Svetovi Leonore Karington: Izložba koju ne treba propustiti

Nakon što je 2022. centralna izložba Bijenala u Veneciji ponela naziv po knjizi Leonore Karington, Milk of Dreams, interesovanje za njenu umetnost u Evropi ne jenjava. Usledile su izložbe u Kopenhagenu i Madridu, a sada je na red došla Kraljevska palata u Milanu, gde će Leonorini radovi biti izloženi do 11. januara 2026. godine. Ova prva velika retrospektiva Leonore Karington u Italiji, na kojoj je izloženo više od šezdeset radova, prati njen put od Engleske do Meksika, sa posebnim osvrtom na period koji je provela u Italiji, kao i uticaj koji su italijanski renesansni slikari imali na njenu umetnost.

Izložbu otvaraju radovi koje je Leonora stvarala 1932-1933. godine, kao tinejdžerka. Nakon što je u Engleskoj izbačena iz dve škole zbog „lošeg ponašanja”, roditelji su je poslali u Firencu, u školu za mlade dame, s namerom da je pripreme za život u visokom društvu. Leonora Karington se tim očekivanjima nije mnogo bavila: uživala je u renesansnoj arhitekturi, provodila vreme po muzejima i slikala, polako razvijajući svoj umetnički izraz.

Serija slika Sisters of the Moon prikazuje svet u kojem se mašta i svakodnevnica prepliću bez jasnih granica. Na ovim radovima preovladavaju ženski likovi u društvu životinja i fantastičnih bića, i na njima se jasno vidi smer njenog kasnijeg stvaralaštva – vizija sveta u kojem se realno širi prema onome što je intuitivno, mitsko i slobodno zamišljeno.

Ta vizija kristalisaće se nakon Leonorinog susreta sa nadrealizmom. Presudni trenutak dogodio se tokom izložbe nadrealista u Londonu, gde je upoznala Maksa Ernsta i s njim započela ljubavnu vezu, nakon čega su zajedno otišli u Pariz. Tamo Leonora piše svoje prve kratke priče i po prvi put izlaže sa nadrealistima, a potom se povlače na jug Francuske, u Sen Marten d’Ardeš.

Ovaj period Leonora Karington opisivala je kao „verovatno najlepši u životu”. Daleko od buke grada i umetničke scene, Leonora i Maks neprestano su slikali, stvarali i uživali u ljubavi. Svoju kuću u Sen Marten d’Ardešu pretvorili su u svojevrsno umetničko delo, takozvani Gesamtkunstwerk. Leonora je oslikavala nameštaj i zidove, dok je Maks izrađivao bareljefe i mozaike. Zanimljivo je da je kuća i dan-danas u gotovo netaknutom stanju.

Međutim, idilu prekida Drugi svetski rat: Ernst biva uhapšen, dok Karington prolazi kroz izuzetno težak period. Emotivno rastrojena, kreće ka Madridu, gde doživljava nervni slom i završava u psihijatrijskoj bolnici u Santanderu – iskustvo koje će kasnije opisati u knjizi Down Below.

Nakon Santandera, roditelji planiraju da je pošalju u bolnicu u Južnoj Africi, ali Leonora uspeva da pobegne uz pomoć meksičkog diplomate Renata Leduka. Prvo odlaze u Njujork, a kasnije i u Meksiko, koji će ostati njen dom do kraja života.

Radovi iz ovog turbulentnog perioda, među kojima su Caballos (1941) i La joie de patinage (1941), postavljeni su u dijalogu sa Ernstovim remek-delom The Spanish Physician (1940), koje evocira snažnu metaforu Leonorinog iskustva: beg iz stvarnosti, sa protagonistkinjom koja prikazuje nju samu, suočenu sa unutrašnjim lomovima i iskušenjima.

Ubrzo po dolasku u Meksiko, Leonora upoznaje Emerika „Čikija” Vajsa, mađarskog fotografa, s kojim stupa u brak i dobija dva sina. Novonastala životna situacija odražava se i na njenu umetnost. U meksičkom periodu Leonora razvija zreliji, smireniji izraz: boje postaju toplije, ritam mekši, a slike otvorenije, ispunjene pastoralnim vizijama života.

Slika The Elements (1946) sjajan je primer te promene. Kompozicija je izgrađena kao niz paralelnih prizora: različiti prostori postoje jedan pored drugog, povezani u jedinstven pejzaž koji se čita postepeno, iz scene u scenu. U takvoj strukturi prepoznaje se i njen povratak vizuelnim principima koje je upoznala još tokom boravka u Italiji. Iako je u Firenci provela relativno kratko vreme, upravo je tamo prvi put došla u dodir s umetnicima koji će ostaviti snažan trag na njen rad. Posebno ju je privukla Sijenska škola i slikari kao što su Đovani di Paolo i Stefano di Đovani, čiji su joj način građenja kompozicije, sakralne teme i rad temperom ostali bliski.

Jedna od poznatijih slika iz ovog perioda, The Temptation of St. Anthony (1945), nastala je u okviru Bel Ami International Art Competition. Konkurs je bio organizovan za potrebe filma The Private Affairs of Bel Ami, snimljenog po romanu Gi de Mopasana. Zadatak umetnika bio je da naslikaju sopstvenu verziju teme Iskušenja svetog Antonija, a pobednički rad trebalo je da se pojavi kao jedini kolor segment u inače crno-belom filmu. Na konkursu je učestvovalo desetak umetnika, među kojima su bili i Maks Ernst i Salvador Dali, a pobedu je odneo upravo Ernstov rad.

Inspiraciju za svoju sliku Leonora je pronašla u Bošovom prikazu iste teme, koji je nekoliko godina ranije videla u madridskom muzeju Prado. Na njenom platnu prepoznaju se ključni elementi Bošove kompozicije: usamljeni pustinjak u sedećem položaju, štap, svinja pored njega, parče tla gotovo u potpunosti okruženo vodom, kao i veliki krčag iz kojeg se voda izliva. Ove motive Leonora preuzima kao polazište, ali ih prilagođava sopstvenom vizuelnom sistemu.

Njene godine u Meksiku obeležilo je i blisko prijateljstvo sa Remedios Varo, umetnicom s kojom je, pored svakodnevnice, delila i mnoga interesovanja. Zajedno su izučavale ezoterijske tradicije, zaboravljene mitove, alhemiju, astrologiju i tarot. Ta znanja služila su im kao alternativni putevi ka razumevanju čoveka i prirode, ali i kao način da se vrate oblicima znanja koja su kroz istoriju bila potiskivana. Stoga i nije neobično što se u njihovim delima iz ovog perioda često prepliću iste teme i motivi. Njihov odnos ostavio je trag i na Leonorin književni rad: lik Karmele u romanu Slušna truba zasnovan je upravo na Remedios Varo.

Završni deo postavke posvećen je motivu kuhinje i oslanja se na tumačenja Suzan L. Abert, istoričarke umetnosti i autorke knjige Leonora Carrington: Surrealism, Alchemy and Art (2010). Kako Abert piše, kuhinja kod Leonore predstavlja mesto transformacije, odnosno prostor u kojem se svakodnevni rad pretvara u ritual, a domaće u magijsko. Istovremeno, kuhinja postaje metafora hermetičkih procesa: prostor koji je tradicionalno bio vezan za ženski rad i ulogu u domaćinstvu preobražava se u mesto ponovnog prisvajanja moći kroz alhemiju, magiju i maštu.

Grandmother Moorhead’s Aromatic Kitchen (1975)

Slika Grandmother Moorhead’s Aromatic Kitchen (1975) predstavlja jedan od najjasnijih primera tog pristupa. U užarenom crvenom enterijeru odvija se obred unutar jasno označenog magijskog kruga: misteriozne figure pripremaju hranu, melju kukuruz, mešaju sadržaje u posudama, dok se u središtu nalazi sto sa povrćem i glavicama belog luka. Sâm krug sačinjen je od misterioznih poruka koje su delom ispisane na engleskom, delom na keltskom, a ponekad i „u ogledalu”. Prizor nadgleda velika bela guska, iza koje se nalazi rogato stvorenje koje podseća na kozu. Naziv slike povezuje ovaj ritualni prostor sa Leonorinom porodičnom linijom i irskim poreklom, prizivajući uspomene na kuhinju njene bake, dok se u kompoziciji istovremeno prepliću meksički motivi i predmeti, stvarajući tako hibridni svet.

Oink (They Shall Behold Thy Eyes) (1959)

Celokupno stvaralaštvo Leonore Karington odlikuje radikalna sloboda izraza i nepokolebljiva vera u sopstvenu viziju. Oslanjajući se na intuiciju, ezoterična znanja, sećanje i lično iskustvo, ona gradi jedinstvene svetove, koji su otporni na jednoznačna tumačenja. Njene slike, bogate simbolima i uronjene u sopstvenu mitologiju, nagrađuju strpljivog posmatrača, postepeno mu otkrivajući nove slojeve razigrane, neobuzdane mašte.

Nakon izložbe u Milanu, Leonorini radovi sele se u Pariz, gde će biti izloženi u Musée du Luxembourg od 18. februara do 19. jula 2026. godine.

Fotografije: Teodora Spasić