Kad sam imala četiri godine, posvađala sam se komšijom mojih godina i on mi je rekao “Tvoji roditelji su stari, oni će uskoro umreti.” U suzama sam otrčala do mame i pitala je koliko ima godina. Kad mi je rekla, bila sam zbunjena. Tad mi je objasnila da me ona nije rodila ali da je ona moja mama. Shvatila sam njene reči, ali ih nisam razumela.
U pubertetu je bilo malo teže. Za svaki klinački trip, tražila sam opravdanje u tome što sam usvojena. Svađala sam se sa roditeljima, htela da upoznam svoje “prave” i povređivala ih na razne načine. I oni su sve to stoički podnosili.
Razmazili su me poprilično, uvek su mi pružali skoro sve što sam htela, a najviše ljubav. Ipak, meni kao da nikad nije bilo dovoljno. Studije kažu da ako beba nije zagrljena ubrzo nakon rođenja, uvek će imati osećaj odbačenosti.
Kasnije, tokom odrastanja, kad bi mi neko rekao ‘Ne’, to bi u mom emotivnom rečniku značilo da me taj ne prihvata, odbacuje, osuđuje, ne voli. A to naravno nije tako. Ovo je jedna od stvari koje mi je mama, srećom po obe, neuropsihijatar, povremeno objašnjavala.
„Priča ide ovako: kad su došli u Zvečansku, odveli su ih u sobu u kojoj su se igrala deca. Svi su potrčali ka njima, a jedno sa izrazito iks nogama je pokušavalo da potrči, ali je padalo i stiglo poslednje do njih. To sam bila ja.“
Često, i nakon trideset i nešto godina, kad se osećam nesigurno, depresivno, zamolim je da mi opet ispriča kako su se odlučili baš za mene. Ubeđena sam da je ona taj scenario malo izmenila, romantizovala, ali ja želim da verujem da je bilo baš tako jer je to za mene najbitniji događaj u životu, a i dopada mi se njena verzija. Priča ide ovako.
Kad su došli u Zvečansku, odveli su ih u sobu u kojoj su se igrala deca. Svi su potrčali ka njima, a jedno sa izrazito iks nogama je pokušavalo da potrči, ali je padalo i stiglo poslednje do njih. To sam bila ja. Imala sam samo trinaest meseci, bila sam debela i očigledno trapava. Tata me je prvi ugledao i rekao mami “Liči na tebe”. Uvek kad zamislim taj trenutak, koji je i u maminoj verziji dovoljno divan, volim da u njega ubacim još malo čarolije, malo holivudskog hepiendinga. Evo kako to izgleda. Nakon što tata to izgovori, pogledaju se, zasuze im oči, u pozadini se čuje violina, sunce obasjava prostoriju, uzimaju me u naručje i tako se vrtimo u krug i smejemo od sreće. Mama kaže da nije bilo tako, ali možda se ona ne seća svega, ipak je momenat bio previše emotivan.
Ono što je provereno tačno jeste to da je tata bio u pravu. Mama i ja i dan danas ličimo. Imamo identičnu boju kose, krupne svetlosmeđe lokne, plave oči i obe smo trapave. A što se tiče tate, oboje smo prokleto zgodni (šalim se, samo smo mršavi) i stalno nervozni (zato smo valjda i mršavi). Da, vremenom sam smršala, noge su se zahvaljujući terapiji ispravile. Ali i dalje se ne ističem u trčanju, mada to nije bitno, jer sam u međuvremenu otkrila da ni za čim ne treba trčati. Ono što je zaista bitno, sačekaće te.
„Ima toliko dece koja još uvek čekaju svoje roditelje, ima toliko dece koja ih možda nikad neće ni imati. Ali to ne znači da neće biti izabrani, voljeni, srećni, na neki drugi način.“
Kasnije, kad sam učestvovala na drugim životnim takmičenjima, u kojima se dešavalo da izgubim, krenulo bi pubertetsko ludilo i misao da mi je to sudbina – da nikad neću biti srećna, dovoljno dobra, voljena, jer nikome nisam potrebna. Ako ne dobijem posao, to je zato što su mi loše karte podeljene (a ne zato što nisam dovoljno kvalifikovana, možda?). Ako me ostavi dečko, to je zato što ja ne zaslužujem ljubav (ili mu se jednostavno nisam dovoljno dopala?). I stalno tako u krug, za sve. Uvek progonjena tim osećajem nepripadanja, neprihvaćenosti. I čudnom potrebom da upropastim sve što valja jer valjda mislim da to meni ne pripada.
Ovo je problem koji je verovatno duboko usađen u ličnosti svih nas koji smo na samom početku svog životnog puta bili ostavljeni. Ali ne smemo da dozvolimo da nam to upravlja životima jer to nije nešto što smo sami izabrali.
Mama mi je jednom rekla “Ti nisi odbačena, ti si izabrana.” To je dosta promenilo moju percepciju stvarnosti i pomoglo mi. Međutim, ima toliko dece koja još uvek čekaju svoje roditelje, ima toliko dece koja ih možda nikad neće ni imati. Ali to ne znači da neće biti izabrani, voljeni, srećni, na neki drugi način. Stvoriće divne prijatelje, svoju porodicu, sve što zavisi od njih. Ne smemo da dozvolimo da nas oblikuju tuđe pogrešne odluke, već ako treba, kao u pokeru – iako smo dobili loše karte, mangupski pobedimo – u inat.
Koliko puta sam čula kako mi se prijatelji žale na odnos sa roditeljima, koliko puta su izgovorili kako bi im bilo lakše bez njih, kako se ne vole, kako im zagorčavaju život. Tad pomislim – krv nije voda, ali ima nešto bitnije od toga – a to je ljubav.