudila da ovo uradim. I što danas ova predstava postoji!

OLIVERA KECOJEVIĆ: Iskreno moja deca su mi promenila život i pogled na isti. Ova predstava je promenila pogled na određene, dosta bitne, stvari i teme koje nas okružuju, a nije im bila posvećena pažnja. Raduje me što je ova predstava imala takav uspeh da se o ovoj bitnoj temi priča i razmišlja.

MARIJA STOJIĆ: Doneo mi je novi nivo svesti i samopouzdanja kako na profesionalnom tako i na ličnom nivou. Sazrela sam bivajući deo ove predstave. Spoznala novo polje odgovornosti koje nosi suflerski rad na monodrami, a i odgovornosti prema sebi kao ženi u (još uvek) patrijahalnom sistemu vrednosti.

MAJA MIRKOVIĆ: Rad na ovom komadu čini se da je najpre utvrdio moju staru simpatiju prema posebnom daru, mogla bih da kažem: naročitom treperenju, čak – stepenu gorenja za koje je glumica Maša Dakić sposobna. Poziv da budemo zajedno u ovom „sosu“, bio je kao poziv da proslavimo pozorišni život koji smo iscepkano, ali dugo, sa puno razumevanja, međusobne podrške, i retke sposobnosti da jedna drugu oduševimo, živele.

MARIJA MITRIĆ: Promena je došla u vidu moje emotivne i etičke osetljivosti na temu koju obrađujemo. Tačnije, još dublju spoznaju, u koliko teškom sistemu živimo i pokušavamo da nađemo svetlu tačku.

Mašo, za „Prima Facie“ nagrađena si prestižnim glumačkim priznanjem koje nosi ime velikog Miloša Žutića. Šta tebi lično znači ova nagrada, a šta tebi kao glumici?

MAŠA DAKIĆ: Ima toliko razloga zbog kojih mi znači ova nagrada. Kao glumica, osećam se da pripadam. Svojim kolegama. Kao producent sam ponosna, da me moja glumica nije izneverila. A ovako samo kao biće sam …srećna. Lep je osećaj, ima težinu, nosi u sebi kompliment. Kako za mene tako i za ljude oko mene koji su bili deo procesa.

Kakva vam je sve iznenađenja doneo rad na ovom komadu?

MAŠA: Pa, svaki put sam iznenađena kada izgovorim sve na sceni. Obično glumce pitaju kako naučiš tekst… Ali, evo, ne znam, i ja sam iznenađena!

OLIVERA: Bilo je raznih iznenađenja ali sam neka odlučila da zaboravim a ona pozitivna da ostanu sa mnom. Bilo je dosta ljudi koji su govorili: „Ko će da gleda monodramu, koja traje 100 minuta“, ali Anja i Maša su zajedno sa celim timom dokazale da će ljudi itekako doći ukoliko je predstava dobra, a tema važna i dobro obrađena.

MARIJA STOJIĆ: Maša Dakić u jednom dahu, nestvarno, iznosi ceo komad. Iznenađena sam bila tim „logoreičnim“ tempom predstave i pomalo uplašena i za nju i za sebe. Više za sebe, naravno. Hoću li biti na visini zadatka? Na visini te glumačke kondicije i naboja od početka do kraja? Ne smem da je izneverim, pomislila sam. Ovaj komad i ova predstava je „merilo tvoje veštine“ (citat iz komada). 

MARIJA MITRIĆ: Ne bih se vezala samo za tekst. Mislim da je uvek i najvažnije kako se svi mi, koji treba da radimo na predstavi, razumemo, preplićemo i kako se nadovezujemo. Zajedno. Trenutak kada se ja ukrcavam u ovaj vozić  je pre pročitanog teksta, ali sa dovoljno osećaja, da ćemo praviti nešto zanimljivo.

Olivera, kako izgleda borba da ovakva predstava prvo nastane, a onda i opstane (sad igra treću sezonu) u sistemu u kojem ovakve teme često „ne prolaze“?

OLIVERA KECOJEVIĆ: Osoba sam koja voli izazove. U poslednje vreme, takođe, sve više primećujem da su mi potrebni projekti koji me se tiču, da to tako formulišem. Ova predstava je spojila i jedno i drugo. Kod nas ljudi često kreću od primese (kada su privatne produkcije u pitanju) da predstava mora biti komercijalna da bi imala uspeh, ali ovom predstavom smo dokazali da to ne mora biti slučaj. Takođe veliki trud koji je Maša uložila da se ova predstava desi, ali najviše da nastavi da živi jeste ono što se ne može osporiti. 

Šta vam je bilo najzahtevnije u pripremi ovog komada? 

MAŠA DAKIĆ: Bilo je sto peripetija, od limita vezano za tehničke predispozicije, termine proba tako da svi možemo da se uklopimo. Mislim Anja treba da dobije makar povelju obzirom da je zapravo za 10 dana izrežirala ovu predstavu. Znači, osmislila svaku radnju, podtekst. S ove distance kad gledam to je fascinantno! Svi su bili na različitim stranama sveta. A nekako je sve kliknulo! Neću da se žalim na finansijski deo, jer smo na kraju imali najbolje sponzore univerzuma. Tako da, pozdrav za njih!

OLIVERA KECOJEVIĆ: Pronalaženje prostora gde će se predstava igrati je svakako bilo najzahtevniji deo s moje strane. Tokom izvođenja pronalaženje načina kako da se isplate prava jer naš bankovni sistem ume da bude dosta komplikovan. 

MARIJA STOJIĆ: Zadržati fokus, ostati intuitivno otvorena od početka do kraja izvođenja. Ne pretpostavljati da zna tekst (iako ga realno odlično zna), već biti stalno na startnoj kapiji, pribrana a opet suzdržana. Svesna kada da se povučem a kada da iskoristim priliku. 

MAJA MIRKOVIĆ: Dugi period pripreme u podeljenim konstelacijama: nakon prve partije susreta u kojima smo provele zajedničko vreme na tekstu, trebalo je dočekati da se ponovo sretnemo. Svi razgovori između, razmišljanja i rasprave, odluke i dvoumljenja, bili su pretežno dueti na mreži, na relaciji Njujork, Štokholm, Geteborg, Beograd. Deluje dinamično i uzbudljivo, no zapravo je naporno: pozorište je stvar bivanja zajedno, i velika snaga odlazi na to da u samoći uspete da u sebi držite vatru zajedništva.

MARIJA MITRIĆ: Održati nivo rada u situaciji kada smo svi razdvojeni. To nimalo nije lako, jer je ovo ipak timski rad, koji od nas zahteva da se nalazimo, pričamo i tako menjamo naš prikaz. Bilo je naravno i tehničkih poteškoća koje su nas kočile, ali kao i svaki put do sada, uspeli smo da odgovorimo na iste, a da pritom budemo zadovoljni. 

A izazova sa tehničke strane – trebalo je stvoriti prostor koji istovremeno štiti, a zapravo ogoljava glumicu pred publikom?

MARIJA MITRIĆ: Najizazovnije mi je bilo, da stvorim prostor, koji istovremeno deluje neutralno kao, na primer, sudnica, a ipak nosi emotivnu težinu, kroz koju lik prolazi. Duž procesa sam nailazila na prepreke u balansu između realizma i simbolike, koliko prostora da dam glumici, a da je ne ugušim sa suvišnim elementima. Takođe, bilo je zahtevno pronaći rešenje koje ostaje vizuelno snažno, ali ne da bude samo estetski zahvat, već aktivni deo priče I odgovora na tema koju pričamo.

Šta je bilo najizazovnije u kreiranju kostima za „Prima Facie“? 

MAJA MIRKOVIĆ: Uzbudljiva predstava misli o onome što se dešava između, pre i posle reči. Poštovati predstavu koju zajedno pravimo: tekst je povod, predstava je ono što tim povodom mi imamo da kažemo. Naći kvake kojima se ostaje u kontaktu sa izvorom („ono tamo“), naći merdevine kojima se odatle beži u poznato, ovde i sada.

Moje je polazište da svaka predstava za osnovnu temu ima balansiranje namere i izvedbe. Jedan te isti objekat može zadobiti različita zvučanja, njegovim konsteliranjem sa drugim elementima: zvuk, kostim, prostor, svetlo, reč, pokret, gluma. Namernim dirigovanjem ovih elelemenata, koji je pretežno predmet majstorije režije, ista stvar može delovati opsceno ili nevino, proizvesti podozrenje ili neupitnu veru gledaoca. Ovom navigacijom, koju zovemo dramaturgija, valjalo bi da se bavi svaki od učesnika predstave, pažljivo osluškujući učinak unetih elemenata i njihovo zajedničko zvučanje u svakoj od scena. Tim „merkanjem“ nivoa postojanja određenih elemenata, prepoznavanjem kada koji treba da postigne izražajnije prisustvo, odlučujem kada je vreme da kostim ili neki njegov deo zapeva tiho, a kada da se čuje jako. Tako ocrtavam sudbinu (koja se izriče u očima posmatrača) izloženog predmeta: bio to pojam, predmet ili čovek.

Koji je detalj koji publika možda i ne primeti, ali nosi veliku simboliku?

MAJA MIRKOVIĆ: Marija Mitrić (scenografkinja) u saradnji sa Aljošom Spajićem (dizajner svetla) radi jednu rizičnu, ali izvanrednu stvar: ispostavljaju nosioca drame kao usamljenu i nezaobilaznu figuru; možda bi se moglo reći i: činjenicu. Platno koje se spušta „sa neba“, deluje i kao papir koji se odrolao i ispljunuo istinu – osobu koja govori, sa kojom smo od početka do kraja, nekako neizbežno suočeni i sami. Na toj, tako otvorenoj i surovoj sceni, asocijacije njihova belina lavira tonove doživljaja: od utiska galerijskog prostora, preko bezličnosti prostora kakve institucije, ka prostoru unutrašnje ludnice pripovedačice, da bi nas, konačno, „sprovela“ do osećaja izloženosti i krhkosti, onoga što je tako teško i tako nužno, svedočiti i znati.

A šta je najizazovnije tokom samog izvođenja komada?

MAŠA DAKIĆ: Naučila sam da uživam u igranju. Ali Maja i Marija koje možda nemaju iskustvo izvođenja na sceni, su apsolutno prisutne svojim krecijama. Kostim igra, scenografija igra. Igra za publiku. Pomaže meni, kao partner na sceni. A druga Marija me održava u životu. Ona je kao moj SOS na sceni. Moja hitna pomoć. Pa šta ako sam hipohondar! Hoću da kažem, oni izvlače sve “fleke”.

MAJA MIRKOVIĆ: Tokom izvođenja, najteže je bilo uvežbavati ono što označavam kao dramaturgiju kostima, koja do svog punog značenja dolazi kroz upotrebu kostima. Mapirati planirane trenutke promena, potom ih uvezati sa tako, rediteljskim mizanscenom, glumačkim odgovorom i scenskim pokretom (Damjan Kecojević). Odlučiti kada praviti rez kostimom, a kada ga plasirati tako da deluje sliveno, kao da nikako drugačije ne može da bude. Sve to sprovesti tako da Maša nema iskustvo „još jednog zadatka“, nego akcije vezane za kostim spojiti odnosom spram govornih i telesnih radnji.

Kako je biti „glas iz senke“ u predstavi koja se bavi upravo time – ženskim glasom koji se ne čuje?

MARIJA STOJIĆ: To se zove privilegija, retka privilegija. Biti taj glas (podrške), tiha ali opet dovoljno glasna, u ovakvom komadu koji obrađuje temu koja se tiče svakog ljudskog bića.

Često je ta vrsta podrške vrlo, vrlo suptilna. Posebno tokom predstave. Specifična je ta razmena, najčešće je neverbalna. Znate ono kad kažete za nekoga, mi se samo pogledamo i sve se razumemo… E, to je to. Glumci su izuzetno intuitivna bića, zato je važno da podrška koja bi, na primer, usledila nakon izvedbe/probe uvek bude iskrena, a iskrenost podrazumeva da se nekad kaže i ono što možda glumac ne bi voleo da čuje.

Sufler je često nevidljiva, ali vitalna tačka predstave. Šta publika nikada ne vidi, a bez čega scena ne bi mogla da izdrži?

MARIJA STOJIĆ: Ovo je baš teško pitanje… Razmišljam… Scena jedino ne bi mogla da izdrži bez glumca. Scena izdržava čak i kad glumac zaboravi tekst, zaustavi predstavu ili čak otvoreno kaže, ljudi ja ne znam šta ide dalje… Scena možda tek tada dobije još jednu dimenziju koja publika uvek podrži i nagradi aplauzom. Glumac je za publiku i pred publikom svemoćni gospodar iluzije, mag koji drži sve konce matriksa u svojim rukama. Manje više podjednako vešto vlada iluzijom kroz sve dramske žanrove. Ono što publika nikada ne vidi, koliko je taj mag jedno krhko, osetljivo i ranjivo biće. Večno nesigurno u svoju sigurnost i baš bez tog dela, ostavljenog iza scene kolegama na čuvanje i maženje, scena ne bi mogla da izdrži.

Kome preporučujete da pogleda ovu predstavu, a da to nisu pravnici?

MAŠA DAKIĆ: Muškarcima.

OLIVERA KECOJEVIĆ: Apsolutno svima.

MARIJA STOJIĆ: Svima koji vole društveno angažovano pozorište, mesto koje preispituje stvarnost koju živimo. 

MAJA MIRKOVIĆ: Ja sam od onih koji misle da su svaka predstava, svaka knjiga i svaka osoba koju sretneš, drugovi na putu. Možda bih je posebno preporučila svima koji se bave glumom, želeći da sagledaju šta znači uraditi predstavu koja je nazvana monodramom, a zapravo je jedna velika predstava koju igra samo jedna osoba.

MARIJA MITRIĆ: Svima koje zanima društvo u kom živimo. 

Na koji način vam je rad na ovom komadu promenio pogled na pravosuđe, pravdu, istinu? 

MAŠA DAKIĆ: Ovaj komad je u sudaru sa trenutkom u kome se nalazimo. Pravda i istina su kao izumrle vrste. Pravnička terminologija mi je pokazala koliko je ponekad važno da budemo surovno precizni u komunikaciji. Da merimo red reči u rečenici kako bi došli do jednog jedinog pravog rešenja. 

MARIJA STOJIĆ: Više mi je izoštrio sliku nego što mi je nešto drastično promenio pogled. Pravda i istina su oduvek bili filozofski pojmovi koji zahtevaju dubinu u promišljanju i pozicioniranje pojedinačne situacije u širi kontekst. Pravosuđe, nažalost, često nema veze sa pravdom kao što ocena u školi najčešće nema veze sa znanjem učenika. Kao civilizacija još uvek učimo da prevaziđemo taj paradoks.

MAJA MIRKOVIĆ: „Neka bude borba neprestana.“

MARIJA MITRIĆ: Komad mi je više razjasnio pogled na pravdu, ne toliko promenio. Jasno se pokazuje, koliko sudski postupak ne obuhvata uvek celu istinu, već samo ono što se može “dokazati”. Pravosuđe često funkcioniše kao sistem pravila, a ne kao sistem razumevanja ili pravde. I to je ono što nas uvek razočara.

Publika kaže da je teško gledati ovu predstavu, ali da je još teže ćutati posle nje. Kako izgleda taj prvi trenutak nakon predstave, kada prođe aplauz, kad se ugase svetla? 

MAŠA DAKIĆ: Smešno mi je što i dok odgovaram na ovo pitanje, osećam to olakšanje kad dođem do jedne od poslednjih rečenica u komadu, kako osetim da mi se telo opušta. Gotovo je. Izgovorila sam! I istovremeno snagu da bih sad mogla još jednom sve opet, jer publika ovoj predstavi daje tako mnogo. Prvih par predstava sam se plašila tolike tišine, a sada dišem zajedno sa svima koji uđu i sednu na sedišta ispred mene. Ali volim da posle predstave budem 5 minuta potpuno sama u garderobi. I da ne radim ništa.

Publika je nakon gledanja suočena sa pitanjima:  „Šta ja mogu da uradim?“, „Kako dalje?“ …  Na koji način ste osmislili prostor za reakciju publike nakon izvođenja komada?

MAŠA DAKIĆ: Ovaj tekst u sebi pre svega nosi jedan glas. Jednu – opciju. Šansu da kažeš. Da veruješ u svoj osećaj. Nije mi bilo lepo. Nisi se lepo ponašao. Hoću da znaš da si iskoristio moju ranjivost, moju nemoć. To su ogromne stvari kad se usudiš da sebi priznaš i iskomuniciraš nezadovoljstvo. Za neke stvari kao što je nasilje, imaš i pomoć suda, pravde i zakona. Taj spoj emocije i surovog racija pravosudnog sistema je nešto što pozorište može da isprocesuira. A mi smo imali čast da ugostimo i lokalne stručnjake na gostovanjima, profesionalce koji su aktivni deo ovakvih procesa u najvišim ustanovama ove zemlje, pa čak i prevodioce na znakovni jezik što je bila jedna posebno uzbudljiva predstava. Profesorka Milena Đorđević, eto da spomenem i jedno konkretno ime, angažovala se i dovodila saradnike sa fakulteta, studente, mlade profesionalce u koje sam se zaljubila. Zahvaljujući njenim poznanstvima završili smo i u advokatskoj komori Vojvodine. Veče koje ću dugo, dugo pamtiti upravo po tome do koje mere je razgovor bio živ, koliko postoji sumnje ali i interesovanja za promene. Inicijativa postoji, i ova predstava je samo jedan način da se stvari kreću dalje.

Na šta ste najviše ponosni kad je „Prima Facie“ u pitanju?

MAŠA DAKIĆ: Na to da se nisam ni sa kim posvađala i što se sad slikamo zajedno. Ponosna sam što su me moji saradnici naučili da budem toplija, da budem obazrivija, pažljivija, strpljivija i da nema ničeg lepšeg od praštanja!

MARIJA STOJIĆ: Što sam mali, ali neizostavni deo ovog komada.

MAJA MIRKOVIĆ: Najviše sam ponosna na Mašu, njen zahvat da ovome pristupi i producentski i glumački, njenu strastvenost, uverenje, izdržljivost, traženje načina, podrške, odgovora. Da bi se bavila svojim poslom, da bi bila glumica, Maša je prvo napravila i povod, i okolnosti i uslove rada. Ovakvi poduhvati su impresivni, ali upozoravaju na određeni stepen sistemske gluvoće, priču koja je podjednako složena kao i tema kojom se tekst bavi – temi sistemskog kvara. Jedna osoba uradila je ono što bi uradilo jedno celo pozorište: našla tekst, prepoznala njegovu vrednost, izborila prava da se njime bavi, okupila grupu ljudi za koju želi da se zajedno sa njom time bavi, pronašla način da za sve njih dobije materijalnu podršku, i na kraju, konačno, bila glumica. Plasirala rad, promovisala ga, reklamirala. Posredno, ponosna sam i na sve nas, koji se neumorno i neretko nezabeleženo, bavimo stvarima koje smatramo važnim, bez rezerve, bez dovoljno sredstava, ali sa ubeđenjem i osećanjem svrhe.

MARIJA MITRIĆ: Svaki projekat je poseban, a najveća nagrada i radost je kada uradimo nešto svi zajedno  a da se to primeti. I upravo iz tog razloga, Maša je ključ ovog komada. Svojom upornošću, požrtvovanjem, energijom, igrom nas je povezala i uspeva da nas okupi eto, i dve godine nakon prvog igranja. Hvala Maške.

*Prima facie (lat. „na prvi pogled“) je pravni izraz koji označava dokaz koji je dovoljan da se slučaj uzme u razmatranje, tj. da postoji dovoljno osnova da se veruje da je određena tvrdnja verovatno tačna — dok se ne dokaže suprotno. Drugim rečima „prima facie“ je početna, ali uverljiva osnova za zaključak. Koristi se u pravu, ali i u filozofiji, logici i etici.

** Sledeća izvođenja komada „Prima Facie“ u BItef Teatru su: 10. i 21. decembra.

Fotografije: Katarina Stefanović

Mesto slikanja: Bitef Teatar