Hvala, ali ne treba nam poseban dan u godini

Generacija naših majki slavila je Osmi mart kao retki dan kada je njihov rad bio vidljiv. Fabrike su delile karanfile, kolektivi organizovali priredbe, govorilo se o pravima žena, ali i o njihovoj ulozi u društvu koje ih je istovremeno trebalo i podrazumevalo. Bio je to praznik koji je imao težinu, čak i kada je bio protokolaran. Možda baš zato što je iza njega stajala ideja da žena nije samo majka, supruga ili radnica, nego sve to odjednom, i još mnogo više.

Mi smo odrasle između ta dva sveta. Možda zato što i sama pripadam toj generaciji između. Dovoljno blizu da pamtimo karanfile, a dovoljno daleko da danas dobijamo newslettere sa subjectom „Srećan Dan žena uz 20% popusta“. Praznik se preselio iz fabričkih sala u marketinške kampanje, iz kolektiva u storije, iz govora o pravima u estetiku pažnje. Umesto sindikalnih govora dobili smo brendirane poklon-pakete, umesto borbe za ravnopravnost, podsetnik da ne zaboravimo da budemo negovane, nasmejane i zahvalne.

DAN ŽENA – NEKAD I SAD

Devojke koje danas ulaze u odraslo doba nasleđuju oba narativa istovremeno. Sa jedne strane, poruku da mogu sve. Sa druge, neizgovorenu obavezu da zaista sve i urade: karijeru, porodicu, izgled, mentalnu stabilnost, društveni život, samopouzdanje. Kao da je sloboda postala još jedna stavka na listi zadataka. Kao da je ravnopravnost tiho pretvorena u individualni projekat, umesto zajedničke borbe.

Zato je Osmi mart danas pomalo zbunjujući praznik. Ne znamo da li da ga slavimo, ignorišemo ili preispitujemo. Da li je to vreme za iskazivanje zahvalnosti, podsećanja ili nešto dobro za marketing. Možda pomalo od svega.

A možda najviše ogledalo u kojem se vidi koliko su se očekivanja promenila, a koliko suština nije.

Između karanfila naših majki i buketa koje danas poručujemo same sebi stoji jedna tiha misao koju retko izgovaramo naglas: ne želimo poseban dan, nego život u kojem ne moramo da ga čekamo. I dok posmatram svet oko sebe, shvatam da ni generacija, ni simboli, ni dani u kalendaru ne mogu zameniti pažnju i ravnopravnost koje tražimo svakodnevno.

Sećam se karanfila umotanog u celofan koji šušti dok ga nosim kući. Kupovali smo ga od džeparca, kao da je to najvažniji zadatak tog meseca. Crveni, ponekad roze, uvek pomalo tužan dok čeka u kofi sa vodom. Bio je namenjen majci – simbol pažnje, zahvalnosti i nečega što tada nismo umeli da imenujemo. Nisam razmišljala o tome šta će ona zaista dobiti tog dana. Samo sam znala da se 8. marta ne dolazi kući bez karanfila.

Danas žene same sebi kupuju cveće.

Ne zato što su razmažene, kako se ponekad ironično kaže, već zato što su naučile da simboli dolaze lakše od stvarne podrške. Između karanfila naših majki i buketa koje danas poručujemo online stalo je nekoliko decenija ženskog umora, rada, balansiranja, dokazivanja i pokušaja da budemo sve, a da ne izgubimo sebe.

U knjizi Tri žene tri naizgled potpuno različite žene povezuje ista, tiha potreba: da budu viđene, da budu željene, da budu važne.

Čitajući njihove priče, pomislila sam kako bi naslov mogao da bude i studija o ženama koje srećem svakog dana u kancelarijama, prodavnicama, školskim dvorištima, u liftu koji miriše na parfem i iscrpljenost. Žene koje ne traže mnogo. Samo malo prostora da ne moraju stalno da budu jake.

Možda je zato karanfil postao nedovoljan. Ne zato što je bio pogrešan simbol, već zato što su žene od tada počele da traže više od jednog dana pažnje godišnje. Više od čestitke, ruže, popusta na kozmetiku i mejla sa naslovom „Drage dame“. Počele su da traže vreme, ravnopravnost, tišinu bez griže savesti, partnerstvo koje ne mora da se objašnjava i život koji ne izgleda kao stalna lista obaveza.

Možda je najveća promena u tome što danas više ne verujemo da je cveće dovoljno.

Jednog dana Osmi mart možda zaista postane suvišan praznik, ne zato što će biti zaboravljen, već zato što će ispuniti svoju svrhu. Dan koji više ne mora da stoji u kalendaru da bi nas podsetio da smo ravnopravne, umorne, snažne, nežne, besne i hrabre u isto vreme. Dan koji neće služiti da nas uteši simbolima, već da nas podseti da smo to već same ostvarile u svakodnevici, u poslu, kod kuće, u tišini svojih izbora i borbi.

Do tada, karanfili, zumbuli i buketi će nastaviti da se prodaju na uglovima ulica, a žene će ih nositi kući sa istim onim tihim osećajem da je pažnja stigla u obliku koji može da uvene.

Jer problem nikada nije bio u cveću.

Problem je u tome što se od žena i dalje očekuje da budu zahvalne na gestu umesto na promeni, na simbolu umesto na partnerstvu, na jednom danu umesto na svakodnevici. Da prihvate ružu, zumbul, karanfil… kao dokaz da su viđene, čak i kada znaju da će već sutra ponovo morati da budu nevidljiva sila koja drži sve na okupu.

Zato možda najveći čin pobune danas nije odbiti cvet. Nego prestati da verujemo da je dovoljan.

Ne treba nam cveće koje vene, treba nam život koji ne mora da se izdrži.

Fotografije: Amazon promo, Pexels