Onda kad smo se izgubili

„Onda kad smo se izgubili“ Lote Farup u režiji Damjana Kecojevića, predstava je Kraljevačkog pozorišta koja je nedavno gostovala u Malom pozorištu Duško Radović. Na sajtu Kraljevačkog pozorišta u opisu ove predstave stoji jedna jako retka rečenica – predstava za celu porodicu.

Kulturni sadržaji za celu porodicu nekad su predstavljali prostor okupljanja. Mesto gde nismo vođeni kao grupa, već smo na taj sadržaj izabrali zajedno da idemo sa svojim najbližima. Ovaj sadržaj često podstiče promišljanja unutar same porodice i kuće, izazove sa kojima se ova zajednica suočava u odnosu na društveni trenutak.

O PREDSTAVI „ONDA KAD SMO SE IZGUBILI“

„Onda kad smo se izgubili“ tekst je danske dramske spisateljice Lote Farup koji se bavi temom razvoda roditelja i dečje percepcije preuzimanja roditeljske odgovornosti. Line i Tomas na početku su samo obična deca, brat i sestra, koji zajedno sa svojim roditeljima slave jednu Novu godinu. Tu je muzika, tu su i konfete, ali roditelji u nekom trenutku odu na doček i ostave im pismo. Deca ostaju sama. Zašto bi bilo ko ostavio sopstvenu decu za dan koji je njima naročito važan? Od momenta kada na sceni vidimo problem kreće igra preuzimanja uloga i odgovornosti dok gledamo brak koji se raspada. Otac je sve češće na noćnim dežurstvima koja to više nisu, majka je emocionalno nestabilna, deca su izgubljena i kreću se po prostoru doma kao da se kreću po poligonu prepunom prepreka. Line i Tomas prinuđeni su da na brzinu odrastu onoga trenutka kada njihovi roditelji odluče da se rastanu. Otac odlazi da živi kod druge žene, a majka počinje da pije. Line i Tomas ostaju sa majkom koja pije svakodnevno i pokušavaju na razne načine da je u tome onemoguće. Oni nisu svesni da je alkoholizam bolest i da je majka slaba.

Igra prepreka dovodi do toga da haos postaje sve veći, a deca sve zabrinutija.

Onog trenutka kada već shvataju da majku ne mogu da spasu, Line i Tomas okrivljuju komšiju za nered i on biva odstranjen iz stambene zajednice. Komšija Soren bio je neko ko se sa njima igrao. Oni su ga lažno optužili da bi ostali uzorni pred svetom. Svi ovi mehanizmi pokušaja dečjih rešenja problema odraslih govore o tome kako je ta zamena uloga štetna i u konačnici jako štetna. Kada postanemo roditelji, naša je dužnost da o deci brinemo i ostavimo sopstveni ego po strani. Rastanci su nekad neminovni, nestabilnost uvek ima svoj uzorok koji može da se reši, a deca ne smeju da trpe.

Na kraju same predstave glumci su ispred nas. Iluzija četvrtog zida narušena je od početka, publika sedi na sceni, povremeno se uključuje, glumci na početku ne znaju koju predstavu igraju i kada dođemo do kraja oni stoje ispred nas. Majka je otišla na lečenje, Otac će se potencijalno više uključiti u dečji odgoj ali glumci nas pitaju – da li sve mora da bude tako?

I zaista – da li razvod mora da bude užasan?

Jer užas je prava reč za ono što proživljavaju Line i Tomas. Da li je moguće da na ovoj tački civilizacijskog razvoja svesno odlučimo da deca više nikada ne trpe zbog nesuglasica odraslih? Svi imaju pravo da vole ali i da prestanu da vole. Ono na šta pravo nemaju je da zbog toga drugi trpe. Zajednica je mesto koje nam nekad nužno ne omogućava rast i razvoj, već nas svesno ili nesvesno sputava. Line i Tomas ništa nisu krivi a sputani su da budu deca. Oni za svoje roditelje postaju nevidljivi. Za decu je to najgora moguća kazna.

Da li deca zaslužuju tako brutalno kažnjavanje iako su potpuno nevina?

„Onda kad smo se izgubili“ je predstava koja se bavi problemima odraslih. U Srbiji se svaki treći brak završi razvodom. Sa druge strane, dvadeset pet posto stanovnika naše zemlje smatra se alkoholičarima što Srbiju stavlja u svetski vrh po konzumaciji alkohola. Četrdeset procenata stanovništva alkohol konzumira svakodnevno. Tretman oba ova problema u predstavi je suptilan u mapiranju i nuđenju potencijalnih rešenja. Razvod i alkoholizam nisu predstavljeni kao nepobedivi neprijatelji već situacije koje se mogu uspešno prevazići.

Aleksandra Arizanović, Vladimir Jovanović, Gorica Dinulović, Zoran Cerovina i Valentina Veličanin od početka do kraja ovu predstavu izvode na najvećem estetskom i etičkom nivou.

Njihova igra je zarazna, poletna i prepuna najdubljih emocija koja nikada ne skliznu u patetiku. Naročito važan je likovni, scenografsko-kostimografski izraz ove predstave. Zorana Petrov kao scenografkinja i Stevan Savković kao kostimograf grade svet balona, konfeta, providnih tkanina, šljokica i slova od stiropora. Sem što je savremen po formi i koloritu, estetski okvir ove predstave podseća na dečju igraonicu u kome deca ovaj put nažalost ne mogu da reše problem.

„Onda kad smo se izgubili“ predstavlja jednu mogućnost kako bi predstava za celu porodicu trebalo da izgleda. U njoj glumci pevaju ABBU ali i plaču, padaju, dižu se i smeju. Otkrivanjem nesavršenosti, problema i grešaka prevazilazimo ono što predstavlja malograđanska porodica. Pokušajem da probleme primetimo, mapiramo i probamo da rešimo dokazujemo jačinu zajednice. Zato, ova predstava može biti putokaz kuda kao društvo moramo da idemo. I kako u krajnjoj liniji izgleda pozorišna umetnost za celu porodicu na najvišem nivou.

Fotografije: Kraljevačko pozorište, Petar Ilić – Rex Images