Spektakularna Jacquemus proslava 10 godina rada u modi nas je ostavila bez teksta

Iako je rad u modnoj industriji i medijima po definiciji nešto uzbudljivo i glamurozno (a job that million girls would kill for) istina je da postoje dani, a ponekad i nedelje kad nam sve deluje umorno i već viđeno, kao da hiljaditi put trčimo isti krug – u nedogled. Haljina, cipela, torba, haljina, cipela, torba. Pa haj, ispočetka! Ipak, postoje ti neki magični momenti zbog kojih se prisetimo zašto smo odabrali svoje mesto baš u ovoj branši, oni koji učine da ostanemo bez teksta, a nakratko i bez vazduha, kad sve postane čarolija i osetimo da se nešto sprema i menja nama pred očima. Kao niodkuda pojavi se neko ko će svojom maštom i idejama pomeriti modni svet (a zatim i ostale, da ne počinjemo o uticaju mode na sve aspekte našeg života) i vi osećate snažan udar elektriciteta i pomno čekate njegov sledeći korak.

U poslednjoj deceniji dosta dizajnera je sagorelo kao rep od komete, mnogo korporacija doslovno je uništilo sirov talenat svojih kreatora, ali poneki su uspeli da ostanu dovoljno daleko od svega toga i da samostalno pomeraju granice. Jacquemus je definitivno jedan od tih.

Prvo nas je naterao da redefinišemo letnji seksipil (uz pravi stav, ništa ne mora biti vulgarno), gabarite modnih detalja (veličina je izgleda stvarno bitna) i svi smo vredno, slog po slog, sricali kako se zapravo čita njegovo prezime, jer nam je bilo jasno – he’s here to stay! Simone Porte nema ni 30 godina, a već je proslavio punu deceniju postojanja svoje marke. A kakva je to proslava bila!

Sigurni smo da vam se juče malo zavrtelo u glavi ako ste skrolovali kroz Instagram objave, kombinacija nepreglednog polja rascvetale lavande u Provansi i 500 metara dugačkog vibrantno pink tepiha nije nešto što ste mogli da očekujete od prikazivanja muške i ženske kolekcije za proleće/leto 2020. godine. Inspiraciju za scenografiju pronašao je u radu umetnika Christo and Jeanne-Claude, kao i u instalaciji Davida Hockeya “The Arrival of Spring in Woldgate”. Ovo nije prvi put da je dizajner izveo modnu publiku van Pariza, i sam rođen u srcu Provanse, vredno radi na tome da prikaže da kreativnost buja van centara mode, no poslednja lokacija uspela je da nadmaši sve do sada prikazano.

Dobra vest je da su i modeli jednako dobri kao i sam set, pored Hockneyeve instalacije polazna tačka za Jacquemusa bili su i radovi Paula Cézannea and Jeana Lurçata koji se jasno očitavaju u izboru palete boja za ovu kolekciju. Po njegovim rečima moodboard mu je u jednom trenutku ličio na koktel Tequila Sunrise. Pored sunčane palete tu je i njegova novootkrivena ljubav prema psiholedičnim printovima. Primera radi, ova kolekcija uključuje 35 posebno dizajniranih printova, nasuprot samo 3 koliko je brojala prethodna.

Prikazana kolekcija i sama atmosfera oko svega jasan je pokazatelj Jacquemus misije, njegova želja je da (p)ostane glas svoje generacije, koji ne samo da brine o budućnosti planete, već razmišlja o dostizanju sreće i zadovoljstva koje ne leži u velikim količinama novca.

“Kad me pitaju kako vidim sebe za deset godina, ja odgovaram: srećnog. Želim da pratim implus koji će me dovesti do sreće”, rekao je posle prikazane revije.

Hvala na ovom maestralnom podsećanju koliko moda može biti fantastična, ali i na optimističnoj poruci koja će nas sve inspirisati da zastanemo i razmislimo gde smo zapravo pošli. Ako mene pitate, svi smo zaslužili šetnju po nepreglednom polju lavande u zalazak sunca. Sa ili bez pink tepiha.