Jethro Tull stiže u Sava Centar, a mi otkrivamo priču o bendu koju možda niste znali
Povezano
Britanski rok sastav Jethro Tull u petak, 11. septembra nastupa u Sava Centru, a beogradski koncert biće prilika da publika čuje različite faze karijere benda koji već gotovo šest decenija zauzima neobično mesto u istoriji roka. Bluz, folk, progresivni i hard rok samo su neki od žanrova kroz koje su prolazili, ali njihov možda najprepoznatljiviji potez bio je mnogo jednostavniji: flautu, instrument koji se teško povezivao sa rok scenom kasnih šezdesetih, pretvorili su u sopstveni zaštitni znak.
Iza toga, međutim, stoji biografija dovoljno neobična da objasni zašto se Jethro Tull nikada nije sasvim uklapao u očekivane kategorije. Bend je ime dobio po čoveku koji sa muzikom nije imao nikakve veze, njihov frontmen flautu nikada nije formalno učio da svira, jedan budući član Black Sabbath-a nakratko je prošao kroz postavu, a nekoliko decenija kasnije završili su usred jedne od najpoznatijih kontroverzi u istoriji Gremija.
Sve je počelo slučajnim imenom i jednom flautom
Pravi Džetro Tal bio je engleski poljoprivredni pionir iz 17. veka, poznat po unapređenju sejalice i metoda obrade zemlje. Ime je bendu predložio agent koji je studirao istoriju, ali je do toga došlo gotovo slučajno. Ijan Anderson je kasnije pričao da su u početku često menjali imena jer nisu bili dovoljno dobri da ih vlasnici klubova ponovo angažuju. Svaki novi nastup značio je, praktično, novu šansu pod drugim imenom. Upravo tokom nedelje u kojoj su nastupali kao Jethro Tull dobili su stalni termin u londonskom klubu Marquee, i ime je ostalo.
Slična slučajnost prati i instrument bez kojeg je bend danas teško zamisliti. Anderson je prvobitno svirao gitaru, ali je tokom leta 1967. svoj Fender Stratocaster odneo u prodavnicu muzičke opreme i zamenio ga, između ostalog, za studentsku flautu. Objašnjenje je bilo prilično pragmatično: shvatio je da nikada neće biti Erik Klepton, dok Klepton, barem, nije svirao flautu.
Problem je bio u tome što Anderson nije znao ni da je svira. Flautu nikada nije formalno učio, a svojevremeno je ispričao da u početku nije znao čak ni kako se pravilno rastavlja. Verovao je da će mu za savladavanje instrumenta biti dovoljno desetak minuta; ipak je potrajalo nešto duže, mada je, prema njegovim rečima, već trećeg dana mogao da odsvira Green Onions. Instrument izabran gotovo iz inata tako je postao jedan od najprepoznatljivijih zvukova progresivnog roka.
Veza sa Black Sabbathom, Metallicom i jedna veoma uspešna šala
Istorija benda mogla je, makar nakratko, da krene i potpuno drugim putem. Nakon odlaska originalnog gitariste Majka Ejbramsa krajem 1968. godine, Jethro Tullu se kratko pridružio Toni Jomi. Budući gitarista Black Sabbath-a pojavio se sa njima u televizijskom spektaklu The Rolling Stones Rock and Roll Circus, zajedno sa The Rolling Stonese, The Who, Džonom Lenonom i Erikom Kleptonom, ali se ubrzo vratio svojim kolegama u Birmingema. Nekoliko godina kasnije Black Sabbath će postati jedan od bendova koji su praktično definisali heavy metal.
Ta veza sa metalom mnogo godina kasnije proizvela je verovatno najpoznatiju kontroverzu u karijeri Jethro Tulla. Na dodeli Gremija 1989. uvedena je kategorija za najbolji hard rok/metal nastup, a gotovo svi su očekivali pobedu Metallice sa albumom …And Justice for All. Nagrada je, međutim, pripala Jethro Tullu za Crest of a Knave. Među nominovanima su bili i AC/DC, Jane’s Addiction i Igi Pop, a rezultat je izazvao dovoljno neverice da je čitava epizoda ostala deo rok folklora. Već naredne godine hard rok i metal razdvojeni su u zasebne kategorije.
Bend se na kritike nije odazvao velikom odbranom svog muzičkog identiteta, već oglasom u časopisu Billboard sa porukom da je „flauta težak, metalni instrument“. Taj odgovor prilično dobro opisuje i humor koji se provlačio kroz njihov rad. Možda je njegov najbolji primer album Thick as a Brick iz 1972. godine. Danas se smatra jednim od klasika progresivnog roka, iako ga je Anderson prvobitno osmislio kao parodiju pretencioznosti konceptualnih albuma. Album se sastojao od jedne kompozicije koja je zauzimala gotovo ceo LP, dok je autorstvo teksta pripisano izmišljenom osmogodišnjem genijalcu Džeraldu Bostoku. Šala je, na kraju, postala jedno od najcenjenijih ostvarenja upravo žanra kojem se podsmevala.
Ni ambalaža nije bila manje razrađena. Originalno vinilno izdanje izgledalo je kao kompletne lokalne novine, The St. Cleve Chronicle & Linwell Advertiser, sa izmišljenim vestima, oglasima, sportskim rezultatima i pričama povezanim sa Bostkom. Konceptualni album koji se rugao konceptualnim albumima tako je dobio i čitav izmišljeni svet koji ga je pratio.
Od škotskih lososa do Međunarodne svemirske stanice
Andersonova karijera van bine bila je gotovo jednako nekonvencionalna. Krajem sedamdesetih kupio je imanje u Škotskoj i počeo da se bavi tada još relativno mladom industrijom akvakulture. Uzgajanje lososa vremenom je preraslo u ozbiljan posao sa više farmi i pogonima za preradu i dimljenje ribe, a kompanije su, prema Andersonovim rečima, u jednom trenutku zapošljavale oko 400 ljudi u Škotskom gorju. Na kraju je morao da odluči želi li da ostane profesionalni muzičar ili da se potpuno posveti poslovanju. Flauta je ipak pobedila.
A upravo je flauta nekoliko decenija kasnije dospela i mnogo dalje od koncertnih dvorana. Astronautkinja Ketrin Kolman ponela ju je 2011. na Međunarodnu svemirsku stanicu, gde je povodom pedesete godišnjice leta Jurija Gagarina odsvirala duet sa Andersonom. On je svirao sa pozornice u Rusiji, a Kolman iz orbite Zemlje.
Za bend koji je karijeru započeo menjajući imena kako bi ponovo mogao da dobije nastup u istom klubu, put do dueta sa Međunarodnom svemirskom stanicom prilično dobro pokazuje koliko je daleko stigao.
Jethro Tull će 11. septembra nastupiti u Sava Centru, uz program koji će obuhvatiti različite periode njihove gotovo šest decenija duge karijere. Ulaznice su dostupne u sedam kategorija, dok je koncert u zagrebačkom Lisinskom, u organizaciji istog promotera, već rasprodat.
Fotografije: Vil Ajrland / Promo, Profimedia