Povezano
Adam Skot, glumac kog smo zavoleli u vrhunskoj seriji Severance, ima novi film koji je jednako uznemirujući i jeziv. U pitanju je horor ostvarenje Hokum, koje već ima prilično solidne kritike, a u bioskope stiže u maju.
Reditelj filma je Dejmian Mekarti, čiji se skromni proboj dogodio 2024. godine sa izuzetno dobro ocenjenim irskim horor filmom Oddity. Za sada ima skromnu filmografiju, ali dva dugometražna ostvarenja koja je režirao pre Hokuma oslanjaju se na postepenu gradnju napetosti i suptilno jezivu atmosferu, isprekidanu sekvencama intenzivnijeg užasa – što se može očekivati i u novom filmu, iza kog stoji produkcijska kuća NEON.
Radnja filma prati povučenog romanopisca Oma Baumana (Skot), koji se povlači u udaljenu irsku gostionicu kako bi rasuo pepeo svojih roditelja, ali priče osoblja o drevnoj veštici koja opseda apartman za mladence počinju da mu obuzimaju um. Ubrzo, vizije i šokantan nestanak uvlače ga u košmarnu konfrontaciju sa najmračnijim sećanjima iz njegove prošlosti.
Zašto jedva čekamo da gledamo Hokum?
Horor film reditelja koji obećava
Kako piše Inverse, Hokum je u suštini horor film o ukletoj kući. Ali ono što je najupečatljivije jeste to što ne radi ništa posebno novo ili inovativno u okvirima tog žanra; ali je ipak snimljen tako da vas istinski preplaši.
Hokum je Mekartijev nastavak njegovog neočekivanog hita Oddity, koji je sam po sebi bio zastrašujuća vežba u napetosti i dokaz da ovaj novi reditelj horora odlično vlada staromodnim metodama žanra.
Film je u potpunosti izgrađen oko klasičnih horor tehnika i strahova: mračni hodnici i vrata koja škripe, ili zlokobni fijuk vetra koji struji kroz prazne sale. Mekarti i direktor fotografije Kolm Hogan preuzimaju direktne lekcije iz gotskih horor filmova poput The Innocents Džeka Klejtona, stvarajući hladnu, sumornu atmosferu filma, baš kao što su to činili televizijski radovi Majka Flanagana (takođe inspirisani gotičkim romanom Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa).
Uz hvaljenu glumu Adama Skot, film prepliće psihološku nelagodu sa pričom o ukletoj kući, donoseći dinamiku koja je usmerena na unutrašnje suočavanje sa samim sobom, ali i na spoljašnji užas.
Direktor fotografije filma Oddity vešto je koristip kadriranje, negativan prostor i senke na način koji nikada nije nametljiv, dok Hokum ima suptilno hipnotišući vizuelni jezik, jer kamera često ostaje zaključana u perspektivi Skota, terajući publiku da se zapitam šta se tačno nalazi u mraku ispred njega, baš kao što se i on sam pita.
Scenograf Til Frolih osmislio je da prostorije uklete kuće deluju istovremeno intimno i klaustrofobično, hodnici se protežu za nijansu predugo, a spoljašnji svet, iako prelep, nudi malo utehe. To je vizuelni jezik koji pojačava centralne teme filma, ideju da nema lakog bega od onoga što nas progoni, bilo da je ukorenjeno u stvarnosti ili u nečemu daleko manje opipljivom.
Sve to upotpunjuje muzika Džozefa Bišare, koja se oslanja na disonancu i suzdržanost, često se povlačeći u pravom trenutku kako bi dopustila tišini da preuzme glavnu ulogu. Film razume da ono što ne čujete može biti jednako moćno kao i ono što čujete, i to znanje koristi sa razornim efektom.
Postoje sekvence u kojima odsustvo zvuka postaje gotovo nepodnošljivo, pojačavajući svako škripanje, svaki dah, svaku suptilnu promenu u okruženju. Kada zastrašujući momenti konačno stignu, oni su istovremeno iznenadni i duboko zadovoljavajući.
Kritičar platforme Roger Ebert primećuje da se svakih nekoliko godina nova grupa horor autora izdvaja iz gomile kako bi zauzela centralno mesto, ali isto tako mnogi od njih brzo ostanu bez ideja. Čini se da u Mekartijevom radu postoji nešto zaista posebno – klasičan osećaj za žanr koji ni u jednom trenutku ne deluje zastarelo. On ne predstavlja nešto previše poznato, koliko gradi na temeljima kako bi ponudio nešto zastrašujuće novo, spajajući svoju ljubav prema folkloru sa bogatim osećajem za karakter, prostor i gotovo biblijsku pravdu.
Naslovna fotografija: Supplied by LMK / ipa-agency.net / IPA / Profimedia