Lepa Brena Project nije predstava o Lepoj Breni kao osobi, već pop kulturnom fenomenu, ali je ništa manje izazvala, od svog prvog igranja, nezasito interesovanje publike domaće i regionalne, dok se sutra, 20. februara još jednom postavlja na scenu Bitef teatra. Zato požurute, jer se kao i za Brenine koncerte tokom perioda Jugoslavije i za ovu predstavu traži karta više.
Koncept i režiju potpisuju Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević, tekst takođe Olga Dimitrijević, Vedrana Klepica, Slobodan Obradović, Maja Pelević, Tanja Šljivar, a dramaturgiju Dimitrije Kokanov.
Lepa Brena Project iskače iz kalupa „klasičnog“ teatra, te, iako u muzičkim momentima kroz radnju i glumu publiku zapljuskuje emocijama, ona ne odgovara biografski na temu „Lepa Brena“, već na nešto mnogo kompleksnije – sagledava prošlost, lepotu Jugoslavije, potom rat i raspad zemlje, ali ujedno, na primeru Lepe Brene, daje iskru potencijalne budućnosti na nekim principima koji se vezuju za ličnost Fahrete Jahić – od multikulturalnosti do seksualnosti.
O konceptu predstave, omiljenoj pesmi i samoj Breni koja je više puta prisustvovala igranju predstave Lepa Brena Project razgovarali smo sa dramaturšinjom, dramskom spisateljicom i pozorišnom kritičarkom Olgom Dimitrijević.
BURO. Približite nam dimenzije predstave i njen koncept.
Olga: Kada govorimo o Lepa Brena Prodžektu, uvek mi je bilo važno da na početku razdvojimo jednu stvar – ovo nije predstava o Lepoj Breni kao osobi, već pop kulturnom fenomenu preko kog možemo da govorimo o političkim, socijalnim i afektivnim aspektima poslednjih četrdesetak godina naših života ovde. U pojavi Lepe Brene susretali su se socijalizam i tržište, ruralno i urbano, patrijarhat i emancipacija, kič i subverzija. Brzo smo definisali kojih je to pet aspekata figure Lepe Brene koje treba da obradimo i sledeća odluka je bila, dok smo razrađivali ideju, da u izgradnji strukture i koncepta uključimo pet različitih, vrlo jakih autorskih glasova savremenog teatra koji bi, svako na svoj način, na osnovu materijala i koncepta koji su dobili, napisali svoju verziju tih pojedinačnih aspekata Lepe Brene. To su Maja Pelević, Slobodan Obradović, Tanja Šljivar, Vedrana Klepica i Olga Dimitrijević.
Zapravo, kroz najveći šoubiznis simbol Jugoslavije, želeli smo da suštinski pričamo o kompleksnosti i unutrašnjim kontradikcijama poslednje skoro četiri dekade ovih prostora, o njegovim društveno-političkim transformacijama, ponosu i bolu, o razočarenjima i nadi, i o nama samima.
Tako da to je predstava koja prolazi kroz rat i raspad, ali zato govori i o današnjim posledicama svega toga. I čini mi se da u tom smislu dobro stari. Ona je i zabavna i politična, i daje mogućnost publici da sagleda svoje živote u kontekstu ovog društva i svih nepravdi koje ono sa sobom nosi.
BURO. Od kada se pročulo da se na sceni igra predstava Lepa Brena Project, interesovanje publike je planulo. Što je samoobjašnjivo, s obzirom na to da je u pitanju ikona jugoslovenske folk/pop kulture. Brena se pojavljivala i u domaćim filmovima ali pre vas, koliko znam, niko nije postavio predstavu o njoj. Kako se rodila ideja za Lepa Brena Project?
Olga: Krenuli smo od toga što i Vladimir Aleksić i ja mnogo volimo da se veselimo uz Brenine pesme i što smo u jednom trenutku shvatili da svaki put kada se veselimo uz te pesme, mi često pomislimo i na širi kontekst. Dakle, nikako da ostanemo u pukom eskapizmu, nego se stalno probija i nešto drugo. Nekako tako smo odlučili da napravimo i predstavu i krenuli da razrađujemo koncept i plan koji najbolje može da se opiše jednom rečenicom iz predstave:
Svaka ljubavna pesma ima svoje značenje u široj društvenoj areni.
BURO. Fahreta Jahić – Lepa Brena prisustvovala je premijeri predstave. Da li pamtite njene utiske? Čula sam da su bili veoma pozitivni. Čak i da je umalo zaplakala tokom jedne od scena, što je verovatno najveći kompliment predstavi.
Olga: Da, to je bilo jedno od neponovljivih iskustava u pozorištu, kada na premijeri publika gleda predstavu o Breni zajedno sa Brenom i cela sala, uključujući i glumce je vrlo svesna toga. Tako da se istovremeno odvijaju dve predstave, jedna na sceni, i druga koju je kreirala sama ta situacija. Sama Brena je više puta dolazila, ispratila nas je i kroz proslave jubilarnih izvođenja, tako da je nama zaista drago na koje je sve načine razumela ovaj projekat.
BURO. Predstavu iznosi sjajna glumačka ekipa koja se menjala kroz godine, a kada smo kod dimenzija, svaka od pet Brena ima svoju priču. 20. februara su tu Brena graditeljstva, koju igra Jovana Belović, Brenu biznismenku tumači Aleksandra Janković, Brena pesme je Jelena Ilić, Brena Jugoslovenka Anđela Jovanović i Brena seksualnosti, koju igra Vladimir Aleksić. Da li biste nas ukratko uveli u priču svake od pet Brena?
Olga: Ukratko, Brena biznismenka, ona je Brena koliko tržišnog socijalizma, toliko još više postsocijalističke transformacije i akumulacije kapitala. Brena Jugoslovenka je oličenje vere u jugoslovenstvo i bolji svet koja uprkos svemu jošte živi. Onda, tu je Brena seksualnosti, queer impersonacije i borbe za osvajanje ličnih sloboda, Brena graditeljstva, inspirisana zgradama širom Jugoslavije koje su dobijale u narodu ime po njoj, koja govori i o modernističkoj planskoj gradnji, ali i o njenom savremenom naličju. I na kraju, tu je naravno Brena pesme, jer da nije bilo afektivne moći pesme, ništa od svega ovoga ne bi ni bilo moguće.
One zajedno okupljene na sceni stvaraju taj društevni i afektivni mozaik priče o poslednjih 40 godina naših života.
BURO. Predstava je od svog prvog igranja 2019. izazvala ogromnu popularnost, putovala po regionu, nagrađivana je i sada se ponovo vraća u Bitef teatar. Šta biste sa tog „putovanja“ izdvojili – mesta i gradove izvođenja, reakcije publike, anegdote…?
Olga: Razne spontane reakcije publike na dešavanja na sceni, koje pokazuju komplikovni odnos prema zajedničkom nasleđu, i Jugoslaviji, i ovom što je nastalo posle nje. U Sarajevu, na repliku Brene Jugoslovenke „volela sam Jugoslaviju i i dalje je volim“, neko je iz publike dobacio/la „I mi!“.
U Zagrebu je neko, opet na repliku Brene Jugoslovenke – kad pominje Jadransko more i kaže „nijedno nije na taj način toplo, na taj način naše…“, dobacio – nije vaše.
Nekako nije čudno da je takvih reakcija, koliko god bile međusobno različite, bilo najviše baš na tekst Brene Jugoslovenke, s obzirom na to da njen prvi monolog upravo provocira da se iz sadašnje pozicije i trenutka osvrćemo na bivšu državu koja nas (na sreću) i dalje uhodi i kao sablast smeta savremenim kapitalističkim elitama koje uživaju u tome da se mrzimo međusobno i „živimo tužni i siromašni“ (da još jednom citiram predstavu) dok se oni nekontrolisano bogate.
BURO. Kako pamtite vaš prvi „susret“ sa muzikom Lepe Brene, iz detinjstva, i na koji način su vas taj utisak i ta uspomena naveli da u zrelom dobu socijalno rekonstruišete celu bivšu Jugoslaviju i naše društvo kroz lik i delo popularne pevačice?
Olga: Koji je baš bio prvi ne pamtim, ali glavna sećanja su vezana za TV spotove i kolektivna gledanja filmova Hajde da se volimo u školskoj TV Sali. To je istovremeno i vreme kada se sprema, a uskoro počinje i rat. Gledali smo Hajde da se volimo, a škola je organizovala priredbe na kojima su se pravile koreografije uz Balaševićevu pesmu „Samo da rata ne bude“, dok su gornjom ulicom od škole (gde je bilo dosta kasarni) stalno prolazila vojna vozila.
U mojim ranim vizuelnim sećanjima tu postoji jasna veza između istorije i pop kulture: u jednom trenutku Brena skače sa Mostarskog mosta, par trenutaka kasnije on se u ratu ruši.
BURO. U jednom periodu, doduše podužem, skoro svaka devojčica je imala lutku (da ne kažem Barbiku) Lepe Brene, i sama sam među njima. Da li smatrate da je ta lutka odigrala iole formativnu ulogu iz ugla feminizma, jer nije bila samo obična, lepa, bezimena lutka, već figura uspešne, karijerne žene?
Olga: Ne znam, nisam sigurna koliko to ima veze sa konkretnom lutkom, a koliko sa mojim dečijim osećajem rodne nepravde sveta. Ono što je neko lično sećanje jeste da ja kao dete barbike na primer nisam podnosila i nisam ih želela. Breninu lutku sam vrlo želela jer sam volela pevačicu, i tome su takođe doprinele akcione scene iz Hajde da se volimo 1. Tako da ima tu nekih protofeminističkih elemenata, za mene je ona bila akcioni junak tj junakinja, a ne pasivna domaćica.
BURO. Veoma je progresivno što je jedna od Brena trans žena. Zašto vam je bilo važno da se iznese i taj ugao, kao i Brenin pozitivan uticaj unutar naše LGBT+ zajednice?
Olga: Brena seksualnosti je prosto posvećena borbi za osvajanje slobode, lepoti impersonacije i hrabrosti da se živi svoj život. U ovoj predstavi je bila neizostavna.
BURO. Koja je vaša omiljena Brenina pesma i da li se pojavljuje u predstavi?
Olga: Poželi sreću drugima, pojavljuje se i vrlo je bitna.
BURO. Ako se ne varam, Fahreta Jahić, to jest Lepa Brena, posle odgledane predstave izjavila je da za nju Jugoslavija ne predstavlja teritoriju, već ideju. Šta vama znače te njene reči?
Olga: Ne znam da li je to izjavila, ali u pitanju je citat iz predstave, tačnije iz monologa Brene Jugoslovenke koji je napisala Tanja Šljivar, pa je najbolje da citiram autorku:
„Volela sam Jugoslaviju i i dalje je volim, ja nisam voljela teritoriju nego ideju, nego tu jednakost usađenu u temelje još na zasjedanjima AVNOJ-a, tu ideju da su svi građani isti i da imaju jednaku mogućnost socijalne društvene i političke mobilnosti da su neke stvari riješene da smo se oko nečega davno još tada u tim pećinama u tim desantima i ofanzivama (…) i tim šumama i gorama svi oko minimuma koji je istovremeno i maksimum koji je ekonomska jednakost – složili.”
Foto: Jelena Janković, Tihomir Vorkapić, Jugoslav Radojević