LIČNA PRIČA: Mesto gde se čovek vraća sebi

Dok u srcu Beograda svakodnevno osmišljava kreativne kampanje za klijente, marketing menadžerka Milica Lukić u odlascima u selo Kusce, mesto koje se nalazi na Kosovu, i posetama manastiru Draganac, pronalazi mir koji je preko potreban čoveku čiji je svakodnevni život ispunjenim radnim obavezama, sastancima, vizualima, idejama i društvenim mrežama. Tamo se prvo upoznala sa svojim korenima, onda odlučila da ih zaliva, da bi kroz veru spoznala ljubav prema nasleđu i običajima našeg naroda. Na tom putu upoznala je mnogo ljudi, ali poseban utisak na nju ostavila je Radica, žena koja svojim rukama nastavlja tradiciju pletenja i kroz niti vune koje tka u moderne džempere, prsluke, čarape, kape, šalove i rukavice, od zaborava čuva priče o tome ko smo i odakle smo, i zašto to nikad ne smemo da zaboravimo.

U nastavku pročitajte prvo Miličinu, a onda i Radičinu priču.

Na Kosovo sam prvi put otišla sa udruženjem „Despik“. Nisam tada znala šta tačno tražim. Samo sam osećala da treba da krenem. Kada sam stigla u manastir Draganac, nešto u meni se pomerilo. Bez ikakvih reči i objašnjenja, samo sam osetila mir. Taj prvi odlazak nije ostao samo uspomena. Postao je put. Danas se na Kosovo vraćam na svakih mesec ili dva. Nekada sa grupom, najčešće sama. Doživljavam to kao lični reset, povratak sebi i objašnjavam to ovako – Beograd mi daje ritam, Kosovo mi vraća balans. Čuva me od sagorevanja, od prebrzog života, od gubitka unutrašnjeg kompasa. Tamo punim baterije koje se ne pune kafom, ekranima i vikendima, već ćutanjem, molitvom i jednostavnošću.

U manastiru sam naučila šta znači poslušanje. To nije turistički doživljaj. To je seckanje povrća u kuhinji, čišćenje konaka, zajednički ručak, razgovor ili potpuna tišina. Nema maski. Nema performansa. Samo prisutnost. Upravo tamo i na taj način shvatila sam koliko je samo malo čoveku potrebno da bi bio stabilan.

Vera u svemu tome postala je moj temelj.

Pre svih poseta Kosovu i manastiru Draganac, mislila sam da je vera nešto što se podrazumeva – nešto što nosiš u sebi, ali ne vežbaš svakodnevno. Tamo sam naučila da je vera praksa. Da je to ritam koji daje oslonac. U tišini manastirske crkve shvatiš da nisi sam. I da ne moraš sve sam. Vera me je promenila, naučila me je strpljenju. Da ne reagujem odmah. Da slušam. Da prihvatim da nisu sve stvari pod mojom kontrolom. I upravo u tom prihvatanju došla je sloboda.

Živimo u vremenu sa previše informacija, a premalo unutrašnjeg oslonca. Vera nije bekstvo od sveta, meni je to način da u ovom svetu ostanem stabilna.

POVRATAK KORENIMA

Moja mama potiče sa Kosova, iz Carskog grada. Ta veza je u meni postojala oduvek, ali mi je važno da kažem – ovo nije samo nasleđe. Ovo je moj lični izbor koji osećam kao zov svojih korena i odluku da ih zalivam. Taj divni put postao je još lepši kada sam srela teta Radicu iz sela Kusce – ženu čije ruke nose tradiciju minulih vremena i koja sa vunom i nitima, strpljenjem, svakog dana plete prsluke, kape, šalove, džempere. U tim stvarima koje su njenih ruku delo nisam prepoznala samo lep suvenir, videla sam priču, identitet i nešto što zaslužuje novo svetlo. Dobila sam želju da tradicionalne vunene prsluke prikažem u urbanom stajlingu.

Beton i kamen. Grad i manastir. Street style i nasleđe.

RADIČINA PRIČA

Ručnom izradom vunene garderobe bavim se praktično od detinjstva. Kada odrastete u određenom mestu, podrazumeva se da steknete određene veštine. Još od malih nogu gledala sam baku i majku kako pletu vunene komade za porodicu – od čarapa i jeleka do džempera i ogrtača. Danas je, na moju sreću, ručni rad ne samo nastavak porodične tradicije već je to i posao, zahvaljujući predstavnicima naše velike svetnje manastira Draganac, na čemu sam im neizmerno zahvalna.

Veoma mi je važno kada ljudi prepoznaju vrednost domaćeg i ručnog rada.

U vremenu brze proizvodnje, posebno me raduje kada neko primeti kvalitet i sa oduševljenjem izabere nešto što je nastalo ovde, u našem selu, sa ovih prostora. To mi je potvrda da, ipak, tradicija, prirodni material i pažljivo urađen ručni rad i dalje imaju vrednost.

***

Moj radni dan je ispunjen – od ujutru do večeri, ali je jednostavan. Počinje rano, pa kad završim sa tekućim obavezama oko kuće, vrlo brzo posvećujem se pletenju. Veći deo dana provodim pletući, a kako svaki komad zahteva vreme i strpljenje, vodim računa o svakom detalju. U to je uvek uključena porodica neko pomaže oko pripreme vune, neko oko organizacije i nabaljavanja vune iz centralne Srbije i dogovora. To nije samo moj rad, već zajednički trud i način života.

U ovaj proces je uključeno još par porodica.

Danas postoji veliko interesovanje za ručno rađene komade, posebno među ljudima koji cene kvalitet i autentičnost. Kada saznaju da je sve izrađeno ručno i po meri, reakcije su najčešće vrlo pozitivne i pune poštovanja, što nama izuzetno znači. Trudimo se da odgovorimo i na želje kupaca, čak i onih koji dolaze sa nekim malo modernijim idejama i preferencijama. Uvek prvo saslušamo njihove ideje, a zatim zajedno pronađemo meru između savremenog i tradicionalnog.

Važno mi je da se u svakom komadu osete i lični pečat i duh zanata.

Kao i u svakom poslu, izazovi su stalno prisutni. Sama priroda zanata podrazumeva rad sa prirodnim materijalima – vunom u beloj i sivoj boji, dugmadima od drveta – koji nisu uvek lako dostupni i ne mogu se jednostavno nabaviti u najbližoj prodavnici. To zahteva dodatno vreme, strpljenje i posvećenost, ali je deo onoga što ovaj rad čini autentičnim.

OSEĆAJ DA JE ONO ŠTO SE PRAVI VREDNO I TRAJNO

Posebnu motivaciju pronalazim u saradnji sa divnim i iskrenim ljudima iz manastira Draganac. Imala sam priliku da monasima poklonim po jedan džemper i neizreciv je osećaj videti svoj rad na takvim ljudima – to mi daje potvrdu da ono što radim ima smisla. Dodatnu snagu mi daju vera i podrška porodice, jer znam da moj trud nije samo posao, već deo šire priče, sa dubljim značenjem, da uloženi napor nije uzaludan. Pletem i sa mišlju o tome da ovaj zanat sačuvam od zaborava. Verujem da nade ima, posebno sada kada se sve više ljudi okreće prirodnim materijalima, kad želi da nosi nešto što je ručno pravljeno, po meri, što je autentično.

Biće mi drago znanje koje sam nasledila prenesem na mlađe generacije, jer ručni rad nije samo veština, već i način da se sačuvaju identitet, kultura i koreni.

Za kraj, imam jednu poruku za one koji vole modu, ali možda ne razmišljaju o tome odakle dolazi ono što nose. Volela bih da shvate da, birajući ručno rađene domaće proizvode, ne biraju samo odeću, nego i priču, trud i život ljudi koji stoje iza njih. Svaki komad koji mi napravimo sadrži i deo tradicije, vremena i ljubavi uloženih u njega. Kupovinom domaćeg rada podržavaju male proizvođače, očuvanje zanata i vrednosti koje ne mogu da se mere masovnom proizvodnjom.

Fotografije: Privatna arhiva