Isto je hirovati i propadati

Sedim i razmišljam ‒ otkad znam za sebe radio sam stvari koje su mi bile po volji. Mogao bih da kažem da sam mislio isključivo o svom dupetu, ali nije tako, umeo sam da se potrudim i ljude koje volim navučem na stvari koje volim ‒ pa ih volimo skupa. Naravno da sam, na kraju dana, uprkos svemu jurio svoj ćeif. I ne znam zašto je izraz „hir” i sve što on predstavlja kod nas stigmatizovano, pa se neka tamna aura sebičluka vuče iznad njega.

Hirovanje je sastavni deo izgradnje ličnosti, baš kao i sve one ostale stvari koje nas mame i tate hrabre da usvajamo. Kolektivno je deo svih nas ‒ i naši preci su hirovali, a hirovaće i naša deca. 

Čekajte, pa vratimo se malo unazad. Šta mislite da je teralo Kraljevića Marka da ore drumove? Umesto da lepo loče neku medveđu krv u kakvoj krčmi i pritom opija svog vernog Šarca ‒ on se uhvatio oranja saobraćajnica i lomljenja ekstremiteta Seldžuka prolaznika. Hir, nego šta! I ne samo on, pa tih godina je i knez Lazar imao opciju podaništva pod tim istim Turcima kojima je Marko orao drumove ‒ ali bi sačuvao glavu na ramenima i dobar deo svoje muške populacije. E sad, znam ja da je to stvar nacionalnog identiteta i ponosa, znam i da je zemaljsko za malena carstvo, ali valjda vam je jasno da iza svega na kraju stoji želja cara Lazara da uđe u pesme Ivane Žigon. I razumem ga u potpunosti, kad se Žigonka pojavi u spotu obučena kao Jelena, poslednja carica Vizantije, pa pusti gromki glas dok iza nje podršku daje hor neke dečice ‒ ma vredelo je, vredelo je sve! 

Hirovanje za ulazak u istorijske udžbenike 

E, to je onaj trenutak kad osetiš da te želja nosi i da lebdiš iznad razuma i normi, ali se prepustiš reci strasti i moliš se da znaš dovoljno dobro da plivaš i da ćeš imati sreće da izbegneš vrtloge inata. Jer inat ume biti nezgodan u kombinaciji sa hirom. Ako je tvoj pradeda šezdesetih godina prošlog veka voleo da baci neki vic u kafani vezano za druga Tita jer mu je bio kapric da podjebava samoupravnu avangardu, velika je verovatnoća da je neko od drugova za stolom pokušao da ga ućutka i prekine za njegovo dobro. Ali kapric traži svoje, pa u pomoć pozove jedinu stvar koja nas, uz promaju, vekovima nije napustila ‒ inat, pradeda ispriča još tri vica i već sledeći dan uživa u blagodetima Udba Toursa na destinaciji poznatoj po imenu Goli otok. Tamo su živeli u uslovima nedostojnim čoveka, uz glad, paklene vrućine i batine. 

Eh, batine. Tako često idu ruku pod ruku sa hirom, a ko će to bolje znati od malog Estetike koji je nabasao u nekoj ostavi na kanticu jupola i hipnotisano gledao u tu poludisperziju. White Sensation, dragi moji, i u narednih pola sata aktivno sam radio na tome da majka pomisli da je zakoračila u raj kad me je belog lica pronašla u beloj ostavi ‒ moram li da dodam, u beloj garderobi. Padali su udarci, a ja sam urlao glasno poput truba Jerihona, ali ‒ vredelo je. 

Vredelo je i utorak veče započeti uz jednog prijatelja sa bečićke terase, jednog ljubitelja vrhunskog espresa, i razgovor koji nas je očas posla transportovao do sledećeg jutra. I evo sad je sreda veče, a ja mamuram pola dana i borim se da vam završim ovu storiju o hirovima na vreme, pre nego me neki novi hir odvede u neko novo propadanje. 

Propadanje poput onog kad sam se iz hira zaljubio i vrlo brzo shvatio da to više nije hir ‒ već da je hir svaki dan bez nje.

I nije slučajno što samo jedno slovo deli hir i mir, jer otkako nije kraj mene, sve sam samo ne miran. I zajeban je nemir, nije nimalo sladak, ali nisu svi hirovi od šećera. Neki su od braon šećera. Lepljivi, gorki i opori, uvuku se u ljude i troše ih iznova. Troše ih dok ih ne ispiju, isisaju i zadnju trunku života, zadnji dinar iz novčanika i ostave hodajuće zombije na ulicama ili leševe u mrtvačnicama. Ostave pustoš i život pretvore u automobil Darka Lazića.

Tako da ako pitate vašeg dragog Estetiku, uvek ću pre biti drogiran ljubavlju nego u ljubavi sa drogom. Ćeif ume biti nezgodan i kad se iskombinuje sa dosadom, svašta čoveku može pasti na pamet. Dobar primer bi bio onaj o dva žestoka momka iz devedesetih godina od kojih se jedan zove Žarko P. a drugi je ostao neimenovani Čačanin iz njegove priče, priče o noćnoj vožnji milanskim ulicama, brzini, sportskom automobilu i dosadi. Iz dosade se rodila neukrotiva želja gospodina Žarka da se, nakon što je pred sobom video divno drvo, u njega i zakuca. Pitao je sagovornika: „Da ga šinem?”, ovaj potvrdno klimnuo glavom i ‒ možete se kladiti da ga je Žare šinuo! 

Preživeli su, a preživeo sam i ja kad sam pod uticajem igrice „Tony Hawk Pro Skater 2” poželeo da izvodim vratolomije na skejtu. Manji problem je bio taj što nisam imao skejt ‒ pozajmio sam ga od drugara iz razreda, veći problem je bio što pojma nisam imao o vožnji skejta, i taj skok niz strme stepenice koje se spuštaju od parkića ka zgradi bio je svojevrsni samoubilački akt. Hir je hir ‒ ali kost je kost. 

I to je ono što vam ja znam.

Valja pratiti impulse srca, juriti želje, poštovati kaprice, davati sve od sebe da zadovoljite svoj ćeif i namirite svoj hir.

Smejaćete se i plakati, gubiti i dobijati, padati (i to tako da će vam skejt biti najmanji problem) i ustajati, i biće vam lepo. Hirujte* i propadajte, ali lepo. 

*Izraze hirovanje i hirujte sam izmislio za potrebe teksta. Izmišljam nepotrebne izraze. Još jedan hir.