Verovatno se svako ko je gledao novi “Kralj lavova” barem u nekom trenutku zapitao “Je l’ ovo stvarno?”. Okej, naravno da znamo da nije, jer znamo po šta smo i gde smo došli i da smo u bioskopu, a ne slučajno nabasali na National Geographic dok prebacujemo kanale, ali određeni kadrovi izgledaju toliko realno da je ponekad teško napraviti razliku. Čak i raskošna priroda, vodopadi i drveće koje vijori na vetru, izgledaju kao scena iz dokumentarca. Taj, nazovimo ga, realizam, postignut upotrebom CGI tehnologije je ono što ovaj, jedan od omiljenih animiranih klasika čini zaista lepim i moćnim. S druge strane, zapanjujući nivo realnosti koji CGI nudi, nekako ne može da nadomesti emociju koju su nosili poznati junaci iz 1994. niti kreativnost koje manjka u ovom rimejku. Kako uopšte pokazati tugu ili uzbuđenje ako je životinja pre svega predviđena da bude najstvarnija moguća? U tom slučaju Simba definitivno ne može onako blesavo i detinje da se osmehuje, niti Timon i Pumba mogu da budu jednako zabavni kao što su u crtanom filmu, što u samom startu dosta oduzima konačnom ostvarenju i ostavlja publiku u “nah” raspoloženju.
Ipak, danas na repertoaru nisu prednosti i mane CGI na primeru “Kralja lavova” nego ovaj film kao povod za priču o tome šta se dođavola događa sa američkim (a samim tim i globalnim) filmskim repertoarom? U proseku jednom mesečno čujemo da je najavljen novi rimejk, da nam se neko staro ostvarenje vraća u sasvim drugačijem svetlu i nemoguće je ne zapitati se zašto ih, pobogu, štancuju u tolikoj meri? Testa radi, zažmurite i nabrojte nekolicinu nedavnih ili najavljenih. “Grdana”, “Dambo”, “Aladin”, “Mala sirena”, “Mulan”… šest kao od šale, a ima još mnogo naslova samo ako biste dali sebi koji sekund duže. U prevodu, čini se da u poslednje dve godine, a posebno tokom 2019. rimejk nekog legendarnog klasika nije uradio samo onaj ko je bio previše lenj. Fenomen rimejkova svakako da nije nov, ali zašto je kurs toliko stabilan?
Ima toga da današnja deca i klinci generalno nisu zainteresovani da gledaju Disneyeve ptičice i veverice kako đuskaju u old-school maniru, a čak ako ne i za njih, za naredne generacije je definitivno neophodno “prevesti” klasike na jezik moderne kompjuterske grafike koja je njima bliža i prepoznatljivija. A i foto-realistični CGI je u poslednje vreme očigledno broj jedan zabava filmske industrije, s kojom neće prestati dok im ne dosadi i dok se ne izigraju i ne ispucaju sve moćne digitalne efekte. Ali osim prevođenja na jezik XXI veka, većina se zapravo slaže da glavni razlog leži u tome da ne treba menjati ono što se prodaje i prolazi, pa franšizu koja funkcioniše niko ne žuri da zatvori i odloži na policu.
Svi vole “Priču o igračkama” ili “Ljude u crnom”, režiseri vole da snimaju ostvarenja iz svoje mladosti ili detinjstva, a veliki studiji im daju priliku da ponove uspeh originala i donesu nove, prilično sigurne pare. Kao da se svi vode logikom da je čak i loš nastavak bolji od lošeg novog projekta, prema kom niko nema nikakve emocije i ne zna šta da očekuje. Tako da, šta god pričali, čini se da je glavni razlog svih ovih filmskih braća i rođaka to što ih publika na neki način zaista i voli. Tu ljubav sačinjava pola nostalgije i pola radoznalosti, kao i udobno osećanje prepoznavanja nečega dok istovremeno čekamo reinterpretaciju scena, osavremenjivanje i nova značenja.
To pak ume da bude krajnje nezahvalan i težak zadatak. Oslanjanje na poznatu priču donosi popularnost dok lupiš dlanom o dlan, ali dok s jedne strane svi očekuju neke promene (jer nema razloga raditi rimejk ako će se iz scene u scenu sve što znamo ponavljati) kolektivna nostalgija odoleva opipljivim promenama, i mnogo više voli da se seća i prepoznaje, nego da analizira. A kada se krene sa analiziranjem onda završimo sa maksimalnim opiranjem svakoj promeni i komentarima “kada je Andersen pisao bajku nije bilo crnih ljudi u Danskoj, Mala Sirena ne može da bude crnkinja” ili još boljim “naučno je nemoguće: tamna koža ne može da postoji ispod vode bez sunca”.
Ono što se čini jeste da Disney u rimejkovima barem, pored velike zarade, vidi i mogućnost da se pokrenu rasprave o nekim temama i problemima savremenog društva i obračuna sa predrasudama na raznim frontovima menjajući svaki film taman toliko da ispuni tu ulogu. Pa je tako “Mala sirena” postala borba za rasna pitanja, “Grdana” nagoveštava feminizam i rodnu ravnopravnost, dok je “Knjiga o džungli” izmenjen taman toliko da modernom Mowgliju da status slobodnog kosmopolite. I to je dobro, osim što ostaje pitanje – šta će se desiti kada izvori presuše, kada rimejkovi više ne budu mogli sami sebe da recikliraju, što će se svakako pre ili kasnije desiti. U određenom trenutku Disney će morati da napravi neki ozbiljniji korak i uradi nešto stvarno novo makar i propalo.
Da se vratimo na početak priče i “Kralja lavova”, koji je između ostalog i priča o novom početku, i uređivanju narušenog sistema, što je prilično dobra metafora za samu industriju. Disney jeste na vrhu piramide, i nesumnjivo će tu ostati i vladati još neko vreme, ali isto tako neumitno dolazi vreme kada će biti potrebno nešto sveže i novo, što više nema nikave veze sa postojećim nasleđem i njihovim oživljavanjem, nego stvarni novi korak i stvaranje od nule, pa kako bude. It’s the circle of life.