Sober curious fenomen: Da li je naša veza sa alkoholom komplikovanija nego što deluje?

Nisam očekivala neku revoluciju, niti mi je zaista bilo potrebno da prestanem sa alkoholom zato što imam manje ili više ozbiljan problem sa istim, samo mi je bio nephodan opšti detoks, u okviru čega se ova apstinencija pojavila kao vrlo zgodna ideja. Znala sam da neću izgubiti kilažu, zato što ću verovatno slične kalorije obrnuti i uneti kroz hranu, niti ću ne znam kako pročistiti organizam, tako da na neke ogromne zdravstvene benefite i primetne fizološke promene, pogotovo za ovako kratak vremenski period, nisam ni računala. Međutim, ono na šta takođe nisam računala je koooliko je prokleto teško ne piti! I to ne zato što mi je fizički nedostajala senzacija alkohola, već zato što sam se osećala isključeno iz društva i apsolutno neintegrisano. Tako sam vremenom shvatila da mi je mnogo lakše da lažem ljude da recimo pijem antibiotike, ili da kažem da radim na ozbiljnom projektu i ne mogu da ugađam sebi previše, da bi postojao neki jasan, “opipljiv” razlog zašto ne pijem, i tako izbegnem “ma daaaj, pa uzmi samo jedno piće” ubeđivanja, što je dovoljno jasan pokazatelj da nešto tu nije u redu.

Zašto bih uopšte morala da lažem za nešto što je moja odluka? Uz to sam takođe shvatila i da su ljudi jako naporni po tom pitanju, i da ne prihvataju “ne” kao odgovor, i još gore, da sam i ja (bila) jedna od tih vazda nesnosnih ubeđivača. Kada se nađeš sa druge strane, sa čašom vode, umesto vina, društveno nametnute norme i konstrukti postaju mnogo izraženiji, i uvidela sam da je zapravo apsolutni imperativ današnjeg života piti, i jako je teško odupreti se. Moja odluka da ne pijem neko vreme obično nije previše remetila druge niti uticala na njihove odluke, ali je bilo i situacija u kojima mi se oprosti prva bezalkoholna tura, ali već za drugu naiđem na “okej neću ni ja ako nećeš ti” odgovor, što, (iako nije da ne razumem, nije zabavno piti sam) deluje kao pasivno agresivno uslovljavanje gde je moja odluka uticala na nečiju tuđu pa sam se osećala krivom. Taj “teret” nikada nije prijatan, makar se radilo i o ovako banalnoj stvari. Piti je prosto rečeno, društvena norma i bili svesni toga ili ne, i izvesni pritisak, i toliko je duboko ukorenjeno u naš koncept zabave da je nemoguće razdvojiti jedno od drugog. Mnogi trendovi brzo izumru, ili se zamene nekim drugim, ali alkohol, od čaše proseka za branč, preko piva posle posla do margarite uveče, je prosto sinonim za dobar provod i ultimativni način da se on ostvari. S druge strane, ne piti uvek nailazi na sumnjčavost i začuđenosti i sigurno barem dva potpitanja: zašto? i do kad? Apstinencija se interpretira ili kao indikacija da se pojedninac bori sa alkoholizmom, što je samo po sebi istorijski stigmatizovano i drži se u tajnosti, umesto da se o tome priča i radi na podizanju svesti, ili je jako veliki, neonski signal da si smarač koji ne zna šta je zabava a ujedno i moralizatorski partypooper.

Ipak, u poslednje vreme počela je da se događa mala ali značajna promena u percepciji, ili barem deluje da se radi na tome. Počelo je sa građenjem identiteta Delage, prelepe, glamurozne, francuske it devojke, koja je stalno sa čašom u ruci, u večitom proslavljanju života, i koja je je u vrhuncu svog postojanja imala preko 100 000 pratilaca, i hiljade lajkova na fotografijama. Sama osoba nije bila fiktivna, ali njen identitet jeste i bila je deo Addict’Aide kampanje, koja je imala za cilj da skrene pažnju na alkoholičarsku zavisnost i to koliko varljivo glamurozno može da izgleda, pogotovo kad se provuče kroz filtere. Delage možda jeste bila veštačka tvorevina ali se sama kampanja pokazala izuzetno uspešnom. Nedavno je otvoreno i najnovije poglavlje ovog osvešćivanja, i to je sober curious fenomen koji iz dana u dan ima sve više pristalica. Oni koji piju malo ili ne piju uopšte i stoje iza svoje apstinencije sa ponosom, ne tražeći opravdanja i izgovore i kojima je čaša ledenog čaja na instagramu jednako kul kao i flaša šampanjca. Ruby Warrington, jedna od vodećih glasova trezvenjački pokret, i autorka knjige “Sober curious”, čiji je fokus transformacija naše veze sa alkoholom, ne ističe neophodnost suzdržavanja i apstinencije, koliko mindset koji stoji iza svake situacije u kojoj pijemo, i važnost raskrinkavanja istog. Umesto slepog prihvatanja normativa i pravila onoga što naziva “dominantna drinking” kultura, šta bi se desilo ako preispitamo sopstvene potrebe i želje, i probudimo kritički pristup podsvesnim mehanizmima zbog kojih pijemo, koji su najčešće blisko povezani sa očekivanjima, idejom o zajednici, i predubeđenjima, i iskreno rangiramo dokle smo naše odluke mi, odakle počinje društvo. Pitanje je osvešćivanja, i izbora, ne nužnosti. I to važi u oba slučaja.

Mene što se tiče, ja sam svoju sober curious fazu okončala neslavno i to posle samo dve nedelje, ali mislim da je eksperiment bio i više nego uspešan, samo na drugačiji način od očekivanog. Nisam prestala da pijem, ali sam stekla mnogo bolji uvid u sveukupnu dinamiku, i imam mnogo više poštovanja prema onima, koji to iz ovog ili onog razloga ne žele. Istom snagom kojom volim dobre koktele, verujem i da je neophodno boriti se protiv svih mogućih stigmatizacija i ne otežavati ljudima koji se bore sa problemom, da se zaista sa njim i izbore, napraviti ozbiljan otklon od društvenih očekivanja i projekcija u bilo kom smislu, i ne dovoditi u pitanje tuđe lične izbore i tražiti opravdanja. U danima mog dry januara, pričala sam sa drugaricom koja je terapeutkinja, i koja je uspela da obuhvati sve moje strahove u jednoj rečenici i odgovori na ono što mi je u ovim godinama bilo isuviše glupo i što pomišljam a kamoli da pitam. “Ne, nisi više „kul“ sa čašom u ruci, i da, još uvek si ista društvena osoba bilo da piješ sa ljudima ili ne”, i u to ime, živeli!