BURO. razgovor: Jana Oršolić

Apsoultno ništa od toga nisam očekivala! To je bio moj mali lični projekat, bila mi je potrebna velika petlja da ga uopšte pustim u svet. Meni je to bilo toliko veliko i važno, nešto što sam morala da uradim. Sve je počelo jednim Instagram postom sa tom porukom. Pa sam razmišljala da za sebe napravim nekoliko bedževa, ali se ispostavilo da su ih mnogi želeli, ljudi su super odreagovali. To se sve desilo u martu ove godine. Palo mi je na pamet da napravim poseban Instagram profil, iako mi je to zvučalo potpuno sumanuto – kao pravim nalog za jednu rečenicu. Nisam imala neki plan iza svega. Potpuno organski tu priču sada prati više od 20.000 ljudi. Ja sam navikla na organizaciju u životu, na fakultetu imamo nedeljne planove, sve se unapred zna, dok je za ovaj projekat ključna reč – fleksibilnost. Sve radim vođena osećajem, osluškujem reakcije.

Naše društvo je dosta brutalno i to na više nivoa, od osnovno životnog – kako izgledaju bolnice, ulice… do odnosa ljudi jednih prema drugima – vrlo smo grubi. Trebalo bi da se bolje odnosimo sami prema sebi, poput negujućeg roditelja.

Sada kad to tako postaviš ta dva projekata imaju određenih sličnosti… Lovely/nežno. Taj font je zapravo bio moj magistarski rad, bila sam u veoma specifičnom stanju, mama mi je preminula 2006. godine, a fontove sam završila 2009. godine, još sam bila rovita. To je bila neka moja posveta tim nežnim ženama. U mom segmentu type dizajna to je izgledalo tako. Kada napraviš tako specifičnu font familiju nekako je stvoreno da krene naopako u korišćenju. Retko ko te fontove koristi na grafički pismeni način. Ti pri kreiranju u svojoj glavi zamisliš šta predviđaš fontu, ali naravno koga boli uvo šta si ti zamislio za svoj font. Na šarenu fotku staviš šarena slova, pa dodaš drop shadow, pa outline, bude stvarno havarija. Dosta takvih situacija sam viđala sa fontom „Lovely“. On je i dalje najviše puta preuzet font na Tipometar sajtu.

Jedna od glavnih stvari kod “Samo nežno prema sebi” na koju su ljudi odreagovali jeste ćirilica, a ja o tome nisam ni razmišljala. Ne mogu da zamislim taj projekat na nekom drugom pismu.

Malo im je potrebno da se zainteresuju. Lakše je od kada imam Instagram i oni mogu da me upoznaju na neki način i pre prvih predavanja. Vide koji je tvoj način razmišljanja i šta uopšte mogu da dobiju od tebe. Kada im nešto zaista daš, odmah odreaguju. Sve odmah vide, u sekundi te snime: koliko si bistar, aktuelan, nekako su intuitivno vizuelno pismeniji od nas. Rad na fakultetu je super, konstantno moraš da budeš on your toes, nema opuštanja. Moraš da ispratiš sve novo što se dešava.

Da, da, stoji i dalje sa milion slomljenih linkova. Tu sam sve učila: kako da smanjim slike, embedujem ih, kako ovo, kako ono… Ne shvatajući tada, da ako neko obriše sliku koju sam linkovala, nema je više. Niko nije razmišljao toliko unapred, ne računaš da će to postojati i za 10 godina.

U to vreme sam radila na faksu, u brending studiju, držala sam jogu, imala sam svoj deo u Sensa magazinu, i između ostalog svaki dan sam pisala postove. Jasno ti je da to ne može da traje, bilo je baš intenzivno. Bilo mi je zanimljivo da istražim kako se tehnologija spaja sa estetskim momentom. Izaberem temu, napišem tekst, sklopim u neku formu, dam naslov koji ima veze sa tim, na neki način to te sve formatira da razmišljaš konciznije. Dosta mi je pomoglo pri prepremi predavanja.

Uvek se zaustavim u skrolovanju kad na Instagramu vidim postove profila The Happy Broadcast, Headspace i The School of Life. 

Kada mi se ljudi jave za saradnju, pratim svoj osećaj, razmislim da li ih znam, ne znam, da li se poznajemo iz virtuelnog sveta, sa ovoliko godina mogu lako da namirišem i pročitam sve signale. Trenutno sa Aleksandrom Erić radim na haljini za njen brend Daire. Nije u pitanju limited kolekcija već samo jedan model u jednoj veličini, zamislile smo da može da se nosi tokom čitave godine, bretele i kaiš su u potpunosti podesivi tako da je ovo jedna fleskibilna kreacija čiji cilj je da vas “prigrli”. Proizvodiće se u roze, sivoj i crnoj boji, baš smo u fazi produkcije svih detalja. Od marta do sada mi je prišlo tridesetak ljudi sa idejama za saradnju, a prihvatila sam svega 4-5. Znam koji su moji kapaciteti i sa kim ću moći da radim na okej nivou, da sve to ne ode u pogrešnom smeru u neki neodgovarajući kontekst.

Znate kako da ne radite ništa? To je ultimativno pitanje! Ja ne umem da ne radim ništa, to je veliki problem. Zapravo sada učim kako da ne radim ništa. Ti kao ti, sama izolovana od dece, hobija, posla, šta radiš kada ne radiš ništa? Prvo moraš da odrediš vreme za razmišljanje šta te raduje mimo posla, a posle da se izboriš za vreme da to zaista i radiš. Ja to definišem kao vreme za dekompresiju. Ako sam radila do 11 uveče, nema šanse da zaspim pre ponoći. Nisam očekivala od sebe, ali sam počela da kupujem priručnike “To Do Book”. “Do Pause: You are not a To Do list” je knjiga koja je mala i zgodna da je nosiš u torbi, pročitaš poglavlje, zaboraviš, za dve nedelje pročitaš sledeće, a nije banalno.

Sada, okej sama sa sobom. Pre godinu-dve kreirala sam svoj mali manifest, a to je: ljubav, loženje, fokus, kontinuitet. Održavanje te strasti prema poslu, prema životu, prema jednoj osobi, da si stalno u tom dobrom điru, to je za mene uspeh. U tom smislu mislim da sam uspešna. Ne gledam na to kao crtice – zarađuješ toliko i toliko, imaš taj prosao, taj projekat… Nego razmišljaš da danas izgubim i taj posao i projekat kako sam ja sa sobom, da li stojim na dve noge, sigurna sam da bi smislila nešto novo i drugačije, a da ću to i dalje biti ja. To se dugo gradi i to je težak posao. Unutrašnji osećaj ne garantuju postignuća na papiru, to je nešto za šta moraš da se izboriš sam.