Povezano
Prolazna slava na ovom licu sja
Prolazan k’o slava i ovaj je lik
(Ričard II, V. Šekspir)
Ričard II, po delu V. Šekspira u režiji Borisa Liješevića stigao je na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Teoretičar Jan Kot za ovu Šekspirovu dramu kaže da je tragedija detronizacije. O moći se zapravo uvek radi, samo se to nekada otvoreno ne priznaje. Ali, ovo nije samo predstava o svrgnuću kralja, o krvavom ubistvu, napuštanju, ratovanju. Ovo je predstava o slušanju i prisustvu. O tome će biti više reči u nastavku ovog teksta.
Ričard II smešten je u hladan, sivi prostor otvorene scene koji asocira na Had. Ova metafora podcrtava se muzikom (LP duo) i utisak koji nosimo je da je kraj sveta bio, da je dvor ovog kralja u nekoj post-apokalipsi, više nema ničega sem sivog, brisanog prostora i nekoliko visokih mobilnih zidova koji čine i glavni scenografski element ove predstave. Igor Vasiljev kao scenograf predstave igra se nijansama sive boje i konstrukcijom zidova koji se pomeraju u odnosu na radnju. U tom metaforičkom mraku, vlada Ričard II, sa šampanjcem, u beloj bundi (kostim potpisuje Marija Marković Milojev), izveštačen u svojoj infantilnosti, nalik obesnom, nevaspitanom detetu koje se u sekundi transformiše u krvnika i razularenog moćnika. Milan Marić Ričarda II igra sa apsolutnom scenskom koncentracijom, hiruški precizno, kao suvereni vođa kroz emocionalna stanja junaka. On ništa ne prepušta slučaju, vodeći gledaoca iskusno i sa puno takta. Takva koncentracija u glumačkom izrazu se jako teško postiže, njegov je Ričard u svakom atomu materije sale u kojoj gledamo predstavu. Marić jako ozbiljno shvata osećaj za meru na sceni, on ne opterećuje gledaoca, već ga studiozno i glumački iznimno hrabro vodi kroz komad. U ovome ga bez izuzetka, prati čitav ansambl na visini ovog teškog zadatka (Vojin Ćetković, Sanja Marković, Aleksandar Đurica, Anđelika Simić, Aleksej Bjelogrlić, Igor Samobor, Danilo Milovanović). U sceni nakon svog pada, sa kraljicom Izabelom (Sanja Marković) Ričard se oprašta. Rastanak dvoje ljudi koji su moć izgubili, a još uvek se strasno vole bez proračuna pred gledaoca stavlja jednu duboko potresnu scenu.
Imaju li zli ljudi prava da se vole?
Možda su im oduzeli sve, ali to nisu. Imamo li prava da sudimo njihovoj ljubavi? Dugo se na beogradskim scenama nije videla snažnija scena od ove. Ni u jednom trenutku ne proklizavajući u patetiku, rastanak bivšeg kralja i kraljice donosi preispitivanje. Krune možda više nikad neće biti, ali ljubavi hoće. I zlobnici imaju pravo na ljubav, sviđalo se to nama ili ne.
Kao što sam napisala na početku teksta, ovo je predstava o slušanju i prisustvu. Sa jednom jako dubokom promišljenošću, reditelj Boris Liješević pred gledaoca izvlači metaforu stiha i reči. Govoriti Šekspira na pravi način, plasirati ga tako da ga publika prigrli i razume iznimno je teško. To su velike reči, tu je jezik jedini gospodar. Nema tu mesta nikakvim površnim ukrasima, tu postoji reč, stih, slušanje. Odlukom da se minimalnim sredstvima u centar predstave stavi slušanje, ona zapravo dobija svoj najveći društveni angažman jer se sa nama igra. Koliko zaista slušamo i promišljamo, a koliko samo preletimo preko događaja bez aktivnog učešća? Kako formiramo mišljenje? Koliko smo sposobni da učestvujemo u toku istorije i događaja, a ne da budemo posmatrači ? Da li u ovom svetu imamo pravo da posmatramo bez slušanja?
Erling Kage (Kagge) u svojoj knjizi „Tišina u doba buke – radost kada isključiš svet“ piše:
Da li je moguće istovremeno biti i ne biti prisutan u svetu?
Ričard II je predstava koja vrlo suptilno publici daje priliku da se opredeli da li će biti prisutna. U toj snazi da se suprostavi pukom konzumerizmu zabavljačkog sadržaja ona daje jasno izbrušen stav oslanjajući se na Šekspirov tekst – sve je uvek pitanje moći, ali mi imamo pravo da izaberemo da li ćemo u toj igri učestvovati i na koji način. Odmereni scenski ritam na momente se preseca koreografskim scenama (scenski pokret oblikovao je Deneš Debrei) i proklizavanjem u komediju kroz apsurd. Dobra mera je i ovde bila ključ, jer predstavu ovo ne ometa, već je oslobađa.
Ričard II prepun je skrivenih značenja, ovo je predstava kojoj se treba vraćati i koju jako pažljivo treba slušati. Ona zahteva aktivno praćenje u čitavom svom trajanju iako nije interaktivna, ona zahteva promišljanje po njenom završetku. Kada se zidovi okrenu ka publici, kada se svi vidimo u tom ogledalu, kada Ričard i Vojvoda od Omerla sednu na proscenijum kao na rub čistilišta, kada kraljica Izabela dođe iz publike – u svakom od tih trenutaka, a ima ih još nekoliko, uperen je prst u nas same. Sami biramo ulogu posmatrača. U toj ulozi samo privremeno može biti udobno.
I na kraju, o tekstu i u stihu. Ričarda II V.Šekspira preveli su Sima Pandurović i Živojin Simić, a adaptirali Fedor Šili i Boris Liješević, dok su dramaturzi na samoj predstavi Vesna Radovanović i Fedor Šili. Svi oni zajedno učinili su da niko u publici nema osećaj spoticanja o stih i značenje.
Dati Šekspiru scensku lakoću, a ne lišiti ga nijednog značenja – to je uspelo timu ove predstave.
Govoriti o moći bez da se bude banalan danas je olimpijska disciplina. Glumiti moćnika još je teže. Pronaći način da se obračunamo sa sopstvenom pasivnošću sasvim sigurno je najteže. Ričard II u svojih malo više od dva sata donosi nam sve to. Oni su odgovornost preuzeli kao glumci i izvođači, umetnici i stvaraoci. Sada je red na publiku da učini isto.
Fotografije: Jovo Marjanović – Jugoslovensko dramsko pozorište PROMO