Letnji dnevnici 07: Još malo pa kraj

Kad skočiš u more, seti nas se, kaže mi Beka na vratima, ja se smejem.

Danima mi u glavi odzvanja Džoni Mičel, don’t give yourself away, iz te pesme nad pesmama, Both sides now. Koja je donela onu scenu nad scenama, iz filma Love actually, gde nam Ema Tompson u dva pogleda objasni šta znači kad više nema ljubavi.

Džoni Mičel smo Milens i ja, beskonačne trake autoputa, poruke u tri ujutru da sam sanjala uvodnu sekvencu filma, stajanje u žarkovačkoj kujni dok se čitav svet raspada, ali naše prijateljstvo ostaje postojano. Kao i glas Džoni Mičel.

Imam pesmu za svaku svoju drugaricu. Bar jednu.

Kad skočiš u more, zaboravi, možda je to bolja nadgradnja Bekine rečenice, koja govori uvek malo i smisleno, za razliku od mene koja logoreično mašem rukama i uvek imam nešto da dodam, naročito leti. Povezano je to sa tim udarom energije, sa slobodom jer sam najveći ljubitelj raspusta, sa potrebom da ne pripadam gradu iako ga svuda nosim sa sobom.

Spasilo me leto. Spasile su me drugarice. Te dve velesile koje nekad podrazumevamo. Te dve velesile koje moraju da se neguju. Kako negujem leto u sebi ?

Odbijanjem da se ukrcam na parnu mašinu kapitalističkog besmisla. Odbijanjem da priznam da je tu prvi septembar, evo ga, iza ćoška. Sa njim dolaze rasporedi, jurnjave, menjanje rančeva, podgrevanje ručka u zadnji čas, supa iz kesice kao slamka spasa i taj tako dobar poznat osećaj kad se srušim na krevet u devet uveče.

Nije to umor, to je grad.

Da nema njega, velikog, prljavog, surovog grada, leta u selima na Jadranu sasvim sigurno ne bi bila toliko bajkovita. Dok trepnem, još malo pa kraj. Kupaći kostim psihološki držim uvek spreman, mislim da kad bi me neko probudio u pola noći, znala bih gde se nalazi. Slično je i sa pasošem. Razvijanje brzine pakovanja važno je podjednako kao i prevazilaženje putne groznice. I tu smo.

Njegovo veličanstvo, putna groznica, jedva izdržljiva paranoja koja me uhvati i ne pušta, dan-dva pred put, samo je treba preživeti, osećaj da sam nesposobna da krenem na put, ali svaki put sebe iznenadim. Na isti način na koji leto krene da curi, i eto – nema ga skoro više.

Ima jedna slika.

Kasno leto, Sutomore, duva jak vetar, sestru i mene je mama obukla u džempere, to su oni predivni končani džemperi svetlih boja, devojčice, duva strašno, mi stojimo pored mora, i sećam se da sam toliko tužna. Zato što vidim svojim dečjim očima da leto odlazi, da ga nema više već za koji dan. Dan je kraći, torba će uskoro biti na leđima i u džepu ću nositi lastiš, dok je još suvo i nema jesenjih kiša.

Sećam se te slike gotovo zamrznute, kako sam strašno, strašno, onako dečje tužna. Sličan taj pogled, hvatam kod svog sina, onog sina koji izgleda kao kalifornijski surfer i koji me pita širom otvorenih očiju – da li ćemo i sledeće godine ići na more.

U sebi brojim, od septembra do juna ima devet meseci, toliko treba letu da se ponovo rodi, baš kao i bebi. Nije to sasvim slučajno, devet meseci će proći brzo, prošla sam to dva puta, znam to. Ali, ušunja se ta melanholija, postoji tako kao neka sobna biljka, nekad je neprimetna a nekad u centru pažnje. Kako kaže pesnik, summer almost gone.

U mapama planiranja putovanja ne postoji ništa što vidim jasnije od leta. Sanjam život u kome živimo negde gde leto postaje stanje uma. Strah od globalnog zagrevanja racionalizujem brojanjem koliko je drveća potrebno posaditi. I mislim na Džoni Mičel.
Još malo pa će kraj, gde je nestao ovaj avgust, zašto vreme toliko brzo prolazi na raspustu, da li sam toliko dugo bila van grada da sam zaboravila šifru za ulazna vrata. Jesam. Pre nego što me napadne melanholija, ubrzam hod i skočim u plavo.

Čujem omiljenu mediteransku, plažnu zvučnu kulisu iako mi u glavi još uvek odzvanja Džoni Mičel. Te dve strane iz njene pesme, u tome je valjda čitava suština.

Nekad je dobro živeti u iluziji da leto i raspust mogu trajati zauvek.

Naslovna fotografija: pexels.com