Povezano
Čitav goth – kosmos, nihilističan, mračan i obasjan svetlucavim draguljima magične melodije, manifestovao se sredinom sedamdesetih godina pojavom benda The Cure na tadašnjoj sceni. A skoro pola veka kasnije, februara 2026, jedna njihova pesma dostiže milijardu strimova na Spotify-u i postaje prva numera sastava The Cure sa tolikim uspehom. Našla se na TikTok listama u Velikoj Britaniji i SAD.
U pitanju je pesma Boys Don’t Cry.
The Cure, čija je čelna ličnost pevač, gitarista i tekstopisac Robert Smit, imidžom, poezijom i duboko emotivnom, melanholičnom muzikom izronio je na obale britanske muzičke scene sredinom sedamdesetih, tačnije 1976. godine, i oblikovao tok muzike tadašnjeg i budućeg momenta, redefinišući alternativu i postavljajući nove stubove na kojima ovaj pravac i dan danas stoji. Pomenuta pesma benda The Cure, Boys Don’t Cry, dopire još dalekosežnije i preispituje kulturno-društvene koncepte tog doba, postavljajući standard koji civilizacijski još uvek nismo dostigli.
Zato nije neobično što pedeset godina kasnije, 2026, slavi milijardito reprodukovanje.
Ali, pre nego što razjasnimo zašto je Boys Don’t Cry smela i progresivna čak i za današnje parametre, podsetimo na avangardnost njenih autora – grupu The Cure.
MODA KAO UNUTRAŠNJE STANJE
Bunar iz kog ovaj bend gasi žeđ je emocija – tužna, čista i bistra, inteligentna i spoznajna, ujedno čarobna i depresivna, ali neukaljana; mračna i melodična, ponekad ironična, ali pre svega iskrena i osećajna. Romantizujući tugu i introvertnost imidžom koji reflektuje slojevitost unutrašnjeg bića, The Cure je jedan od bendova koji postavio standarde za alternatvnu muziku kakvu danas poznajemo.
Svojim nastankom i imidžom, The Cure je udario kontru glam-rocku i estravagantnoj modi tog vremena, sa crnim, naizgled sasvim običnim autfitom. Razmazani crveni karmin Roberta Smita, neuredna rasčupana kosa i razmazani ajlajner, koji je kao inspiracija rekli bismo očarao Tima Bartona, osnažio je i androginost i poslužio kao snažna poruka, jer vidljiva šminka na muškarcima kod Smita nije bila samo pomodarstvo, već refleksija unutrašnjeg stanja.
Najznačajniji uticaj Robert Smit i The Cure izvršio je na goth subkulturu.
Ipak, The Cure nije samo goth bend. Muzički, to je složena paleta estetike i zvuka koji je uz goth uticao i na post-punk, darkwave, dream pop, shoegaze, indie rock, grunge, alternative, emo, new wave…
Od studijskih albuma objavili su: Three Imaginary Boys, Seventeen Seconds, Faith, Pornography, The Top, The Head on the Door, Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me, Disintegration, Wish, Wild Mood Swings, Bloodflowers, The Cure, 4:13 Dream. Interesantno je da se novi album The Cure – a, Songs of a Lost World, čekao 16 godina, a nemoguće je ne pomenuti da mnogi Disintegration, njihov album iz 1989, smatraju remek-delom.
No, The Cure je svoje prve Grammy nagrade osvojio tek na 68. godišnjoj dodeli nagrada u Los Anđelesu, i to u obe kategorije u kojima je bio nominovan: za Najbolji album alternativne muzike (Best Alternative Music Album) za Songs of a Lost World i za Najbolje izvođenje alternativne muzike (Best Alternative Music Performance) za singl Alone.
Godine 2019. primljeni su u Rock and Roll Hall of Fame.
A pesma Boys Don’t Cry bila je vodeće ostvarenje sa prvog albuma The Cure, Three Imaginary Boys, što nas vraća na priču o tome zašto je izuzetna.
IRONIČNA KRITIKA PARTIJARHATA SKRIVENA U LJUBAVNOJ PESMI
Naizgled vesela, a u srži ironična, pesma Boys Don’t Cry ima razdragano skakutav ritam na bubnju i gitarski rif koji ne izlazi iz glave čak i posle jednog slušanja. Kao što smo rekli, bila je vodeća numera albuma prvenca grupe The Cure.
Tekst pesme se obraća devojci koja je otišla, dok glavni junak priznaje kako ju je uzeo „zdravo za gotovo“ i kako bi sada učinio sve da je vrati. Ipak, bira da krije suze u očima, jer dečaci ne plaču. Ljubavna pesma, pomislio bi slušalac, ali zapravo nije.
Robert Smit je iskoristio „romantiku“ kako bi metaforički kritikovao rigidno društvo koje uči dečake da skrivaju emocije.
„Kao engleskog dečaka u to vreme, ohrabrivali su te da ni u kom slučaju ne pokazuješ emocije. A ja nisam mogao da ih ne pokazujem dok sam bio mlađi. Nikada mi nije bilo neprijatno da pokazujem svoja osećanja. Zapravo, nisam mogao ni da nastavim bez toga, jer bi morao da budeš prilično dosadan pevač, da pevaš bez emocija. Zato sam od toga napravio veliku stvar. Pomislio sam – pa dobro, deo moje prirode je da se bunim protiv toga da mi se govori šta ne smem da radim“ – objasnio je Smit jednom prilikom inspiraciju za pesmu Boys don’t cry.
Zato veličina ove pesme ne leži ni u tome što je jedna od onih stvari koja je proslavila The Cure, niti u tome što je mega pop hit tog doba, kao ni u tome što je februara 2026. dostigla milijardu strimova. Već zato što je Robert Smit napisao kritiku tadašnjeg konzervativnog društva koje dečacima nije dozvoljavalo da se emotivno izraze – da plaču. U spotu, umesto benda The Cure, na instrumentima sviraju tri dečaka u formativnom dobu – periodu u kojem se mladim ljudima učitavaju društvene norme.
The Cure je pesmom ohrabrio mlade muškarce da odbace zadrtost patrijahalnih normi i da slušaju sebe i svoja osećanja.
SAVREMENI UTICAJ PESME NA LGBT+ POPULACIJU
Naziv pesme takođe je bio i inspiracija za istoimeni film Boys don’t cry – istinitu, biografsku priču o životu Brandona Tine, mladog transmuškarca, koji je silovan i ubijen 30. decembra 1993. kada su njegovi muški prijatelji saznali da je Brandon rođen kao žena. Brandona u filmu igra Hilari Svank, a za ulogu je osvojila Oskara.
U dvehiljaditima, dok u svetskoj politici vrebaju desničarske vrednosti, od zabrane abortusa do totalnog obespravljivanja transrodnih osoba, pesma doživljava metamorfozu. Zato, kada The Cure na koncertu izvodi Boys don’t cry, nije neobično da se u publici pojavi zastava duginih boja. I sam Robert Smit ističe da je Boys Don’t Cry i danas relevantna jer podstiče muškarce da pokažu svoja osećanja.
Naime, Smit se tokom hedlajnerskog nastupa benda The Cure na festivalu Glastonbury 2019, setio zašto je pesmu napisao, kada ga je tokom izvođenja Boys dont’t cry na koncertu obasjao prizor LGBTQ+ zastava koje se vijore iznad publike.
„Pevao sam Boys Don’t Cry na Glastonbury-ju i shvatio da ona ima veoma savremenu rezonancu, sa svim tim duginim bojama i sličnim stvarima koje su letele iznad publike,” kazao je Smit nakon koncerta.
Zato, veličanstveno kod The Cure – a, nije samo to što je njihova pojava na sceni promenila muziku i modu, bend je doneo novu filozofiju na ulice, u klubove, na male ekrane, vokmene i kasetofone, ploče i nosače zvuka toga vremena. Samim tim uticao na razmišljanje i osećanja mladih ljudi.
Kroz dvosmislen tekst pop pesme emancipirao je dečake i ohrabrio ih da pokažu emocije, a osnažujuća moć numere Boys Don’t Cry traje i dan danas, iako menja publiku sa potrebama vremena.
Fotografije: Profimedia, Naslovna fotografija: INTERFOTO / Personalities, INTERFOTO / Alamy / Profimedia