Fizi škola – smeštena u Kabiriji, delu Najrobija, glavnog grada Kenije, nastala je kao mala obrazovna i humanitarna inicijativa, koju vodi zajednica koja služi izbeglicama i marginalizovanoj deci na ovim prostorima. Funkcioniše i kao škola i kao sistem podrške – obezbeđuje obroke, obrazovanje i stabilnost deci koja bi inače mogla potpuno da propuste školovanje. Fotograf Stefan Đaković imao je priliku da fotografiše decu te ustanove, njihove nastavnike i roditelje – studijski i u njihovom prirodnom okruženju, kod kuće i van nastave.
Prostor škole, inicijalno je korišćen za potrebe baptističke crkve izbeglica iz Konga, s obzirom na to da migranti, kada su došli u Kabiriju, nisu mogli da se priključe postojećoj zajednici – jer nisu znali engleski, pa su, uz blagoslov lokalnih sveštenika, dobili pravo da osnuju svoju granu crkve u kojoj bi nedeljna misa bila na francuskom.
Godine 2014. u istom prostoru otvaraju i školu.
U momentu kad je Stefan fotografisao učenike, školu je pohađalo njih 156, od kojih je on slikao oko sto. Učenici su se sporadično vraćali sa raspusta, dok su se u školu upisivala i nova deca, pa se broj đaka stalno menjao. Danas ih ima oko 170, a nastavnika je sedam. Fotografije su nastale u dogovoru sa Fizi organizacijom u svrhu promocije i pomoći u daljem fundraisingu, a u nastavku pogledajte slike dece iz Kabirije (od 3 do 11 godina) i otkrijte da li je ovo iskustvo promenilo Stefanov pogled na rad.
Kako je došlo do tvoje saradnje sa Fizi školom i šta te je inicijalno privuklo ovoj priči?
Pripremajući se za put u Keniju, tražio sam projekat koji bi mi bio interesantan i na Fizi školu sam naišao na instagramu. Ova priča mi je bila interesantna od samog početka jer je „socijalno angažovana“ – ova organizacija ne bavi se samo školovanjem dece, već i celom komunom Kabirije.
Zgrada škole nedeljom je crkva važna za ceo taj kraj.
Učlanio sam se u whatsapp grupu i kontaktirao članove Fizi fondacije. Pokazao sam im svoje dotadašnje radove, predložio sam svoju ideju, koja im se dopala, i od tog trenutka smo se bavili planiranjem i logistikom.
Opiši nam svoj prvi utisak dolaska u Kabiriju, a potom i u školu.
Od mesta gde sam bio smešten do škole ima oko 45 minuta vožnje. Izlazi se iz centralnog dela Najrobija i magistralnim putem prolazi kroz manje uređene delove grada. Vožnja kroz Najrobi je prilično živopisno iskustvo, posebno ako se nađete u gužvi.
Česte su scene da vozači od tri trake naprave pet, ali ceo taj haos na kraju nekako funkcioniše.
Prvi put smo u školu došli na razgledanje objekta i da se uživo upoznamo sa direktorom koji će nas kasnije sprovesti kroz ceo posed, te smo do detalja isplanirali snimanje.
Kako je izgledao susret sa decom?
Deca su super, sve ih interesuje i svega se pomalo plaše, mahom i zbog toga što su uvek u neposrednoj blizini imali nastavnike i direktora, pa bi stidljivo ispitivali granice onoga što misle da mogu. Na obilasku lokacije ušli smo u svaku učionicu i svaki put bismo čuli: „Hello our visitors!“, po čemu smo mogli da zaključimo da često imaju posete, i da postoje protokoli za iste.
Prvi sledeći put kad smo ih videli, bio je prvi dan snimanja – studio. Po planu, nastavnici su dovodili odeljenje po odeljenje, svi su stajali u koloni i čekali svoj red. U studijskoj varijanti je nekima bilo neprijatno, a neki su bili jako opušteni, što se može videti na fotkama.
Fotografisao si u studiju, ali i u njihovom svakodnevnom okruženju – kako si odlučio da kombinuješ ta dva pristupa?
Studio smo napravili u njihovom okruženju – u sobi sa kompjuterima u sklopu škole koja još nije funkcionalna. Ova ideja proizašla je iz mog dosadašnjeg rada i iskustva, gde mislim da je portret kompletan kada postoji i klasična studijska fotografija, i fotografija koja govori nešto više o toj osobi. U ovom slučaju su to bila deca, pa sam snimao fotografije u studiju, na časovima, i kod kuće.
Da li su deca fotografisanje prihvatila kao igru?
Fotkanje je bilo podeljeno u tri dana. Plan nam se, naravno, pet puta promenio, ali u suštini je prvi dan bio rezervisan za studio. Škola ima preko 150 dece, ali do trenutka snimanja se nisu svi vratili sa raspusta (snimanje se dešavalo od 12. do 14. januara), pa je ideja bila da napravimo studijski portret dece koja su tu u tom trenutku. Prvog dana snimio sam preko 100 studijskih portreta.
Deca su reagovala na razne načine – neki su samo ušli i izašli, neki su imali već spremne poze, a neki stav. Imajte na umu da se sve dešavalo u sobi od lima, na 27 stepeni. I dalje mi nije jasno kako lokalno stanovništvo u tim uslovima nosi vunene džempere.
Generalno, deca su fotografisanje shvatila vrlo ozbiljno, zvanično, ali su pojedinci imali neki svoj na celu tu situaciju, što je vrlo doprineo intenzitetu finalnih fotografija.
Drugi i treći dan podelili smo između fotkanja nastavnika i osoblja u školi i posete kućama. Nositi tehniku po tim uslovima nije lako, ali smo imali pomoć zajednice. Sa nama su išla deca čije smo domove posećivali, ali su im se, naravno, pridružili i drugari koji možda samo nisu hteli da budu na časovima. Tako smo kao ekipa od 10 – 15 članova (direktor škole, direktor fondacije, moja sestra Teodora, gomila klinaca i ja) šetali od kuće do kuće i na svakoj lokaciji nameštali kameru i rasvetu.
Kada smo došli kući posle drugog dana, nakon tri sata pešačenja po suncu, Teodora i ja smo shvatili da smo izgoreli – kao da smo zaspali na plaži, pa smo morali hitno da intervenišemo. U celom haosu zaboravili smo da i u januaru negde ima letnjeg sunca. Sutradan smo se na to požalili Jacobu, direktoru škole, na šta nam je on rekao „I’m sorry on behalf of the African sun.“ Sami protumačite šta je pisac hteo da kaže.
Kako si balansirao između estetskog izraza i autentičnosti situacije?
U poslednje vreme kao da stalno fotkam istu fotku. Mislim da to znači da je estetski izraz zakopan dovoljno duboko, da ne može da pobegne, i automatski se prilagođava situaciji. Trudim se da moje fotografije izgledaju realno, ali sa određenom dozom stilizacije. Svaka situacija je autentična za sebe, a moj pristup se skoro uopšte ne menja, nevezano za to šta je ispred mene.
Postoji li nešto što si baš želeo da istakneš, a šta si želeo da izbegneš u vizuelnom prikazu ove priče?
Ovaj projekat nisam počeo ni sa kakvom idejom u ovom smislu. Ideja je bila da prikažem dobre strane socijalnog rada u suburbanom delu jedne velike afričke zemlje. Nisam video ništa što bih želeo da istaknem ili izbegnem,
moj rad je utemeljen u realnosti i na svim fotkama je prikazana realnost.
Koji deo ovog iskustva će ti ostati zauvek u sećanju? Možeš li uopšte rečima da opišeš u kojoj meri je boravak tamo bio dragocen?
Ne mogu da opišem rečima. Moj boravak u Keniji pre svega je porodično iskustvo. Moja rođena sestra živi tamo i koristim priliku da te posete od mesec dana iskoristim za ovakve projekte – one koji mogu da doprinesu lokalnom stanovništvu i/ili mom portfoliju.
A Afrika?
Banalno je reći da je Afrika drugi svet, ali činjenica je da ljudi tamo žive na drugačiji način. Nekako sam to povezao sa činjenicom da kod njih nema zime, kao u Evropi, i da im u stilu života nije da se za nešto pripremaju. Rekao bih da oni žive život za danas i tako održavaju svoj duh i ljubav prema životu i ljudima.
Da li je ovo iskustvo i na koji način promenilo tvoj pogled na fotografiju?
I da i ne. Moja fotografija se uvek temelji na istim principima – stil je uglavnom isti, pa je tako bilo i sada. No, možda mi se jeste promenila percepcija u vezi sa tim šta je važno fotografisati. Uz sve trenutne alate koji postoje za generisanje bilo kakvog materijala, mislim da je portret, a posebno dokumentarni portret nešto što će zauvek biti relevantno.
Na čemu trenutno radiš, šta je sledeći „projekat”?
Samo što sam završio projekat sa Lavinom, pobednicima PZE, a nadamo se i pobednicima Eurosonga.
U nastavku još fotografija iz Kabirije:
